Прочитај ми чланак
На европској политичкој сцени је дошло до нове оставке. Без посла је остала влада Републике Српске, која је у саставу Босне и Херцеговине. Председник Републике Српске, Милорад Додик, тај корак је објаснио тежњом да „влада добије више енергије“.[1]
Босанска економија стварно преживљава компликована времена. Ниво незапослености међу активним становништвом износи 42%, а економски раст 2010 – 2011. године је замењен рецесијом. Ако се присетимо да је одмах после тога дошло до оставке владе Словеније и врло брзо и до идентичног корака бугарског кабинета – време је да се говори о правој паници која је захватила владе.
Без обзира на то унутрашњи политички развој Републике Српске у најмањој мери може да се окарактерише као кризни. Прво, поступци Милорада Додика омогућују да се очува оно најважније, а то је владајућа коалиција на чијем челу је Додиков Савез независних социјалдемократа, уз учешће Демократског народног савеза и Социјалистичке партије. У Бања Луци је већ објављено да ће коалиција тих партија бити очувана, и да ће део министара добити посао и у новом кабинету.[2]
Шта више, председник Додик је био безгранично деликатан када је дао аргументацију за своју одлуку. Он је подвукао да је кабинет Александра Џомбића, сада већ екс-кабинет, направио „максимум напора“ како би се социјално-економска ситуација у Републици Српској стабилизовала. Мада је, без икаквих ограда, постојала велика саблазан да се за економски хаос оптужи баш Џомбић. Он је у новембру 2010.године на дужности премијера заменио никога другог, до лично Милорада Додика.
А сада влада Републике Српске добија женски лик кроз личност Жељке Цвијановић, која је у Џомбићевом кабинету заузимала дужност министра за економске односе и регионалну сарадњу.[3] Оваква наследност је изузетно важна управо у условима постојања финансијске кризе, јер она омогућује да се стратегија економског развоја гради на дужи рок, тако да може да се базира и на економским, и на спољним изворима развоја.
За босанску Републику Српску тај извор стратегије економског развоја свих претходних година је била Русија. Сарадња Бања Луке и Москве је већ де-факто стекла стратешки карактер, кроз помагање босанским Србима да преживе у неповољном, а често и отворено непријатељском геополитичком окружењу. Наведена сарадња се развија у оквирима, пре свега, енергетске сфере, која у савременом свету има стратешки карактер.
Само пре месец дана, почетком фебруара, у Москви је дошло до важне радне посете председника управе ОАО „Газпром“ Алексеја Милера и Милорада Додика. Учесници састанка су продискутовали перспективе организације испорука руског природног гаса и конкретно „означили конкретне кораке“ у вези са изградњом гасовода – крака цевовода „Јужни ток“ који ће водити у Републику Српску,као и развој сарадње у сфери електроенергетике. Конкретан резултат састанка је била одлука о изради праваца сарадње у сфери енергетике. Они ће Русији омогућити да са Републиком Српском потпише међународни правни документ који ће регулисати заједнички рад у сфери енергетике.
Наведеним правцима сарадње развијају се ставови Меморандума о узајамном разумевању који су Газпром и влада Републике Српске потписали у септембру 2012.године. Осим изградње крака „Јужног тока“ ради се и о гасификацији насељених места кроз које ће пролазити његова траса, као и превођењу на руски природни гас централа које постоје на територији Републике Српске.[4]
Други најважнији правац сарадње Русије и Републике Српске који босанским Србима дозвољава да се одупру финансијским и политичким кризама остаје индустрија нафте. Још 2007. је ОАО „Зарубежнефт“ стекла НПЗ „Босански Брод“ (сада је то „НПЗ „Брод“) – фабрику за производњу моторних мазива у Модричи и Компанију за промет нафтом „Петрол“ са 79 бензинских пумпи.
Основна актива коју у Републици Српској поседује „Зарубежнефт“ је НПЗ „Брод“ са капацитетом 4,2 милиона тона нафте годишње. Ради се о једном од највећих предузећа за прераду сирове нафте на територији бивше Југославије које од 2005. не ради. У истом стању је била и основна линија предузећа у Модричи за производњу моторних уља са пројектованим капацитетом од 77 хиљада тона.
2008.године је „Зарубежнефт“ после капиталног ремонта пустила у рад прву линију комбината за прераду нафте „Брод“ са капацитетом 1,2 милиона тона нафте годишње. „Брод“ производи дизел-гориво, бензин Аи95 и Аи 98, мазут, компримовани гас, битумен и базно уље (БУС) – сировину за производњу хидрокрекинг уља и парафина у фабрици у Модричи.
У„Броду“ се производи 60% од укупног тржишта нафтних деривата Босне и Херцеговине. Продаја нафтних деривата се делимично врши преко сопствене мреже бензинских пумпи и локалних компанија. Инвестирано је 40 милиона евра. А у априлу 2009.године пуштена је у рад главна линија за производњу хидрокрекинг базних уља и парафина у Модричи.
У септембру 2001. у рад је пуштена и друга линија НПЗ „Брод“. Комплетно је у 2008.години „Зарубежнефт“ за капитални ремонт и реконструкцију НПЗ „Брод“ уложила око 100 милиона евра, а у обнову МПЗ „Модрича“ преко 5,5 милиона евра. За период до 2014. руска страна планира да у НПЗ уложи још преко 500 милиона евра, а у МПЗ – 10 милиона. Осим тога, „Зарубежнефт“ наставља да реализује програм проширења мреже бензинских пумпи у Републици Српској, у који је до сада уложено 16 милиона евра.
У 2001. је проширена малопродајна мрежа компаније тако што је набављено 10 бензинских пумпи на територији Федерације Босне и Херцеговине. Данас „Нестро Петрол“, који је формиран на бази компаније „Петрол“ представља једну од највећих малопродајних мрежа на територији БиХ и суседних држава – Србије и Хрватске. Само за период 2008 – 2010. буџет Босне и Херцеговине се захваљујући продаји наведених пројеката допунио са 438 милиона евра од пореза и других дажбина.[5]
Таква је основна географија сарадње Русије и Републике Српске, која омогућује да се очува финансијско-економска и унутарполитичка стабилност Српске. Такође, то председнику омогућује да обнову владе сада изврши на најбезболнији начин.
Упоређења ради: у другој бившој југословенској републици – Словенији – постоји много мањи политички интерес. „Главни“, Јанез Јанша, отишао је под теретом не рецесионих, већ корупционих проблема. У јануару ове године национална антиорупциона комисија је објавила извештај о томе, да Јанша није „декларисао“ преко 200 хиљада евра. Према мерама Европске уније – цифра и није баш нека. Али за малу Словенију поступак премијера је постао непријатно изненађење, мада сам Јанша категорички одбија све оптужбе, а ни суд, уосталом, до сада није донео никакву одлуку у вези с тим. У неколико недеља владајућа коалиција се распала, те је ноћу, среда на четвртак, 28. фебруара, парламент Словеније Аленки Братушек дао задатак да формира нови кабинет.[6]
Што се тиче Бугарске, њена елита на власти је у врло лошој ситуацији. До оставке кабинета Бојка Борисова дошло је због масовних антивладиних манифестација. Учесници тих манифестација су окривили кабинет за огромне махинације са комуналним тарифама које је омогућио замршени систем страних посредничких фирми из Европске уније. Односи Софије и Брисела и без тога су се нашли у тешкоћама, а сада највероватније и Бугарску чека ново померање рока за пријем у шенгенску зону.
Последње тенденције развоја ситуације у земљама Централне и Источне Европе су нераздвојне од ширих општеевропских процеса. Како су показали најновији догађаји: ванредни парламентарни избори у Италији, масовне антивладине акције у Шпанији, као и стална унутарполитичка превирања у Грчкој – финансијска криза у Европској унији је добила и политичку тежину. А то је опасније од колебања курса евра или од промене вредности државних папира.
У таквој ситуацији, како показује искуство Републике Српске, најбитнији значај стиче узајамно корисна сарадња са својим стратешким партнерима. За Бања Луку такав партнер је била и остаје Москва.
Фонд Стратешке културе
