Pročitaj mi članak
Став идеолога Демократске партије социјалиста Светозара Маровића о фомирању некакве ,,јединствене православне заједнице у Црној Гори“ са становиштва Православне цркве је изразито јеретички. Та јерес се у савременој хришћанској мисли назива сергијанизам, по митрополиту Сергију Старогородском, аутору срамне декларације из 1927. године када је дио Руске православне цркве потчинио безбожној совјетској власти.
Сергијанизам, или сергијанство, је учење по коме Црква мора да сарађује са свим облицима политичке власти, чак и оним крајње антихришћанским, па и са комунизмом. Маровић се у својој изјави позива на њемачког неправославног теолога Ернста Трелча који каже „да црква треба да се прилагоди друштвеној заједници“. Маровићево виђење Цркве није ништа друго него продужена рука сергијанизма која је од 1945. године на овамо, на простору бивше СФРЈ, убијала унутрашњу слободу која је суштина Цркве.
Сергијанизам је опаснији од осталих јереси јер споља посматрано не мијења свештене каноне којима се Црква управља, али са невидљиве стране, убијајући њену слободу, грубо кршећи каноне, бира митрополите и патријархе. Ова јерес крши и догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Православна Црква је, као и вјековима уназад, синоним српског народа у Црној Гори и једна је од потоњих брана против убрзаног процеса расрбљивања преосталих 28,73% Срба. Маровић не крије који је циљ његове реформе – у својој изјави спомиње већински народ, понављајући јеретички став о служењу Цркве држави. Ми у Српској листи не знамо који је то народ, али знамо да Црква може служити само Богу.
Црква је богочовјечански организам, и њено дјело је спасење људских душа. Она је чуварка истине, а у Срба Црква је народна, кроз њу је и извојевана народна слобода од страних завојевача, кроз њу је народ сачувао свој идентитет. Замишљање Цркве као земаљске организације која спроводи „идеологију“ земаљским и материјалним средствима је потпуно страна православној вјери и сасвим је логично што један „реформисани“ комуниста тако види улогу Цркве.
Ову ситуацију у данашњој Црној Гори можемо поредити са македонским расколом, који је, у својој суштини, имао за циљ подјармљивање Цркве држави и затирање српског народа. Плодове видимо данас на простору Македоније, гдје је преостала шачица Срба, док су бивши Срби најжешћи противници српскога народа и његове духовности. Такав тихи геноцид се данас спроводи и у Црној Гори.
Српски народ је, нажалост, остао без подршке своје матичне државе, у Цркви влада јерес сергијанизма и екуменизма, и чини нам се да нема помоћи ниоткуда. Али не заборавимо да се „Сила Божија у немоћи показује“. Треба позвати на свенародно покајање, како би добили заштиту свише, те тако постом и молитвом кроз организовање и сабрање вјерних учинили све како би опстали као народ на историјској сцени. Српском народу је пријеко потребно јединство, а то јединство се може спровести само ако се саберемо око главе Цркве, око Господа нашег Исуса Христа. Не треба се бојати „оних који могу убити тијело“ већ оних „који и душу и тијело могу вргнути у адску тамницу“. Морамо се сјетити ријечи да „не живи човјек само о хлебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“. Светозара Маровића је кроз историју било и биће, а Христос остаје вавијек.
Војислав Мистовић, координатор Одбора Српске листе за борбу против екуменизма
