Прочитај ми чланак
(Ђорђе Вукадиновић)
Одлука украјинске владе да одложи потписивање споразума са Бриселом и бар делимично окрене ка истоку изазвала је праву политичку драму, немире и ескалацију насиља. Нема дилеме да се на улицама Кијева ових дана примењује стара империјална тактика „завади, па владај”. Али, исто тако, нема сумње да су земље попут Украјине или Србије (а о бившој Југославији да и не говоримо), одличан материјал за омиљену стратегију захваљујући којој је стари Рим вековима владао светом.
Можда једино позитивно јесте што су маске прилично попадале и што се показало да се иза насмешеног лица и „меке” евромоћи крију старе амбиције и стари ресентимани. И при том не мислим само на Немачку, ту су и Пољска (нарочито активна у украјинском случају), Румунија, Мађарска, Хрватска (која ће – зар ико ту може имати трунку сумње – бити посебно заинтересована за нас). Укратко, свако, у мери своје тежине и свог утицаја, коме се пружи прилика да испод скута „Великог брата” оствари нешто од сопствених геополитичких планова, амбиција и фрустрација.
Показало се да Брисел иако нема много тога да понуди новим земљама-кандидатима, има довољно капацитета да загорча живот њиховим недовољно ЕУ-ентузијастичним властима. Зато се, сигуран сам, догађаји у Кијеву са посебном пажњом прате у Немањиној улици у Београду. Јер танка је линија која дели ЕУ од одликаша и миљеника, у једном моменту, до ЕУ-отпадника, у другом. А онда се све мења и све долази у питање.
Шта су успеси ове власти и темељи њене (привидне) чврстине у овом тренутку? Бриселски споразум са Приштином – којим је прибављена спољнополитичка (тачније, западна) подршка – и хапшење Мирослава Мишковића, чиме је власт стекла рејтинг и капацитет да оно прво реализује. Али ни једно ни друго не би могло бити довољно ефикасно одрађено без фрапантне медијске контроле, цензуре и аутоцензуре, о којој су све претходне владајуће гарнитуре могле само да сањају. И, наравно, без стране подршке која зарад „косовског прогреса” затвара очи пред овим последњим и претпоследњим, или, у најбољем случају, тек благо скреће пажњу на „неке неприхватљиве појаве” у медијској и правосудној сфери.
Механизам Вучићеве владавине (јер о њему се ради, сви остали су само привремени партнери и сапутници), у основи јестепровидан, једноставан и јасан – али због тога не и мање ефикасан. Најпре се успостави (не)формална контрола над медијским и безбедносним апаратом, а онда тако стечена моћ употреби за јачање личног рејтинга и ауторитета у јавном мњењу. Али главни стуб је ипак поменута спољна подршка, без које ни оне контроле не би било. Не треба заборавити да је и политички брод ДС-а, уз све своје унутрашње проблеме, поделе и сукобљене интересе, годинама деловао моћно и суверено – све док се кретао по координатама и нотама западних амбасада и координатора. Када је Тадић помислио да би можда могао и сам, и да му успешно пацификовање СПС-а и радикала даје кредит да, можда, не мора испунити баш све што се од њега тражи, или не баш одмах, напросто су га заобишли и склопили дил управо са тим „мрачним снагама” из деведесетих, чијем повратку је он, наводно, стајао на путу.
И „мрачне снаге” су научиле лекцију. Кад је тако лако низ воду пуштена тако важна и деценијска аквизиција попут Бориса Тадића и Демократске странке, они сами се подршци могу надати само док захтеве испуњавају беспоговорно – као што су у случају Косова и испуњавали.
И зато Вучић још не расписује ванредне изборе – иако то жарко жели и иако је Србија, по многим параметрима, све ближа хаосу и ванредном стању. Не расписује их не зато што зна да је, као што му („тарабићевски”) скреће пажњу Ивица Дачић, у Србији изгубио свако (Милошевић, Коштуница, Тадић) ко је ишао на превремене изборе, већ зато што зна да их је изгубио свако ко за то расписивање није имао западну подршку или макар одобрење. То је горка политичка поука која се ретко наглас изговара, али коју итекако добро знају овдашњи политички чимбеници, укључујући и, наизглед, свемоћног Вучића. И коју, између осталог, треба да имају на уму руски посматрачи када се питају и чудом чуде како то да, након свега што смо са те стране доживели, српска политичка елита хрли на Запад, у ЕУ, па чак и у НАТО.
Јер, Украјина је много већа од Србије, много важнија, много ближа Русији и много зависнија од ње. Па се опет повија, грчи и готово распада под ударима због само једног, привременог и врло условног „не” Бриселу. И гледано из Србије, могло би се исто тако „чудом чудити” што се Украјина, упркос свим готово очигледним предностима таквог избора, тешко окреће ка Русији и још теже одриче ЕУ.
Па у чему је онда тајна и извор понекад готово фанатичне еврофилије широм бившег социјалистичког лагера? Један је свакако распрострањена русофобија (не важи за Србију), због које се Брисел доживљава као сигурна лука и спас од Русије. Али има и нешто још мање видљиво, а делотворније. Погледајмо за тренутак украјинске опозиционаре који нападају Јануковича, јер их „одваја од Европе”, украјинску власт која се дефанзивно заклиње како „нису окренули леђа Европи”, па чак и званичну Москву која поручује да „не жели да се меша у односе Кијева (или Београда) са Европом”. Дакле, сви они, укључујући званични Кијев и Москву, под Европом подразумевају само ЕУ, што чак ни у једној дубоко бриселизованој Србијици, у којој за ЕУ оптира преко осамдесет одсто посланика и готово сто одсто медија, ни изблиза није тако подразумевано једначење. И зато су Москва и Кијев, као и сви који овде желе да се отргну из ЕУ загрљаја, у политички дефанзивном и подређеном положају. Јер противничкој страни унапред поклањају симболичку предност и априорно позитивну конотацију (висок стандард, социјална правда, ред, уређеност) која се, свиђало нам се то или не, у највећем делу европског истока и југоистока још асоцира са појмом „Европе”.
(Политика)
