Pročitaj mi članakDa li je Srbija jedina država iz bivše SFRJ u kojoj je oživela komunistička parola "i posle Tita - Tito"? I kako smo došli do toga da bi Broz pobedio na izborima u Srbiji?
Зашто опет Тито? Због чега му се Срби толико диве? И да ли је Србија једина држава из бивше СФРЈ у којој ће оживети она отрцана комунистичка парола „И после Тита – Тито“, док истовремено његови Хрвати покрећу иницијативу за промену назива Трга маршала Тита у Загребу? Сва ова питања делују помало апсурдно, баш као и резултати истраживања Демостата по којима је Јосип Броз најпопуларнији лидер од Другог светског рата.
Са падом комунизма лидери нових држава на простору Југославије – без Броза као ујединитељског фактора – поред рата, нашли су се и пред тешким испитом измирења владајућих левих и поново пробуђених националних идеја у својим друштвима, како би себе, на нешто ужем територијалном простору, поставили на место које је било резервисано за некадашњег највећег сина народа и народности.
И док је Фрањо Туђман преко Тита – као комунисте који никад није заборавио да је Хрват – зарад виших националних циљева успео макар привремено да примири сукоб хрватских партизана и усташа, Слободан Милошевић је комунизам и национализам помирио само у себи.
Са чак 32 одсто „подршке“, на питање „Ко је био најбољи државник“, Тито је добио нешто више „гласова“ од премијера који има подршку 31 одсто анкетираних. Далеко иза њих је, за оне који су пропустили ово истраживање, Зоран Ђинђић са 11 одсто гласова, а Милошевић је добио тек три одсто. Једина двојица демократских владара Србије који су мирно сишли с власти, Борис Тадић и Војислав Коштуница, добили су тек по два одсто гласова.
Толико о Србима и демократији.
У освит 29. новембра, рођендана Титове државе, Броз се поново јавио као угаони камен српске политике, овог пута кроз прерачунавање изграђених километара ауто-пута, које су садашње и прошле власти постигле у односу на доба комунизма, иако нема никаквих реалних основа за поређење ових историјских баба и жаба.
Ово истраживање објашњава како је Тито поново, три и по деценије после смрти, и две и по након што је постало легитимно да се у Кућу цвећа забоде колац, поново постао референца. Мало је вероватно да би Aлександар Вучић као европејац тражио идеолошки линк са Титовим добом, пре би се рекло да је реч о прагматичном „catch all“ принципу: зашто би се поредио са Ђинђићем кога поштује три пута мање потенцијалних гласача него Тита.
Шта то, међутим, говори о српском друштву, које се, од свих државника у својој модерној историји, с највише емоција односи према оном чијем лику и делу се на терет стављају не само тоталитаризам и ауторитарност с пратећим злочинима, већ и претпоставка да је управо он засејао клицу свих проблема који и данас оптерећују српско друштво. И који у контексту историјске ретроспективе, ако не осуду, онда по природи ствари заслужује бар отклон.
„Тито је био омиљен код југословенских народа, нарочито код Срба, који су иначе опседнути ауторитарношћу. Ово истраживање је показало да је то вредносна оријентација за чак њих шест од десет анкетираних и одатле креће та наклоност ка Брозу„, каже нам социолог Срећко Михаиловић, аутор поменутог истраживања.
Генерација наших очева је изула опанке и ставила машну у Титово време. За њих је друштвени напредак који се догодио на целој планети, везан за Тита и Партију. То вам је онај ‘субјективни осећај’ као са хладноћом.
Предраг Марковић, историчар
Што се историје српског народа тиче, нема сумње у то да је од преднемањићке епохе до краја света најгори владар Србије — Тито.
Мило Ломпар, професор
Титова златна времена, која буде носталгију и очигледно и данас имају утицај на друштвене токове, ипак су била само бижутерија.
Горан Николић, економиста
Када се критиковао Титов режим, говорило се о кредитима који су потрошени, а сад видимо да су сви после радили исто. Говорило се о партијској држави, о запошљавању по партијској линији или негативној селекцији, а после смо видели да је то проблем овог друштва, а не социјализма.
Дубравка Стојановић, историчарка
