Pre tačno sedamdeset godina, u svom čuvenom govoru u Cirihu, Vinston Čerčil je rekao da je za ostvarivanje sna o ujedinjenoj Evropi potrebno samo „da stotine miliona muškaraca i žena odluče da učine pravo, a ne pogrešno, i da, kao nagradu, dobiju blagostanje, a ne prokletstvo”.

© Sputnik/ Сергеј Мамонтов

Како вам то данас звучи? Када су милиони у Енглеској Европи рекли не, позивајући се, између осталих и на њега, и када се милиони, широм Европе, надају да ће и сами имати прилику да се с њом поздраве. Када би милиони с Блиског истока ипак да стигну до те и такве и Европе. Када се НАТО и Русија све чешће гледају кроз нишан, а не кроз наочаре „на даљину”. И када, многима, све поново мирише на „крв, сузе и зној”. Живимо ли најлепше Черчилове снове, или његове ноћне море?

Плашим се да ја на то питање немам одговор и да, нажалост, нисам једини.

Европа, пре свих, не зна тачно шта ће са собом. То нас је довело у ситуацију да не зна, изгледа, ни шта ће с нама, без обзира на то што ми друго, до Европе, немамо и што смо њен географски, историјски и културни део, и што смо се веома јасно определили. Да, ми желимо у Европу.

Где је она тачно, каква је, каква ће да буде, није нешто што нас је определило у нашим сновима. Ми смо хтели да будемо Европа по ономе што нас је и чему она учила.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ

Izvor: Politika.rs

Oznake: evropa, Ivica Dačić, Srbija