Прочитај ми чланак
Душан Пророковић
(Душан Пророковић, Никад граница)
На Благовести бејах гост у емисији Радио Београда. Питали су ме: шта ће се десити ако власти прихвате Споразум? Одговорио сам: народ ће бранити државу! На чему заснивам овај свој став? Храм св. Александра Невског је то јутро био препун: још четврт сата пред литургију није више могло да се уђе. Двотрећинску већину су чинили млађи од четрдесет. И било је много, много, родитеља са децом.
Исто као и током Страсне седмице у православним црквама! То су људи који ће бранити државу. И то је снага која је може одбранити. Јер, у пресудним тренуцима, не одлучује бројност, већ вера! И у целом овом тужном српском дељењу „за“ и „против“ Споразума и пребројавању колико нас има на којој страни, заправо је само једна ствар битна: колико где има верујућих.
На страни оних који су „за“ Споразум, ствари очигледно стоје катастрофално. Ко може да брани потписано? Уз председника Владе Ивицу Дачића, још се једино Јелко Кацин пуне две недеље није скидао са страница новина и интернет портала. У таквим приликама, када већ нема другог, београдски новинари су пронашли чак и Благоја Граховца да се изјасни на задату тему. И рече нам он нешто о повезивању државних органа и криминогених структура, а да при томе није мислио на Црну Гору.
Да је Нушић жив, морао би да зарађује састављајући укрштене речи. Српска стварност га је давно превазишла! Шта може бити „вера“ људи који заговарају примену Споразума? Вера у „европску будућност“, „историјско помирење“, „напредак“… То је сујеверје и безверје које личи на ону некадашњу „веру у класну равноправност“. Не, ту нема вере. Има само правдања како је ово највише што се могло добити, која следе пошто се закључи да Споразум није добар. Јасно је, пошто није добар-нико неће ни да га брани са полетом и ентузијазмом. Осим Јелка Кацина.
А да ли је ово највише што се могло добити? Е, о томе се мора отворити јавна расправа: пре или касније. У сваком случају, боље је пре. Јер, ако се буде отварала касније, то ће бити зато што су нас натерале околности које ће уследити. Шта ће уследити није тешко претпоставити, јер нам се историја понавља. Пуно тога подсећа на 1974. И смушено српско руководство које није кадро да објасни шта се дешава; и медији који нам сада обећавају светлу будућност, замагљујући суштину; и игнорисање мишљења оног дела јавности који се свему противи, укључујући и игнорисање ставова СПЦ.
Истоветно је и то, што се све чешће помиње како ће се Споразум применити милом или силом. Ако представници Срба са КиМ не желе да прихвате решења, биће смењени. Ако их становништво подржи, биће сви заједно изопштени! Истина, није баш јасно како ће Влада Србије смењивати председнике општина које је усвајањем Споразума укинула! У сваком случају, и ово је један од израза нервозе српских власти. Зато што су сада под још већим притиском него у тренутку када су Споразум потписали. Први проблеми у спровођењу потписаног већ су се јавили и мимо Срба са КиМ. Албанска страна има идеју да договорено спроводи на свој начин и неће се пуно обазирати на ставове Београда. А и зашто би, када је Београд потписао да се повлачи.
Тек ће се наредних месеци видети шта је потписано и договорено. Убеђен сам, и сам потписник овог акта ће бити непријатно изненађен. Већ је најављено, на јесењим локалним изборима моћи ће да учествују само политичке организације уписане у регистар Републике Косово. Па да видимо: може ли на изборе изаћи нпр. Социјалистичка партија Србије? Уз то, треба ли подсећати, уз албанску страну ће увек стајати ЕУ. А са тим тек почиње. Ваља се припремити за много горе ствари. На крају, то се не може завршити другачије, него што се завршила прича из 1974. године. А она се завршила 1981!
Па се после 1981. поновила 1989, а затим и 1998! Само, како ствари стоје, сада ће се све одвијати много брже. Нећемо морати да чекамо седам година. Отуда и журба да се договорено наврат-нанос примени. Што се више буде одуговлачило, то ће све постајати огољеније, па се Споразум до краја никада неће спровести. Тога су поготово свесни у Бриселу. Зато и врше притисак на Београд. Време им цури, немају га на претек.
Са друге стране, полако се ствара широки фронт оних који су против Споразума. Шта уједињава ово разнолико друштво? Само једна ствар: вера! Вера у државу, која се мора бранити! Не би требало пуно простора да би се објаснило да вере у Србију не би ни било без вере у Бога! Када код Срба није било вере у Бога, није било ни Србије! То окупљање иде наизглед споро и трапаво, али, заправо пролази кроз „порођајне муке“ које се јављају у оваквим ситуацијама. Оно што је битније у овом тренутку јесте-не како се окупљамо, већ око чега се окупљамо. Пред нама је дугачак маратон, а не трка на сто метара. Зато је вера битна. Она одржава човека!
После првих увида у то какво је расположење свеколике јавности, и већ поменути премијер је почео говорити о могућности да уважи „предлог председника Томислава Николића да се Законом о суштинској аутономији омогући да Заједница српских општина постане саставни део уставно-правног система Србије“ (ТВ Пинк, 01.мај). Ово је и разлог због којег власт бежи од референдума. Премијер је у изјави јапанској новинској агенцији „Кјодо“ 30.априла увече рекао како је преломио да „референдума неће бити“. Волшебно је та вест до 1.маја ујутро нестала из свих водећих српских медија. Вероватно се у српском врху преломило, али се та одлука неће обзнанити. Био би то велики тренутак слабости.
Није само ствар у томе што је Брисел против референдума (Штефан Филе нам је поручио да можемо и да га организујемо, али да, какав год исход буде, Споразум мора да се примени), већ је и сваки његов исход велики пораз српске политичке класе (или елите, како год). Колико на референдуму може изаћи оних који су „за“. Милион, или можда милион и по! И шта ћемо онда? Прво питање је везано за Споразум: како одлука коју подржава петина уписаних бирача може бити легитимна? Друго питање је везано за српски политички систем: како је могуће да вољу највише петине бирача репрезентује девет десетина посланика у Народној скупштини?
Дакле, овде се не ради само о Споразуму и Србима са Косова, већ о системској грешци о којој морамо озбиљно поразговарати. Посебна референдумска непријатност би била у томе, што би у један блок морали да стану и СНС, СПС, ЛДП, све фракције ДС, Риза Халими… Ко би ту бирачима могао смислено објаснити зашто се сав тај свет скупља на гомилу! Осим можда Јелка Кацина. Али би Кациново објашњење слабо помогло СПС-у и СНС-у-референдум би био прва фаза почетка незустављивог одливања бирача.
Зато, како год обрнемо и окренемо, улазимо у пат позицију. Влада је нешто потписала и то нешто нешто не може да спроведе. У овоме је прати девет десетина посланика, али и мање од петине бирача. При томе, противспоразумска коалиција ће само расти и све се више хомогенизовати. Од јесени она неће бити само усмерена ка бриселском Споразуму, околности ће је натерати да се позабави и другим стварима. Националне револуције код Срба су увек пратиле и социјалне револуције, јер је свако окупљање око важних националних проблема значило и координацију захтева за ширим друштвеним променама.
А у таквим ситуацијама подршка сујеверних и неверних почиње да бледи. Јер где нема вере, тамо је подршка идеји плитка и кратка. Зато, властима би било најпаметније да покушају да нађу договор са (косовско-метохијским) Србима. Оставите Споразум по страни, немојте га примењивати, тражите нови круг преговора, отежите око рокова, тражите нова решења…Стотине су начина како се може из ове ситуације извући. Не може брзо и не може без последица, али се може извући. Јер, шта је алтернатива уколико се не постигне договор. Даља унутрашња дестабилизација изазвана покушајем примене Споразума силом. Па, може власт и тако пробати, али онда сви заједно улазимо у зону неизвесног и неконтролисаног. Последице по државу би вероватно биле трагичне.
И што је још битније-до јесени се у целу ову „косовску причу“ мора поново вратити и Русија. То ће бити најважнија безбедносна гаранција Србима на Косову. Наравно, уколико је то Русији у интересу и уколико то она жели. А Русија ће морати у све да уђе. Јер, потпуна примена бриселског Споразума значи да је Србија пред вратима НАТО-а. Признавањем Републике Косово од стране Србије отвара се могућност њиховог чланства у НАТО. Како ће онда Србија другачије спречити даљу дезинтеграцију, осим уласком у НАТО.
И наравно, због ситуације у којој се налази, потпуном кооперативношћу у том истом НАТО-у. У таквим околностима, Србија заједно са Бугарском и Румунијом представља нову локацију у америчким плановима изградње глобалне мреже контроле лансирања балистичких ракета у свету. Па, ако већ однекуд буде требала да се бомбардује Русија, нека то буде из Србије. И обрнуто, ако ће већ Руси да гађају НАТО инсталације, нека гађају оне у Србији.
Теза како „Руси не могу бити већи Срби од нас самих“ после бриселског Споразума више не може да се употребљава. Јер, оно што Срби хоће, неће и српска власт. А ова власт је ту где је баш због обећања да ће чвршће везивати Србију за Русију. Судећи према иступима руских аналитичара и политичара, незадовољство потезом српских власти је очигледно. Међутим, два дана пред пут у Брисел премијер Дачић је два сата разговарао са председником Путином. Претпостављам да нису разговарали о плановима петербуршког Зенита за наредну сезону. Опет, да је председник српске владе добио подршку за парафирање Споразума у Бриселу, не треба ни сумњати да би то до сада барем десетак пута дневно понављао.
Русија је са доласком постојеће гарнитуре на власт вишеструко ојачала свој утицај у Београду, фокусирала се на послове око Јужног тока и гледала да дугорочно развија добре односе са Београдом. Међутим, сада се јавио проблем. Спровођење Споразума значи признавање Републике Косово од стране Србије, а то је сувише крупан потез који мења све на Балкану. Русија се зато мора умешати и то јесте у дугорочном интересу Србије. А ако српска власт неће да има Русе близу себе, Русију треба да позову косовски Срби и тако легитимизују њен повратак у решавање косовског питања. Тиме би нам позиција била куди-камо комотнија, а маневарски простор већи. Мада, не треба сумњати у успех ни ако се то не деси. Биће то тежи и захтевнији пут, али за верујући народ не и неиздржив. У пресудним тренуцима, не одлучује бројност, већ вера. Као и у сличним историјским тренуцима. Не дешава нам се све ово први пут.
