Pročitaj mi članak
Запањујућа је дрскост којом Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије, у очи лаже српску јавност:
„Након што смо исцрпели све могућности око пријема Косова у Међународни олимпијски комитет, не смемо у други план да ставимо нашу основну делатност, а то је брига о српским спортистима и спровођење програма“, изјавио је Дивац у Београду, где је угостио првог човека Међународног олимпијског комитета Томаса Баха, који је дошао у једнодневну посету српском главном граду.
Оно што Дивац заверенички прећуткује, јесте да његова „основна делатност“ не сме да буде у супротности са Уставом и законима Србије. Као што ничија делатност, била она основна или некаква друга, не би смела да буде противустатвна и противзаконита. Ни спортиста, ни металостругар, ни банкар, ни филмски редитељ, нико, па ни Дивац, нема права да ради било шта што наноси штету целом друштву и држави, а посредно или непосредно признавање косовске „независности“ управо је штеточински чин највишег реда. Свако би, па и спортисти Србије заједно са Дивцем на челу олимпијског комитета, морали ако не да се укључе у борбу за очување угрожене српске државности, а оно барем да је не спутавају и не одмажу јој.
Бриселски споразум је, међутим, отворио врата најгрубљем гажењу Устава и закона земље Србије, а спортисти и олимпијски комитет то сада здушно користе. Тако је истог дана када су Дивац и Бах „објашњавали“ да је Косово* примљено у пуноправно чланство МОК-а „у интересу спорта и спортиста“, женска јуниорска репрезентација Србије у рукомету одиграла први икада званичан меч са неком селекцијом Косова*. Сусрет се догодио у Румунији, у квалификационој групи за одлазак на Европско првенство. Мала је утеха што су српске девојчице биле убедљиво боље од вршњакиња са Косова* које су савладале резултатом 40:12, када су, у коначном збиру, прави победници заправо потписници Бриселског споразума који поставља темеље наказне косовске „независности“.
