Pročitaj mi članak

NORVEŽANIN – BIVŠI OFICIR KFOR-A: Srbija je moj drugi dom

0
Фото: А. Чукић

Фото: А. Чукић

Какви су Ваши утисци о Србији?

– Иако сам сто одсто Норвежанин и волим своју земљу, Србија ми је као други дом. То осећање никада неће нестати.

А Косово, радио си тамо?

– Не видим да Косово може кренути напред пре него што тамошњи Албанци схвате да бивши припадници ОВК нису хероји. Сањам о некој врсти конфедерације бивших југословенских република и покрајина. Наравно, то није реално, али би било добро имати конфедерацију Србије, Црне Горе, БиХ, Македоније и Косова. У идеалном случају, Хрватска би требало да буду део такве конфедерације, али у сумњам да ће то бити могуће због ЕУ.

У каквом је стању српска заједница на Косову?

– Лако је имати оштру реторику из Београда, али они не знају како изгледа живети у једној од српских енклава. Срби на Косову ће морати да пронађу начин за коегзистирају са властима у Приштини, али наравно, Србија никада не треба да прихвати независну државу Косово.

Био си хапшен на Косову?

– То доста иритира, али још горе је угрожавање моје приватности. Одузели су ми компјутер на 14 дана, копирали су хард диск. То је упозорење свима, нарочито новинарима са ким имају посла.

Одлазите у Норвешку, шта ћете тамо радити?

– Мало је ствари које можете да радите као новинар. Радићу на мојој кандидатури за норвешки парламент у 2017. Тренутно сам шеф информисања конзервативне странке Демократе Норвешке. На националној конвенцији у фебруару идуће године надам се да ћу бити кандидат за лидера партије. Ако будем изабран у парламент у Норвешкој, предложићу да мењамо нашег амбасадора у Приштини. Норвешко признање Косова није имало никакве другу сврху него да се додвори САД.

Официрско извињење

У Београду не бих остао да није било мог најбољег пријатеља Самуила Петровског. У почетку сам остао због пријатељства, али сам продужио боравак након што сам 24. марта 2011. упутио јавно извињење српском народу као бивши официр НАТО за наш неуспех у заштити мањина на Косову.

Сузе због Масловарића

Откад сам упознао породицу Масловарић, која живи у избегличком кампу Ресник на периферији Београда, сузе ми лакше потеку него иначе. То је нешто са чим морам да живим до краја живота.

(Вести Онлајн)