Прочитај ми чланак
Често се сјетим реплике Илије Чворовића кад током полемике са подстанаром веома смирено упита: „Каква је то болест Јаковљевићу?Ја себе не могу да видим са стране. А није лепо Јаковљевићу да будем луд, а да то не знам„.
Тај српски проблем самоспознаје којег је Ковачевић идентификовао и кроз чувену драму оставио свим генерацијама на размишљање, дефинитивно није одраз једног времена, него је прилично универзалан. Можда звучи сурово, али како другачије објаснити наше константно посматрање свијета и друштва кроз „широм затворене очи“? Некада смо вјеровали самоуправном перепетум мобилу, данас илузијама о интегрисаној будућности, а када се својевремено њемачки амбасадор Цобел извињавао због изјаве да је „Војводина сљедећа“ и да то нема везе са политиком његове државе, то нам је звучало крајње добронамјерно. Коначно, амбасадори великих држава су изгледа склони да понекад „излете“ ту и тамо, па треба имати разумијевања.
С друге стране, негдје дубоко у стомаку осјетимо то западно лицемјерје, јави нам се као нека надутост. Тешко је прогутати ону другу Чворовићеву реченицу „Ђура ће ти опростити што те је тукао“, кад нам је свакодневно сервирају. И не видимо крај томе. Чини нам се да нам стално повећавају дозу. Тако нас ових дана поједине јавне личности са обе стране Дрине убјеђују да су за српски народ и просперитет много важнији Ангела Меркел и Бакир Изетбеговић него Милорад Додик. Не стиже се до „обећане земље“ тамо неким референдумима и демократским правима, него слијепом послушношћу уз велику количину ријалити програма. Прозападна апологетика каже да морамо све да истрпимо на том шареном трновитом путу, и ударце и понижења, јер ће нам једног дана бити боље. А ми ништа не учимо. Да су тако размишљали храбри синови Израиљеви, још увијек би јели скакавце, уважавали фараоне и испуњавали њихове услове, а обећане земље ни за лијека. Код нас је све обрнуто. Ми и даље не читамо Домановића, у заносу блејимо у „златно теле“ и не увиђамо да смо давно стигли у своју обећану земљу и да нема потребе нигдје даље да идемо.
. .
Слично је и западно од Дрине, једино што су тамо Србима ране нешто свјежије, па им је самим тим и јасније да нема друге обећане земље. Другим ријечима, разлика између Србије и Републике Српске лежи у томе што себи Србија може приуштити засљепљеност и без обзира ко је на власти, увијек ће бити и остати држава. Док је Република Српска ентитет који лако може нестати, па се цинизам појединих амбасадора и те како озбиљно схвата. Медлин Олбрајт је прије пар мјесеци изјавила у Вашингтону да је Дејтонски споразум схваћен само као привремена етапа на путу афирмације унитарне БиХ.
Данашња амбасадорка САД у БиХ Маурин Кормак то и потврђује у својој колумни у једном бањалучком листу, гдје додатно потцртава ту наводну привременост дејтонског Устава. И наравно не треба јој замјерити, скоро је стигла у БиХ и још покушава да се оријентише и сигурно јој није лако. Политички односи у БиХ једнако су необични и чудни за западне дипломате као и спознаја да су ћевапи веома укусни, а направљени су од чистог шкарта. Зато је БиХ само појавно држава, а у суштини је састављена од покварених односа са много лоја, соли, бибера и соде, баш као и сарајевски ћевапи. Високи представник Инцко је много дуже у БиХ и није много одмакао, једино му се цинизам развија. Каже да му није јасна Додикова „бескрајна опсесија словом Дејтона или изворним Дејтоном“, који тобож не види да је вријеме „да се одлучном окренемо напријед“. То у преводу значи: доста више гњаваже око референдума и надлежности ентитета. БиХ мора бити централизована држава, а не „мјешано месо“!
Крајње су необични људи ти амбасадори. Умјесто да се баве примјеном „слова“ Дејтонског споразума, они убјеђују јавност да се не треба држати Устава БиХ као „пијани плота“. И тврде при томе да Срби и Република Српска неће бити угрожени, ваљда нам они то гарантују. Замислите да ово „прогутамо“ зарад неке неизвјесне интегрисане будућности? Како би завршила РС? Ништа нам друге не преостаје, него константна борба свим правним и демократским средствима за очување Републике Српске. То је суштина одлуке Народне скупштине РС о расписивању референдума. На крају Запад нас је учио демократији, у чему је онда проблем да грађани Републике Српске изразе своје мишљење путем референдума?
. .
Одговор лежи у чињеници да је референдум и легалан и легитиман, расписан по важећем закону РС о надлежностима које по Уставу припадају ентитетима. Уз то референдум је према истраживањима већ добио огромну подршку српског народа. То је проблем – шта ако народ изађе и гласа контра свих заблуда које нам сервирају? Или још горе, исход референдума буде у супротности са концептом „привремености дејтонског Устава“? Што би рекла амбасадорка САДа, сулудо је да неки појединци „тврде да Дејтонски мировни споразум мора бити замрзнут у времену и зацементиран у облику у каквом је потписан у децембру 1995. године“?
Он би требао бити, како каже Олбрајтова, много „органскији“ и склонији еволуцији, баш као и устави на западу којимa изгледа мало мало израсте нови члан. Опет с друге стране, прва реакција на расписани референдум из америчке амбасаде у БиХ гласила је: „Ми смо против овог референдума и било којих припрема за њега јер представљају кршење Дејтонског мировног споразума“. Па добро, хоћете ли се више одлучити? Да ли Додик треба да крши или да се придржава Дејтонског споразума?
С једне стране Служба за односе с јавношћу америчке амбасаде у БиХ се залаже за очување, док би га њихова амбасадорка мијењала. Ко би се снашао у свему томе. Што каже Илија Чворовић, није лијепо да будемо луди, а да нам наши западни пријатељи то не кажу.
Извор: Недељник, издање за Републику Српску – Александар Врањеш
