Све што нисмо прихватили ’90-тих година, због чега смо ратовали, гинули и на крају били бомбардовани од те исте Алијансе ’99.год, потписали смо у миру, корак по корак, а да нас нико није ни питао.

Последњих месеци, а све у духу предстојећих парламентарних избора у Србији, поново се у интелектуалној, а и широј јавности, покрећу теме од државног, националног и стратешког значаја за нашу земљу. Потписивањем НСПА споразума са НАТО пактом у јавности се отворила оштра дебата заснована на дихотомији НАТО- Русија. Није то први пут да се српска интелектуална и политичка јавност дели, али је то данас, у времену нове прерасподеле геополитичких утицаја у свету, чини се, више него икада потребно и неопходно.

Потписивањем овог, последњег у низу, споразума у оквиру програма Партнерство за мир, сарадња измедју Републике Србије и НАТО алијансе је доведена на највиши могући ниво који не подразумева чланство. Држава Србија се притом обавезала на давање права проласка НАТО трупама преко њене територије, имунитет пред домаћим судовима, коришћење потребне инфраструктуре, сарадњу у области размене поверљивих информација, уништавање застарелог оружја и муниције, а сходно томе и куповину новог, усаглашеног са стандардима Алијансе..

Све што нисмо прихватили ’90-тих година, због чега смо ратовали, гинули и на крају били бомбардовани од те исте Алијансе ’99.год, потписали смо у миру, корак по корак, а да нас нико није ни питао.

Политички некоректно речено, владајућа политичка гарнитура је фактички заокружила процес капитулације државе истовремено се заклињући у Уставом потврђени и свепрокламовани принцип војне неутралности. Управо поменути принцип војне (па и политичке) неутралности суштински јесте најбољи и најисправнији пут којег држава Србија мора и треба да се држи с обзиром на њен специфични геостратешки положај. Потписивањем низа споразума са Алијансом овај принцип је озбиљно доведен у питање сводећи се на празну флоскулу за унутарполитичку употребу.

Осим бројних критика на рачун власти од стране фрагментиране српске деснице могу се чути и различити предлози за решавање поменутог питања који се крећу од захтева за поништавањем свих досадашњих споразума са НАТО пактом па до захтева за склапањем истоветног споразума са Руском Федерацијом. Истини за вољу, сличан споразум са Русијом чека своје време јос од 2014. год. када је требало да буде потписан приликом посете председника Путина Србији, а који је волшебно повучен са дневног реда у последњем моменту.

Еволуција ситуације на међународној политичкој сцени у последњих петнаест година довела је до значајних промена геополитичких околности у свету. Дошло је до војног, економског и ништа мање значајног духовног препорода Руске Федерације која се наметнула као озбиљан и незаобилазан фактор у решавању светских питања и значајан субјекат у остваривању својих националних и стратешких интереса.

Ако је пре само петнаестак година изгледало да евроатлантске интеграције немају алтернативу, што је и условило опредељење Србије у том смеру, данас, у условима нове блоковске поделе света, војна ( па и политичка) неутралност јесте једини могући пут који Србији може донети просперитет и мирну будућност. Будући да је овај прокламовани принцип досадашњим потписаним војним споразумима са Алијансом поткопан, једино што се у овој ситуацији може урадити јесте давање истоветних могућности и привилегија и Руско-српском хуманитарном центру стационираном у Нишу чиме би се макар формално (јер РСХЦ припада цивилном а не војном сектору) постигао принцип преко потребне и неопходне равнотеже.

Колико год да је Милошевићева политика 90-тих год. била погрешна, ниста мање није погрешна ни ова данас, у времену када Америка на челу Алијансе спроводи светску хегемонију сејући ужасе широм света и односећи на стотине хиљада невиних живота. Изгледа да смо данас поново на погрешној страни.

Извор: Србин.инфо – Данијела Васиљевић

Ознаке: војна неутралност, Данијела Васиљевић, НАТО, Русија, Србија