Прочитај ми чланак
Држава исплатила „Велефарму” 110 милиона евра за „Галенику” и 50 милиона евра за „Хемофарм” које они никада нису добили. – Треба нам 4,5 милијарди евра годишње.
Наша стратегија је да помогнемо здрав део приватног сектора привреде, да им помогнемо да буду већи извозници, да онда они побољшају стандард својим запосленима и да на крају то пренесемо на јавне службе – здравство, образовање. Али, они то могу да осете тек од 2014. године. То укључује и саме пензионере, на самом крају 2014. године.
Јер, мора неко нешто ново да произведе, донесе нову вредност у земљу, да се побољша материјални положај оних који су то створили, каже у интервјуу за „Политику” Млађан Динкић, министар финансија и привреде.
Најавили сте опоравак привреде и раст БДП-а од два одсто. Колико је то реално када се ЕУ тресе од рецесије?
То је скроман раст и лако остварив циљ. Чак и с кризом то може да се достигне због ниске основе. Само нормална пољопривреда и „Фијат” то могу да омогуће. Не треба тиме да се задовољимо. Даћу све од себе да се више постигне. Јер, ако желимо неко осетније побољшање стандарда морамо да имамо привредни раст који је преко пет одсто годишње. Поготово то 2014. године неће бити лако урадити због кризе у еврозони.
Поносите се тиме да сте направили рестриктиван буџет за наредну годину и многи баш зато сматрају да је нереалан?
Током кризе никада не знате када ће да се деси нека хаварија и када ће држава морати да интервенише. Сигурно је да смо успели да преокренемо трендове у јавним финансијама јер ће буџетски дефицит бити двоструко нижи. Да ли ће бити 0,1 или 0,2 већи од оног што смо планирали мање је битно.
Због рестриктивности многи ће добити мање пара. Зато вам већ предвиђају социјалне притиске. Да ли ћете моћи да им се одупрете?
Свестан сам да је истекло 100 дана рада Владе и да ће нас људи гледати другачијим очима. Али сам свестан и да се резултат не може испоручити за годину дана. Имам подршку коалиционих партнера. Циљ ми је да нешто урадим. Заиграћемо на пољопривреду и перспективна средња и велика предузећа која могу да допринесу извозу у нади да ће нам то покренути производњу и да ћемо тиме лакше решити социјалне случајеве. Морамо да помогнемо покретачима привреде да би они свима осталима помогли. То је стратегија. Предузећима која имају највећи раст у извозу најпре ћемо да помогнемо.
Како то конкретно мислите да им помогнете?
Малим и средњим предузећима су потребни подстицаји кроз бесповратна средства, добар амбијент без бирократије, али и дугорочни кредити. Зато ћемо следеће године позајмити од Европске инвестиционе банке чак 500 милиона евра које ћемо усмерити за кредите малим и средњим предузећима на период отплате од 12 година. Овдашње банке нису у стању да дају кредите с толиким роком отплате. Преговарамо и са Уједињеним Арапским Емиратима око сличног, повољног кредита за пољопривреднике, а то су дугорочни кредити за модернизацију производње.
Када ће се конкретизовати споразум с Емиратима?
На прагу смо закључивања неколико уговора с њима – сарадња у војној индустрији, пољопривреди. У преговорима смо с Развојним фондом Абу Дабија за кредитну линију од 300 милиона евра, с почеком отплате од пет година и роком отплате од 20 година.
Преговарамо да камата буде много нижа од било које коју смо добили од Кине или Русије, ЕУ, на нивоу камата Светске банке. Уколико бисмо добили ову кредитну линију, један део би користила држава за чишћење постојећих канала у Војводини, јер њихова употребна вредност може за 50 одсто да се подигне само чишћењем. Изградила би се и секундарна мрежа плус мрежа канала у централној Србији и то у воћарским и повртарским крајевима.
Други део тог фонда користили бисмо за дугорочне зајмове самим пољопривредницима, али и компанијама искључиво за куповину опреме, наводњавање. Идеја је да извоз по хектару утростручимо. У средњем року ту можемо да остваримо највећи прираст. Решили смо да ту шансу коначно искористимо.
Да ли остајете при томе да им продате друштвене комбинате?
Преговарамо с њиховом највећом компанијом „Ал Дахром” да направимо заједничко улагање за оне комбинате који нису у функцији.
Када је реално да се склопи аранжман с ММФ-ом и какав би он био?
Не журимо. Аранжман с ММФ-ом нам је потребан ради повећања кредибилитета. Нама не требају ни ММФ ни Светска банка због пара. Стопа на еврообвезнице Србије се спустила на пет одсто на десетогодишње и на 4,3 одсто на петогодишње папире. Никада није била нижа.
Наравно, не зна се колико ће тренд трајати. Боље је узети 300 милиона евра од Светске банке по камати од 1,5 него по 4,5 одсто. Али 300 милиона не решава проблем.
Нама треба 4,5 милијарди евра годишње. Чак и када би дефицит буџета био нула треба нам три милијарде евра за отплату само главнице и тако ће бити још ко зна колико година. Аранжман с ММФ-ом би сигурно допринео даљем снижењу камата на еврообвезнице.
Психолошки, с аранжманом би била боља перцепција инвеститора у међународној јавности. Ми паре од њих нећемо ни тражити. Ако га и буде, биће то аранжман из предострожности без коришћења новца. Резерве НБС су довољне, не очекујемо никакве проблеме с финансирањем платног биланса поготово зато што очекујемо да ће извоз расти 25 одсто.
Јавна предузећа имају огромне губитке – ЕПС, „Србијагас”, „Галеника”, „Јат”, ни „Телеком” није оно што је био. Имате ли план за решавање ових проблема?
Када имате 100 проблема решавате га један по један. Мислимо да је најлакше у кратком року решити проблем „Галенике”. Идеја је да се распише међународни тендер за стратешког партнера. Ову фабрику је упропастило катастрофално руковођење, као и то што „Велефарм” није платио 110 милиона евра „Галеници” за њене лекове, иако је држава тај новац исплатила. То је питање за истражне органе и по мени морало би да се испита шта се догодило с тим новцем.
Да ли је то неки од наредних послова за полицију и Тужилаштво?
То мора да се испита. Нестало је и 50 милиона евра које је држава такође дала за „Хемофарм”. Потпуно случајно сам дошао до тих података. Јер, као министар финансија наишао сам на још неколико проблема финансирања у здравству. Проблем је и што се касни с плаћањем за лекове јер постоји велики мотив да када се јавне набавке раде по болницама подижу цене много више него што је то реално. Веледрогеријама се исплати да чекају и по 200 дана само да добију набавку…
Хоћете да кажете да су за толико уграђене цене?
Да. Они због тога могу да чекају и 300 дана. То мора да се пресече. Од пролећа уводимо систем централизованих јавних набавки где ће моћи да се знатно смање трошкови.
Уочили смо и аномалију да су све апотеке и државне и приватне у добром стању, а да је Фонд здравства празан. Схватили смо да су цене по којима апотеке фактуришу фонду различите, неке су по бруто износу, неке по нето ценама. Фонд здравства губи, а профит се прелива ка апотекама.
Како ћете решити велике дугове „Србијагаса”?
У последње четири године дугови су им достигли 750 милиона евра. То предузеће не би смело да има губитке, јер то није Железница.
Шта ћете ако не нађете партнера за Железару?
То је један од најтежих проблема који смо затекли. Железаре широм света се затварају, цена челика је толико ниска да се никоме то не исплати да ради. Полажемо наду у договор са „Урал вагон заводом”.
Најавили сте да предузећа у реструктурисању могу да преживе још само годину и по дана. Хоћете ли после тог рока имати снаге да пресечете? Они нису више економски проблем, већ политичко-социјални.
Борићемо се да за свих 160 нађемо партнера и тржишно решење као што сам се борио и изборио да доведем „Фијат”. За неке ћемо успети. Али ако за неке нема тржишта не можемо да га измислимо. Ипак, уверен сам да ће 2014. година бити боља и да ћемо и неке теже одлуке бити у стању да доносимо.
У чему је суштинска разлика што ће УРС од пролећа из покрета да прерасте у странку?
Суштинска разлика биће у организацији. Ми смо били хетерогени, а сада ћемо имати јединствено председништво, извршни одбор и биће лакше за управљање и организацију. Што се тиче програма, кад већ формирамо странку, настојаћемо да он буде што иновативнији и да га прилагодимо времену. С нешто ширим програмом него што је до сада била политика УРС-а, јер смо се базирали на децентрализацији и регионализацији.
Да ли ће бити неких измена код расподеле пореза на зараде јер је било много замерки да локал паре није искористио, а да је државна каса због тога била празна?
Већ у следећој години показаћемо да пребацивање 80 одсто пореза на зараде није било узрок буџетског дефицита. Ако будемо успели да преполовимо буџетски дефицит, а градовима остане исти износ пореза на зараде, то значи да моји претходници или нису говорили истину или нису били способни да смање буџетски дефицит.
Морамо да направимо и механизам да стимулишемо градове и општине да тај новац од пореза на зараде који им остаје не троше за плате чиновника, субвенције за губиташе комунална предузећа, већ за инфраструктуру, развој.
Већ смо ограничили субвенционисање на нивоу локала, ограничили смо запошљавање самим тим што више нико не може да запосли новог чиновника док не добије сагласност Владе Србије и ресорног министарства. Ако треба, иницираћемо и промену Закона о државним службеницима да они могу да изгубе посао ако га не раде добро. Да не буду заштићени као бели медведи, за разлику од оних запослених у приватном сектору.
Стално имам захтеве агенција, министарстава за новим запосленима, а када прођете зградом Владе суботом нема никог. Стручне службе у Влади раде са 20 до 30 одсто капацитета, једни исти људи обављају посао.
