Pročitaj mi članak
Каква је тајна изненађујуће високе популарности Вука Јеремића и Војислава Коштунице, некадашњих политичких асова који су напустили страначки живот.
Постоји теорија да ће Вуку Јеремићу власт кад-тад сама пасти у руке и да ће публика мислити да је то ствар судбине, а не његовог нарочитог истицања.
То га, иако без доказа о политичком очинству, чини наследником Војислава Коштунице, који је толико пута заварао своје политичке противнике. Наиме, изгледао је као Бик Који Седи, с вигвамом подигнутим на Дорћолу, али су само ретки могли да примете како временом поприма обрисе кардинала Ришељеа.
Када су извођачи радова петог октобра, испрљани револуционарним радом који је подразумевао неопходне дилове са Слобиним јудама, потом, с Вилијамом Монгтомеријем, Легијом и делијама, дошли по Воју да му дају власт, чинило се да је он узима као антибиотик. Знао је, наиме, да ће терапија само накратко излечити Србе јер њихово лечење демократијом има ограничен рок трајања. Кад истекне дејство пеницилина, Срби, уместо лекара, траже новог Месију.
И Коштуничини мрзитељи, који су га радо описивали као брата близанца Воје Шешеља, само у два броја већем црном фраку, који му виси око рукава, као и они који су, гледајући Коштуницу, имали визију да он заправо све време у Србији обитава као Слоба без грешке, као коначна, финална и усавршена верзија крутог момка из Пожаревца, били су све време у заблуди.
Коштуница се, после столовања на месту председника СРЈ, и с два мандата као премијер Србије, без буке и хистерије повукао не само из странке, већ и из такозваног јавног живота.
Слично је учинио и Вук Јеремић. Напустио је демократе и бави се међународном политиком. Да је бивши шеф државе и лидер демократа Борис Тадић постао припадник те школе мишљења, иако је био разредни Вуку, а учио од Воје, још би неко извесно време играо у неком другом филму! Не би прошло много, а Срби би га молили да се врати у стару пројекцију.
Срби, за сада, ту молбу не испоручују Воји и Вуку, али је извесном броју радних људи и грађана та наизглед надреална идеја још у свести. Зашто, иначе, према најновијем истраживању „Ипсос стратеџик маркетинга”, Вук Јеремић изазива позитивне мисли код чак 22 одсто анкетираних, што га ставља на треће место најпопуларнијих политичара, које дели са Зораном Михајловић? Испред њих двоје су само неприкосновени Вучић и удаљени Дачић, док су иза Вука шеф државе Томислав Николић, Војислав Шешељ… Далеко иза Вука, готово испод радара, бораве Борко Стефановић, Чедомир Јовановић и Бојан Пајтић, а негде између су, са 15 одсто, заштитник грађана Саша Јанковић и омиљени Вучићев левичар Александар Вулин.
О Коштуници позитивно мисли 10 одсто анкетираних, што га такође ставља испред Борка, Чеде и Бојана, а изједначава с некадашњом страначком другарицом Сандом Рашковић Ивић, с којом Воја не одржава везе од када је, као творац ДСС-а, напустио партију коју је основао, заједно с најоданијим људима. Понекад, Коштуница руча с Ненадом Поповићем, који, осим што се залаже за подизање зида на граници с Македонијом, покушава да се наметне као Коштуница који се разуме у економију и који политички маркетинг не сматра оружјем за масовно уништење. Мада Поповића виде и другачије: као кандидата за српског Орбана, који меша малтер.
Како се, дакле, догодио политички апсурд: да двојица изопштеника из медија и јавности остану тако дуго после њиховог изгнанства, такозвана врућа политичка роба? Коштуница је последњи пут виђен на сахрани своје супруге Зорице Радовић која је била и његов политички, идеолошки и интелектуални саборац. С тим да није имала амбиције да постане Мира Марковић просвећене деснице.
Воја се заправо, од одласка из политике, посветио неговању супруге и ретким одласцима у Белановицу. Море ионако није волео. Нарочито од када је обалу заузео Мило.
Попут Воје, који је сматрао да Срби морају да уче демократију дуго и мукотрпно, са свешћу да ни таква врста напора не обећава да ће о њој, дакле демократији, ишта научити, осим свести да учлањење у било коју странку обећава највише оним највишим растом, којима не требају мердевине да би уништили противнички билборд, и Вук Јеремић не постоји у медијима. Осим када прође поред киоска. Посвећен је лобирању за место генералног секретара Уједињених нација и за сада нема подршке сопствене владе, па остаје нејасно шта то Србија може да изгуби ако кандидује Вука. Нарочито ако се има у виду да се за то место фаворизује Бугарка Ирина Бокова, пријатељица Хилари Клинтон, која се по природи ствари превише не противи уласку Косова у Унеско. Узгред, Бокова је директорка Унеска.
Чињеница да премијер размишља о опасности да се Јеремићу не роди идеја да временом доживи контрареволуцију, па да помисли да се од Вука може постати Вучић, вероватно је један од разлога зашто некадашњи Борисов шеф дипломатије, кога су, иначе, у кулоарима називали „жутим Вучићем”, нестрпљиво чека на аудијенцију у Немањиној 11. Додуше, Јеремића су називали и Борисовим Кустурицом, али ћосавим, што је био резултат његовог залагања за непризнавање Косова. Међутим, жути су га сматрали и неприродним, патриотским органом, страним елементом у свој телу. Вук се, заправо, никада није прилагодио клановском демократском организму.
Каква сада може бити политичка употребна вредност Коштунице и Јеремића, који емитују политичко зрачење које ће их свакако, вратити у сферу интересовања различитих партијских мешетара? Они, једноставно, зраче цензус, а можда и далеко више. Међутим, Воја има 71 годину и вероватније је да је ближи учлањењу у некакво саветодавно веће стараца, чија подршка може и политичара средњег раста начинити двометрашем. Није ли, уосталом, Војина подршка можда кључно допринела победи Томислава Николића на председничким изборима?
На другој страни, рођен пре 40 година, Вук још припада младунцима српске политике и ако имамо у виду да је изједначен за Зораном Михајловић која не излази с екрана и из козметичарског салона, не чуде спекулације да га је нови дисидент демократа, његов стари и добри непријатељ Борко Стефановић, бар се тако спекулише по чаршији, већ замолио да му се придружи у стварању нове странке. Ако је Борко кандидат за команданта Прве пролетерске, шта би онда био Вук? Нови шеф Скоја?
Како је Вук то одбио, а раније се такође захвалио и Дачићу, вероватно је проценио да још није време да се испречи Вучићу, предосећајући да, ако то учини, неће остати у једном комаду пред суперсецком опозиције који се, у слободно време, представља и као премијер.
Да ли је уситњавање опозиције резултат Вучићевог обожавања руске салате или је сама опозиција показала неспособност да се одупре лидеру СНС-а? Да ли грађани, наслућујући то и тражећи нова решења, активирају старе јунаке?
Можда је тајна њиховог трајања у илегалном раду? Немам странку, дакле постојим! Идеално за политички слоган, ако се активирају.
Извор: ПОЛИТИКА
