Pročitaj mi članak
Русија је одустала од покушаја да постане део Запада, и то је најважније поводом Крима, Украјине, санкција…
Разматрање кризе у односима Русије и Запада врти се око припајања Крима и реакције на њега, судбине Украјине, санкција. Усудићу се да кажем да су то, иако важна, ипак споредна питања. Главно је – чврста намера Москве да измени правила игре која јој је наметао Запад у последњих четврт века. Не успевши, па и не желећи да се прилагоди, Русија је одустала од покушаја да постане део Запада.
Због свог географског положаја, историје и културе, Русија се, по обичају, нашла на самом гребену нове прекретнице и баца изазов околностима које су се формирале после хладног рата, фактички у име целог не-Запада, а не у своје име. Прекретница је почела још 90-тих година подизањем Азије, али је тада та појава остала у сенци антикомунистичке револуције, која је Западу дала снажан економски и морални подстицај.
Спустићу се са висине теоретских расправа на навођење конкретних фактора који су довели до тренутне кризе.
Главни од њих је одбијање Запада да de facto и de iure оконча хладни рат, који је декларативно завршен пре четврт века. Запад је систематски ширио мрежу свог утицаја и контроле — војне и економско-политичке (ширење НАТО и ЕУ). Интереси и примедбе Русије демонстративно су игнорисани, понашали су се према њој као према побеђеној држави.
А Руси себе нису сматрали пораженима. Русији се наметала версајска политика у „сомотским рукавицама” – без жестоког одузимања територија или узимања формалних контрибуција, као што је био случај са Немачком после Првог светског рата, али с јасним указивањем Русији њене веома скромне улоге у међународном систему. Та политика је неизбежно изазивала нешто слично „вајмарском синдрому” код велике нације, чији су се достојанство и интереси газили.
„ЗАПАДНА“ ФАЗА РУСИЈЕ
Руску политичку класу највише су иритирале систематске обмане и лицемерје, када се обећања нису испуњавала, а сама идеја постојања сфера контроле и утицаја у светској политици била проглашавана концепцијом која је застарела и која није у складу с реалношћу. Истовремено, Запад је „непостојећу” сферу свог утицаја плански ширио. Знам, многе западне колеге су веровале или желеле да верују у своје речи. Али у Русији, па и у остатку света, који живи по сасвим другачијим правилима, оне су изазивале или подсмевање или неповерење.
Москва је предлагала прикључење западним структурама, њихово претварање у заједничке европске. Борис Јељцин је говорио о пожељности чланства у НАТО. То питање је износио и Владимир Путин. На почетку своје владавине он је безуспешно предлагао и кардинално зближавање са ЕУ. Увек је негативан био одговор на многобројне предлоге (од Јељцина па до Медведева) да се закључи нови уговор о европској безбедности или о стварању јединственог људског, економског, енергетског простора од Ванкувера до Владивостока – Савеза Европе или Велике Европе. Да су се такви договори реализовали, они би, поред осталог, успоставили нови status quo и зауставили борбу за мењање сфера утицаја.
Имитација проширења ЕУ на Украјину била је потребна Европљанима како би доказали себи и свету да је њихов пројекат још увек привлачан и виталан. Постојали су и мање оправдани разлози за украјинску офанзиву ЕУ. Неки Европљани и земље које стоје иза њих (нећу да наводим имена и земље како бих ограничио, колико је то могуће, учешће у тренутном рату оптужби и контраоптужби) желеле су да забибере Москви, да јој се освете за поразе у прошлости, да јој вежу руке увукавши је у кризу. Присутна је била жеља да се смањи спољнополитичка капитализација Русије, која је узлетела претходних година захваљујући комбинацији умећа дипломатије и политичке воље, која је омогућила да се на међународној позорници игра улога која вишеструко превазилази њене економске могућности.
Донедавне победнике иритирало је демонстративно неприхватање Москве многих најновијих западних вредности, чак је вођство Русије, које је донедавно понизно просило милостињу и нудило се за шегрта, сада то чинило с висока. Желели су да им „сабију рогове”.
И, на крају, постојала је и тежња да се осујети руски евроазијски пројекат, који се састојао у томе да се преко потпуно вегетаријанске Царинске уније, а затим и Евроазијског економског савеза васпостави у новом првенствено економском облику већи део простора Руске империје или СССР и да се на тај начин ојачају сопствене конкурентне позиције, као и својих партнера, у свету који се распада на економске блокове. Уједно залечивши, стално потпиривани политиком Запада, „вајмарски синдром” већег дела руске елите и становништва.
УКРАЈИНСКА ОТВОРЕНА РАНА
И руски државници и стручњаци упозоравали су да покушај да се Украјина увуче у западну зону утицаја преко Споразума о придруживању (а иза њега се поново назире НАТО), који осуђује њен народ на несрећу и жртве, тим пре што је отпор Русије у том случају био гарантован. Али нису слушали Русе, трудили су се да продуже инерцију претходних деценија, правећи од Украјинаца топовско месо нове геополитичке борбе.
Поновићу: дубински узрок кризе била је незавршеност хладног рата, постојање геополитички „спорних” територија у центру Европе. У првом реду, Украјине, али и Молдавије, кавкаских земаља. У Европи је постојала отворена рана, на коју су се лепиле све инфекције.
У Русији се Украјина, макар и независна, сматрала неодвојивим делом руског историјског простора, колевком наше државности и цивилизације. Значајан део украјинског становништва историјски тежи Русији. За више од 20 година после распада СССР, у Украјини се није формирала државотворна елита. Тешко замисливи лоповлук и корупција, сиромаштво и безизлазност нису могли да не иритирају већину Украјинаца. И, кад су их позвали у Европу, чак реално не предлажући ништа, они су желели да поверују да је то могуће. Уз то, руски модел и ниво развоја били су знатно мање привлачни.
Још један од њених владара – Виктор Јанукович – почео је да игра на карту коју су користили сви његови претходници: да уцењује Европу и Русију, покушавајући да изнуди нову милостињу за демонстрирање „проруске” или „проевропске” оријентације. Овај пут више је понудила Русија, и он је „испалио” Европску унију. Понижени и љути грађани изашли су на Мајдан. Њима су се прикључили спремни бојовници. Остало је познато. Сукоб се претворио у крваву кланицу. Украјина је још дубље упала у хаос, који измиче свакој контроли, и економски колапс.
Поред отворене ране, најважнији узрок дубине кризе везане за Украјину, њене пропагандне острашћености, био је развојни ћорсокак, у ком су се нашли сви њени учесници. Европљани су очигледно неспособни да у постојећим идеолошким и институционалним оквирима изађу из дубоке комплексне кризе европског пројекта. Криза је изражена на други начин, али је очигледна и у САД. Русија већ шест година после завршетка периода обнове не може да формулише ни стратегију развоја ни национални циљ. Постајало је јасно да се при постојећој бирократији, корупцији, расколу елита, њиховом непатриотизму, смањењу броја и погоршању квалитета људског капитала, функционални модел не може обезбедити не само развој земље већ ни очување њеног дугоочекиваног суверенитета.
КРИЗА КОЈА ЈЕ ТРЕБАЛА СВИМА
Изгледа да су спољног непријатеља, подстицај који долази изван кризе, свесно или несвесно желели сви. Током 2012–2013. западна пропаганда постајала је све негативнија, чак тотална. И спуштала се на горко искуство претходних 20 година. Врхунац је био на Олимпијади.
Мој је утисак, а верујем и других много званичнијих посматрача, да се Запад припрема за нову туру политике обуздавања и потискивања по моделу хладног рата. И Русија у тој ситуацији заправо нема шта да изгуби. Не искључујем да такав закључак одржава традиционалну руску идиосинкразију у вези са спољном претњом.
Русија се припремила. Први резултати су повољни. Маестрално је припојен Крим. Преузета је и чува се иницијатива. Није признато руководство које је на власт дошло превратом. Остављена је могућност непризнавања избора ако они (што је готово неизбежно) буду одржани у условима безакоња, претњи наоружаних крајњих десничара. Није одбачена теоретска (али поткрепљена одлукама парламента) могућност слања у Украјину оружаних снага у случају масовног и крвавог насиља.
Москва је изгледа овај пут решила да не одступа док не постигне циљ. Међу циљевима Русије, надам се и претпостављам, није само поновно уједињење са Кримом, које духовно уздиже и тренутно јача легитимност власти. Основни циљ је завршити незавршени хладни рат, који је Запад de facto наставио да води. И у оптималној варијанти – чак и закључење мировног споразума под повољним условима.
Програмски минимум је стварање услова који чине немогућим или неодрживо скупим даље једнострано ширење зоне утицаја и контроле Запада на регионе које Москва сматра животно важним за своју безбедност. У циљеве Москве улази и очување, колико је могуће, целовите (али без Крима) федеративне Украјине. Само такво уређење омогућило би да се очува бар формална целовитост државе с њеним језичким, културним и економским различитостима, готово без историјског сећања на реалну државност.
Нисам уверен у способност украјинске државе да преживи, чак и у њеним тренутним границама, мало окрњеним одласком Крима. Њоме управља неспособна и неодговорна елита, чија се обнова, судећи по фаворитима на председничким изборима, не очекује. Али распад, нарочито насилни, носи са собом огроман ризик и трошкове за све Украјинце, Русе и друге Европљане. Јер на територији Украјине постоји 15 енергетских блокова атомских централа, много фабрика са опасном производњом, осетљивих и максимално дотрајалих водовода, канализације, гасовода, електричних мрежа…
ПОТРЕБА ЗА РЕФОРМАМА
Код дела руске елите вероватно постоји и програмски максимум — уједињење у овом или оном облику са већим делом Украјине. Сматрам да је он нереалистичан и недопустиво скуп. У сваком случају, док год Русија не постане богата ефикасна држава и привлачно друштво, којем ће желети да се припоји већи део грађана Украјине. Засад су, мислим, довољни и Крим, завршетак хладног рата у Европи и коначно почетак нове рунде реформи, укључујући ударну либерализацију услова за мале и средње предузетништво, стварање независних судова који ефикасно штите приватну својину, најжешћу борбу против корупције, улагање у образовање, младе, стављање акцента на побољшање квалитета људског капитала нације, који одређује конкурентност земаља и друштава у свету. Само такав сценарио ће омогућити да се ефикасно искористи нова, легитимност руског руководства, стечена захваљујући кримском успону, и учиниће инструментално корисном реторику о неопходности борбе против „непријатељских снага на Западу”.
Такав сценарио обезбедиће Русији de facto доминантан положај на истоку и југоистоку Украјине, а полуаутономију западним територијама. Али он ће постати могућ само онда и ако Москва и Берлин, Русија и ЕУ схвате бесмисленост и контрапродуктивност борбе са нултом сумом. И онда кад престану да се боре за једнострано укључивање Кијева у зону свог утицаја.
Ако, обрнуто, почну да заједнички спасавају Украјину, претварајући је, као и друге сличне територије, од јабуке раздора у средство зближавања, то ће бити хумана мисија. Елите земаља за које се водила борба изгубиће могућност да, играјући на карту несугласица између Русије и Запада и проглашавајући час „проруски”, час „прозападни” курс, пљачкају и понижавају своје народе. Мораће коначно да се позабаве развојем.
За сада, наравно, у светлу међусобног вређања и претњи, моји снови о Савезу Европе, који окончава хладни рат и полаже темељ спајања меке и технолошке снаге Европе и ресурса, чврсте снаге и воље Русије, изгледају романтично. Иако, објективно и рационално, таква интеграција је корисна за Русију, она ће се борити против њеног даљег одвајања од матичне – европске – цивилизације. Она је корисна и за Европску унију, која није способна да се без новог циља развоја ишчупа из своје унутрашње кризе, која је осуђује на међународну трећеразредност. И за свет – појавио би се трећи, уз Кину и САД, стуб будућег светског поретка, који га чини знатно стабилнијим.
Можда ће отрежњење донети украјински потрес, који је далеко од завршетка и готово неизбежно носи са собом нове драматичне обрте. Јасно је да је у догледној будућности Русија одбацила наде за прикључење Западу. Али, још није начинила избор ни на страну анти-Запада, тим пре, ни на страну анти-европејства.
И оно што је најважније: неће бити међународна, већ руска драма, а можда и права трагедија, ако криза у односима са Западом, коју је Русија умногоме створила свесно, не доведе до заузимања курса ка озбиљним реформама, које убрзавају развој и дају перспективу земљи и људима. Или ако бављење Кримом одвуче од започетог економског окретања ка Азији преко новог истраживања Сибира и Далеког Истока, које замире пред очима и касни већ деценију. Русија није искористила за реформе кризу из 2008–2009. године. Биће веома тужно ако пропустимо и овај успон патриотских осећања, легитимности и популарности руководства земље. Биће опет тресла се гора, родио се миш.
(Стандард)
