Прочитај ми чланак

Момир Турудић: Маратонци трче председнички круг

0

Парламентарни избори једва да су се завршили, а кампања за нове је већ почела. Кандидатуру за председничке изборе 2017. године до сада су најавили Томислав Николић, Расим Љајић и Ивица Дачић, а колико јуче је Централна отаџбинска управа Српске радикалне странке објавила да ће кандидат СРС бити Војислав Шешељ.

Фото: Танјуг

Фото: Танјуг

Садашњи председник Србије Томислав Николић образложио је своју одлуку речима: „Мислим да Вучићу треба Николић“, и изразио уверење да ће Вучић за три или четири године моћи да влада и без његове подршке. Лепо звучи, мада је и Николић свестан да Вучићу није потребан још од ономад, када је приграбио сву власт тада у фотељи само првог потпредседника владе. Где му је место Николића повремено подсећају таблоиди калемећи афере и њему и члановима породице, а само најнаивнији могу веровати да се то калемљење обавља без Вучићевог знања и одобравања, колико год јавно према свом бившем ментору изражавао поштовање.

Зато је разлог Николићевог кандидовања много прозаичнији, некадашњи примитивни радикал ни у најлуђим сновима није могао да се нада да ће, сав важан, већ четири године путовати планетом и сусретати се са светским државницима, па како би онда испустио прилику да то ради још пет година. А има ту и нешто моћи, бар толико да се опосле синови, прика, ближи сарадници, што такође није за бацити.

Зашто се заиста у трку укључује вечити министар Расим Љајић тешко да ћемо из његових уста искрено чути, а и није битно, он ће на тим изборима ионако бити фолклорни мотив, и не треба сумњати да ће број сличних кандидата без шанси за победу рапидно расти што избори буду ближи. О мотивима Ивице Дачића би се дало расправљати, али боље је о томе размишљати пошто се види да ли ће успети да се умили Вучићу и уђе у нову владу, а ако уђе шта ће у њој добити.

Оно што се зове опозиција мораће добро да се потруди око свог кандидата, кога још нико званично не помиње. Вучић их је подигао из мртвих својом бахатошћу и глупошћу, прављењем вересије од унапред готовог на парламентарним изборима, фантомкама по Савамали, али мораће нешто паметно да смисле и сами. Уколико будући председник буде неко ко није природно Вучићево окружење, таква врста кохабитације би политички живот у Србији учинила много смисленијим. Сваки други избор гура их ка маргини, преко које су се једва некако прекотрљали.

Што се тиче Војислава Шешеља, ко је имао несрећу да је из непосредне близине пратио његово политичко деловање у претходним деценијама није се изненадио што је овако рано истакао кандидатуру – урадио је то Шешељ оног тренутка када су се затворила биралишта 24. априла, само што је то сада званично објављено. Његова председничка кампања већ увелико траје на крилима победоносног повратка из Хага и уласка СРС-а у парламент, и не треба сумњати да ће користити сваки секунд за јавну промоцију, бар је у томе мајстор.

Мада још увек има апсолутну власт у рукама, ни Вучић неће спокојно чекати резултате избора. Победа неког кандидата опозиције вероватно му изгледа као ноћна мора, видело се ових дана како хистерично реагује и на нешто што делује само као мали пораз у широком тријумфу. Да гурне неког свог кандидата из СНС-а који би у случају победе могао да игра марионету, не делује много вероватно. Као прво, нема изразитих ликова у мору безличних епизодиста којима је окружен, друго, тиме би ступио у готово отворен рат са Николићем, који је већ сам најавио кандидатуру.

Нова Николићева победа – зар још пет година ономе ко шкргуће зубима и мисли: „Ја сам те довде довео, а ти мени и мојима овако.“ А Шешељ? Тренутно му служи, али и Вучић је служио Шешеља, па би шта би, а пре тога су заједно служили Милошевића, па се са њим пљували и вређали, а после тога мирили и опет му служили. Зна Вучић добро да је у том чопору само плен битан, да нема ни пријатељства ни идеологије, да су им свима лојалност, морал, поштење само речи које непрекидно изговарају, али нити у њих верују нити ишта од тога имају. А зна и колике су Шешеље амбиције и шта је спреман за њих да уради, па толике су године заједно провели.

На страну Вучић и његове муке, где су ту они којима се у претходном пасусу набројани и њихова комбинаторика гаде? Вероватно у најстрашнијим сновима замишљају следећи сценарио – разједињена опозиција пустила у трку неколико кандидата, трчи ту и гомила оних зечева којима је задатак да одцепе проценат – два, нико нема потребну већину и ето другог круга, а на листићу имена Томислава Николића и Војислава Шешеља. Све знају један о другом, а ничег лепог ту нема; у блаћењу, псовању и простаклуку су искусни, уосталом само тиме се и баве цео живот, једино што се Николић сав уживео у државотворну улогу председника, па се труди да из њега не пробија радикалски лавеж и бесно режање, а Шешељ тих проблема нема. Добро, циник би рекао и да су интелигенција и образовање на страни Шешеља, ако већ у моралу разлике нема.

У сваком случају, онај ко победи на изборима следеће године биће председник Србије до 2022. Када оно беше све ово почело? На осмој седници, 1987? Пролете до сада 29 година живота уз Николића, Шешеља, Вучића, Дачића, Вулина, Вучелића, Дмитровића, Митровића… И не само што су још ту, него већина делује живље него икад.

Европска унија саопштила је да је само 11 од 28 њених чланица у потпуности усвојило сет правила о забрани пушења у остављеном року од две године који истиче данас.

Државе чланице имале су обавезу да у року од две године на националном нивоу усвоје правила која укључују истицање упозорења о штетном утицају пушења на здравље и слика покварених зуба и плућа захваћених раком на паклицама цигарета.

Европска комисија неће одмах предузети мере против земаља које још нису имплементирале правила, а њен портпарол Александер Винтерштајн рекао је да је 11 држава у потпуности испунило обавезу, док су друге „значајно напредовале“.

Он је додао да ће преосталих 17 земаља добити рок од два месеца да озбиљно приступе том питању.