(Вечерње новости)

Борис Тадић, бивши председник Србије, изјавио је пре неколико дана да му најављена реконструкција владе изгледа као сапунска опера, да је посматра и да се смеје. Додао је и да разуме како је Вучићу, јер је и сам био у његовој кожи. Смеху никад краја, што јес-јес.

Србија је земља која изазива смех. Цепање од смеха. Смејемо се од муке. Пошто у Србији ништа не ради, а буџетска каса је празна, и пошто су се слатко исмејали они који су је пљачкали, једини закључак је да је ова наша ситуација, заправо веома смешна, најблаже речено. Само овлашним прегледом новина, просечан читалац може да се искида од смеха кад закључи колико је све смешно: на пример, нема те области у којој се није догађала систематска пљачка – путна мафија, војска, набавка лекова, путеви, приватизација, жито, „Азотара“, општине, Музеј савремене уметности и тако редом. Све код нас изгледа као неки виц. Као црни хумор, који траје откако смо поверовали да су демократске промене и демократска власт оно што ће нам измамити осмехе на лица.

Занимљиво је да је једини који се ових дана (а и иначе) не смеје – Александар Вучић. Док се на лицима министара и саветника ових дана могу видети стидљиви осмеси наде да их неће почистити страшна Вучићева метла, Први потпредседник владе озбиљан је као стварност и незадржив као женске сузе. Нема сумње да ће последњи да се смеје онај који се никада не смеје, па зато уз сав тај смех, досетке и вицеве на српској политичкој сцени, све је више оних који се труде да некако насмеју и Александра Вучића.

Занимљиво је како чињеница да Вучићу ништа није смешно, представља широко поље за удвориштво – скоро да нема политичара који се на овај или онај начин није потрудио да га похвали – али чак ни то Вучићу није измамило осмех, иако му је, мора бити, било више него комично.

Човек који се усудио да ухапси Мишковића, и да у земљу врати Цанета Суботића, дозвољавајући им да се шетају по Београду пошто допуне српски буџет позамашним кауцијама, човек који стварно похапси све оне којима обећа хапшење, човек који је спреман да жртвује своје министре да би покосио туђе штеточине, и отарасио се непожељних коалиционих партнера, није више продуцент никакве сапунице, него акционе-крими серије. Није више ништа смешно, напротив – веома је напето.

Али није напето само због оних који ће да лете из владе, напето је и пред вратима владе и Вучићевог кабинета. Гужва је велика, а оних који би да засмеју господара има као кусих паса. Стижу одасвуд. Највише их је, гле чуда, из опозиције, која је за ових годину дана добро научила лекцију – ако га не можеш насмејати, немој га наљутити!

Пошто скоро сваки наш политичар има путера на глави и природну склоност ка незаконитом богаћењу, све је предвидиво. Александар Вучић је постао ходајућа персонификација оног наслова – „Неочекивана Сила Која Се Изненада Појављује и Решава Ствар“. Отуда, Први потпредседник има оно што није имао ни Милошевић – њега се сви плаше и сви га поштују. Или је то у Србији оно што иде једно са другим?

Тек, оно што је сигурно, Вучић се опире савременим ТВ жанровима. То што Мишковића пушта да се брани са слободе, говори да је Вучић духовит човек. Није пустио само тајкуна – он пушта на слободу човека који је управљао Србијом, док је овдашња политичка сцена личила на сапунску оперу.

Не мењајте канал, најзанимљивије тек долази!

Ознаке: Александар Вучић, Министар, Мира Бобић Мојсиловић, Мирослав Мишковић, смех, тајкун, хапшење, Цане Суботић