Pročitaj mi članakĐukanović još uvek misli da je rešenje, mada je odavno glavni problem Crne Gore. Prema rezultatima izbora njegova stranka više neće moći da formira većinu. To je tek je prvi korak u crnogorskom osvajanja slobode
Високу излазност на парламентарним изборима у Црној Гори аналитичари су најпре посматрали као нешто што иде на руку опозицији. И заиста, истраживања јавног мњења јесу предвидјела да ће Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) можда пасти на 35 одсто. Али нису предвидјела скоро 33 одсто за коалицију „За будућност Црне Горе“ чија је кичма просрпски „Демократски фронт“.
Висока излазност, велики улог
Висока излазност у земљама попут Црне Горе може имати и нежељене пропратне последице. Треба подсјетити да владајућа Демократска партија социјалиста преко Министарства унутрашњих послова има ексклузивни приступ централном бирачком регистру.
У земљи која званично има 622.000 становника у бирачке спискове уписано је преко 540.000 бирача – дакле, пунољетних особа. Процјењује се да је број малољетних особа у Црној Гори око 140.000. Дакле, или Црногораца има око 700.000 па је демографска статистика потпуно оманула, или на бирачким списковима „спава“ вишак од најмање педесет, можда и шездесет хиљада фантомских бирача. То је десет одсто бирачког тијела. Активирање само неколико процената фиктивних бирача у критичним ситуацијама може да ријеши тесне изборе у корист власти.
Можда је управо то имао на уму Милош Николић, Ђукановићев страначки портпарол, када је одмах послије затварања биралишта у камере изјавио да се његова партија за ту велику излазност спремила и да очекује побједу.
Функционерка ДПС-а Нела Савковић Вукчевић је нешто касније рекла да је на основу 60 одсто обрађеног материјала, ДПС освојио 37,8 одсто гласова. Тај научно-фантастични податак би могао да буде последњи Павловљев рефлекс људи који до сада нису знали шта је пораз, па дубоко вјерују да ће неким чудом остати на власти.
Узалуд вам труд свирачи
Овај пут, изгледа, нису помогли ни фантомски бирачи ни плашење познатим великосрпским бауком ни државно медијско спиновање. ДПС је изгубила толико процената да би у свакој пристојној земљи први човјек те странке дао оставку исте вечери. Али не и Мило.
Иза поноћи Ђукановић је вратио наду својој уплашеној страначкој војсци – тврдећи у свом киселом обраћању јавности да ДПС са својим савезницима има 40 мандата, а за већину је потребан 41. Није рекао, али није ни било потребно, да је до јутра можда могућ и онај четрдесет и први, чудесни мандат у његову корист. Та танушна нада трајала је до јутра када је Државна изборна комисија објавила прелиминарне резултате – ДПС-овска већина званично није могућа.
Како год Мило Ђукановић изокретао ствар, неће моћи да сакрије чињеницу да његова партија није могла да се довољно припреми за коначну стрмоглаву ерозију газдиног ауторитета. Ако представницима власти, упркос монополском поседовању свих државних ресурса, легалних и илегалних средстава увјеравања, овај пут није пошло за руком да прикупе знатно више од трећине гласова, онда је евидентно да се „модел Мило“ потрошио.
Грешке бахатости
ДПС је против себе имао српску цркву, корону, економску катастрофу али и не знајући и – свог некадашњег гаранта успеха Мила Ђукановића, чије име је уградио у назив изборне листе. Јер Мило је одавно изгубио смисао за политичку реалност. Погрешио је у конфронтацији са црквом, погрешио је потцењујући нарастање грађанског отпора, није могао да сакрије све очигледнију корупцију, политизовао је борбу против пандемије и напокон, погрешио је што није одложио изборе. Одговор који је верглао деценијама – кривци за све што је кусо у Црној Гори јесу у империјалном Београду – више није могао да увери већину људи.
После више од три деценије Мило Ђукановић коначно губи контролу над парламентом. Али они који мисле да је тиме ствар обављена нису у праву. Наслеђе које иза себе оставља ДПС је суморно. А председник државе се још увек зове Мило Ђукановић.
Лични интерес
Он се одавно политиком бави само да би заштитио себе, свој клан и свој огроман иметак, да би имао имунитет због грешне прошлости – од своје ратне улоге деведесетих до имена у досијеима западних тужилаштва надлежних за шверц у великом стилу. Ђукановић се дуго, предуго представљао као решење. А одавно је постао главни проблем Црне Горе.
Он ће пре или касније морати да бира између егзила у некој земљи која воли новац ислужених аутократа или даљег стварања раздора у Црној Гори. Овај други сценарио би га могао довести до судског исхода који му се не би свидео. Може му се десити да му са задовољством суде управо они прелетачи који су до малочас по његовој вољи судили другима.
Питање је да ли ће Ђукановићев ДПС повући мањинске партије у опозицију. Природно место мањинских политичара је у близини буџета. Зато је логично очекивати да ће макар неки од њих повећати тесну већину нових победника.
Најављене промене и Милова дуга сенка
Здравко Кривокапић, нестраначки лидер опозиционог блока “За будућност Црне Горе” је у свом првом постизборном обраћању грађанима деловао поприлично уверљиво, исто као и његови будући партнери у власти Алекса Бечић и Дритан Абазовић. Најављене су промене. Спорни закон који се тиче цркве биће повучен, биће донесени антикорупциони закони, биће формирана експертска влада са временски ограниченим мандатом. Најавиљено је изјашњавање грађана о кључним питањима, дакле више директне демократије. Неће бити реваншизма, али хоће бити обрачуна правне државе са криминалом.
Све то звучи добро. Али економска криза ће пуном снагом ударити Црну Гору баш у периоду у којем ће нова власт бити присиљена да рашчишћава заоставштину деценијама храњене партократске хоботнице. Осим тога, докле год је Мило Ђукановић у близини било које функције, освојен степен демократских слобода у Црној Гори неће бити иреверзибилан. Најважнији задатак нове власти биће – да створи демократске механизме у институцијама државе, који ће већ у покушају осујетити сваког новог Мила.
Ипак, има места опрезном оптимизму. Принцип смењивости власти од синоћ важи и за Црну Гору.
