Прочитај ми чланак
(Гето Србија)
Услед застрашујуће пропаганде и монополом над медијима, повампирени режим из деведесетих, себе данас представља као лучоношу демократских промена, као синоним правне државе и као незаобилазни фактор у стратегији спољне и унутрашње политике.
Али, треба знати и то да су Ивица Дачић и Александар Вучић, као персонификације оваквог стања, само привремене алатке у рукама евроатланских планова на овом делу Балкана. Кад заврше шта им је дато у задатак, биће то и њихов крај. И лични и политички.
Растакање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почело је доласком Слободана Милошевића на власт, а последњу федералну републику разбиће његов партијски наследник Ивица Дачић. Милошевићева отуђена комунистичка клика, згађена ”перестројком” Михаила Горбачова, а потом опчињена својим другом Зјугановим, успела је да Србију остави без иједног савезника на планети!
Већ шест месеци на челу српске владе је Ивица Дачић, који у потпуности опонаша свог покојног вођу, мада се одрекао прошлости и партије и вође. Настојећи да умири своје партијске другове, господин Дачић је одржавао односе са Москвом, али на исти начин као и Милошевић. Са погрешним људима у руској државној хијерархији.
Склапајући савезе са депутатом руске Думе, Александром Михаиловичем Бабаковим, представником парламентарне партије Праведна Русија, Ивица Дачић је најпре осигурао своје личне интересе.
Почев од новчаних, до статусних. Преварио је партијске другове, а исто као и Бабаков, који је шуровао у Украјини са заступницима антируских интереса, а у корист свог џепа, снажно се окренуо против Србије, распродајући, трајно, њене интересе, најпре се отворено, скоро бестијално, одричући од Косова, претњама грађанима да је он све договорио у Бриселу, и да има подршку у иностранству.
Криминална делатност господина Дачића досегла је неподношљиве размере. Он се отворено супротставио и председнику Србије и његовом плану за Косово, који је мање штетан од Дачићевог, само да би код западноевропских земаља господин Дачић осигурао своје интересе и имовину.
Српском премијеру снажну подршку, на плану разградње државе, и потпуном нестанку Србије са земљописне карте, пружа, на свој начин, и Александар Вучић, који спроводи план Миодрага Ракића да се Србија згази заувек. Занимљиво, и Дачић и Ракић потичу из истог места, из Житорађе.
Али, оно што свакога у Србији данас мора да забрине је чињеница да су Дачић и Вучић и у свету и у региону препознати као „рецидив деведесетих“, односно као политичка елита која је нанела несагледиве штете целом Балкану, а понајвише сопственој домовини.
Чињенице неумољиво говоре: Александар Вучић је скоро две деценије био јуришник Војислава Шешеља и практично је одрастао у идеологији националне и политичке искључивости. Њему нико на Западу не верује да је за само годину и по дана променио своја уверења, али евроатланским лицемерима одговара то што је Вучић осведочени ”вођа” са мисијом, дакле, класични егоманијак који верује да спроводи светску мировну мисију у име Вашингтона и Брисела.
Јер добро обавља поверене му задатке. Јер је свој екстремизам наставио, али у другом правцу! Само је у своја кола упрегнуо бивше послушнике Демократске странке у тужилаштву, судовима и медијима, а све уз подршку свога идола Миодрага Ракића, бившег шефа кабинета бившег председника Бориса Тадића.
Са друге стране, Ивица Дачић је човек који је у пракси показао да му ништа није свето, па чак ни његов некадашњи вољени вођа, коме није ни на сахрану дошао. Поједине истакнуте стране дипломате у Београду згрожене су његовим „естрадним“ понашањем, његовим певачким наступима, и гомилом идиотских изјава које немају ништа заједничко са озбиљним државничким изјавама.
Последњи велики Дачићев „соло“ наступ је његова преговарачка мисија са косовским Албанцима, која је потпуно неусаглашена (негде и у потпуној супротности) са верзијама „платформе о Косову“ и „Резолуције о Косову“ које су настале на иницијативу председника Србије Томислава Николића.
Такође, застрашујућа некомпетенција и хаос који владају у Србији на прелазу између 2012. у 2013. годину, видљиви су на сваком кораку: Ивица Дачић као министар унутрашњих послова, врши посао министра спољних послова, а Александар Вучић као министар војни врши дужност Елиота Неса и хапси по Србији без доказане кривце, трпајући у мемљиве и препуне затворе људе у одмаклим годинама чија тешка болест не дозвољава да поступак тече правилно и за које, очигледно, не важи претпоставка невиности.
Оваква „елита из деведесетих“ довела је Србију до најгоре могуће позиције на спољнополитичком плану.
Руска влада са својим стратешким плановима на Балкану и у Србији, верује само чињеницама. Вероломна политика коју спроводе Дачић и Вучић никако нису гаранција за отворене и срдачне поздраве из Кремља.
Но, Руси ће свој план спровести до краја са њима или без њих, јер су владе пролазне а пројекти епохе дугорочни. Запад је такође одредио улогу обојици: морају направити низ противуставних радњи, морају да плате за грехе из деведесетих, па кад то обаве, онда се могу надати да ће их на ђубриште историје, у заборав, послати са блажом казном од оне која је уобичајена са проамеричким аутократама широм света.
Ипак, у нечему се лична и политичка судбина Дачића и Вучића разликују. Вучић незадрживо иде у суноврат својом опседнутошћу историјском мисијом и питање је околности када ће се хајка коју је покренуо окренути против њега. Јер, он још увек није јавности објаснио како то да се дословно острвио на Београд а да Војводину ни дирнуо није, нити њене најистакнутије пљачкашке институције попут Фонда за капитална улагања, Развојне банке Војводине или, на пример, компанију МК групу Миодрага Костића, где није тешко доказати да је Костић рецимо, узео од Фонда за развој Србије 135 милиона евра, а да није вратио ниједну рату!
Дачића чека другачији крај. У сопственој странци, у породици, међу пријатељима…
За њих двојицу нас баш брига! Питање је шта ће бити са Србијом и народом??? Можда опет међународна заједница постане господар субине наше државе и нас, скупа са њом…
