У нападу у Паризу 13. новембра, према информацијама од 15.11. увече, страдало је 129 људи. Цео свет је у шоку, а у знак солидарности, многе светске престонице, међу којима и Београд, биле су у бојама француске заставе.

Светске телевизије и медији, укључујући и неке у Србији, организовали су специјалне емисије и програме. Цини се да се о дешавањима у Паризу извештава са више пажње и посвећености него што се то чинило када је на Косову и Метохији трајао погром над Србима 17. марта 2004.

Ипак, један од разлога је и у чињеници да је технологија напредовала и да данас медији могу за краће време много више информација да сакупе и поделе. Дана 31. октобра на Синају се срушио руски путнички авион. Погинуло је 224 путника.

Тачно 95 више него што је страдало у Паризу. Ниједна светска престоница, па ни Београд, није била у руским заставама. Испред руске амбасаде у Београду нису паљене свеће и није ношено цвеће.

Није било специјалног програма на РТС, Б92 и другим ТВ. Свако ко иоле држи до хуманости и честитости не може а да не пита – зашто?

Иако се може разумети да један од разлога из кога је напад у Паризу толико трауматичан и упечатљив лежи у самом начину на који је покољ изведен и у чињеници да се ради о једној од главних европских и светских престоница која је симбол космополитског духа и слободе – није ли убиство 224 путника руског авиона у најмању руку довољно велика трагедија која заслужује да се укаже дужна пошта и поштовање жртвама?

Ово је посебно важно за нас Србе. Нису ли ти Руси више пута кроз историју, али и недавно – како-тако, често никако, али на крају ипак некако – помогли нас и не стоје ли уз нас и данас, не само политички, већ и економски и људски?

Нису ли Руси први притрчали у помоћ када се цела Европа и свет правила да нема никаквих поплава на Балкану маја 2014, па на крају нису имали где када је и Новак Ђоковић, као велика светска звезда која не може тако лако да буде цензурисана, скренуо пажњу?

Није ли Москва адреса на коју иду сви српски политичари када је држава у проблему – када нам формално отимају Косово, када наоружавају наше суседе, када ћуте на албанске провокације?

Политика се базира на интересима и сходно томе морамо да се понашамо и спам тога да равнамо емоције.

Али, ако ставимо емоције и симпатије на страну, није ли управо интерес Србије да се на неки начин, како-тако, одужимо Москви и покажемо поштовање када је њима најтеже? Поготово ако нас још то ништа политички и економски не кошта? Уосталом, један Египат, који не зависи бог зна како од Москве, нашао је за сходно да обележи и руску и француску трагедију, али и самоубличаке нападе у Либану дан пре Париза, у којима је страдало 43 људи.

Ако смо били у стању да подигнемо споменик на Калемегдану на коме двосмислено пише „Волимо Француску као што је она волела нас“, не значи да би требало да жалимо Француску као што она (ни)је жалила нас.

Али, ако се присетимо – када су Срби и Србија пролазили кроз најдубљу трагедију, од бомбардовања до албанског терора – јесу ли у Француској паљене свеће испред српске амбасаде и стизале икакве поруке подршке, или је тога било, нажалост, готово само у Москви?

Политика јесте лицемерна, али то не значи да треба отворено играти улогу лицемера, јер то виде и Париз и Москва и свет.

(Милан Динић – Сведок)

Oznake: Rusija, teroristi, Francuska