Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе)
Све ближи председнички избори у Црној Гори (7.април), у овој истовремено и „младој“ и „врло старој“ држави, терају нас да се присетимо колико су чврсто биле испреплетане црногорско-руске судбине и да се замислимо да ли садашњи ниво односа наше две земље одговара том изузетно богатом наслеђу, као и реалним могућностима и интересима. И – уколико не – зашто?
Већ је прошло преко 300 година од тренутка када су 1711.године митрополиту и владару Црне Горе Данилу Првом Петровићу Његошу из Русије стигли посланици који су му уручили поруку руског цара Петра Великог са предлогом о заједничкој борби против Турака, од када се и званично рачуна постојање билатералних односа између Русије и Црне горе. Владика Данило је своју спољнополитичку позицију приказао овако: „Ја сам Москов, Москов, Москов!“. На црногорском обалском подручју, у Перасту, први руски поморци су учили „навигацију“, а финансијска помоћ из Русије је помагала да се Црна Гора после рушилачких ратова обнови – најпре православне цркве и манастири.
Митрополит Петар Први Петровић Његош, који је Црном Гором владао у 19.веку, а кога је Црква после смрти прогласила за Светог Петра Цетињског, је истовремено и за Црногорце и за Русе (у Списку петербуршких светаца) оставио Црногорцима завештање, невероватно по снази, које се завршавало следећим речима:
„Нека је проклет и онај ко би покушао да нас одврати од верности поштеној и христољубивој Русији, и свако ко би од вас – Црногораца – пошао против Русије – од истог племена и исте вере, да му Бог да да му живом месо отпада од костију и да му нема добра ни у овом, ни и у будућем животу!“
Пред смрт, 18.октобра 1830. Петар Први Петровић – Његош је позвао све црногорске властелине да се окупе око њега ради последњег опроштаја и како би им саопштио своју последњу жељу. Тада је за свог наследника одредио синовца Рада, који је остао запамћен као велики црногорски државник и песник ( то је Његош -Петар Други Петровић), и као аманет му, пошто му је Раде пољубио руку, оставио следеће речи: „Ја ти више не могу помоћи ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: „Моли се Богу и држи се Русије“.[1]
Историјска чињеница је и да је руски император Александар Трећи у својој бесмртној реченици као трећег савезника Русије, осим армије и флоте назвао – Црну Гору. Обраћајући се Кнезу Николи у току његовог боравка у Санкт-Петербургу 1889. Александар Трећи је рекао: „Пијем у здравље кнеза Црногорског, јединог правог и искреног пријатеља Русије“.
Уопште, у протеклих 300 година Црногорци су се, са њиховим изузетним ратничким квалитетима, одлучили, те су на страни Русије учествовали у скоро свим ратовима које је Русија водила, и то не само са Турцима (са њима су се Црногорци борили и за сопствену слободу), већ и са Французима (сетите се Пушкинових стихова „Бонапарта и Црногорци“) – у време владавине Петра Првог Петровића Његоша, па чак и са Јапанцима.
Стварно – 1904.године је кнез Никола изјавио да Црну Гору сматра за учесника рата против Јапана на страни Русије. Један од црногорских добровољаца – Александар Саичић се тада прославио у двобоју сабљама са једним од најпознатијих самурајских мајстора мачевања, пред обе војске. Када је закључен Портмундски мир, неповољан по Русију, истина је – Црна Гора није ни поменута, али је тако испало боље. Прича се да се за њу тај рат завршио тек 2006, акредитацијом првог јапанског амбасадора у Црној гори, тек пошто је она постала независна држава.
Од те године се посматра формирање односа између Русије и Црне Горе у наше време. Инвестирајући у црногорски туризам Русија представља једног од лидера на том пољу црногорске економије. Заједно са Србима Руси представљају више од половине туриста Црне Горе. Како саопштава Монстат, статистичка агенција Црне Горе, трећина регистрованих страних фирми у Црној Гори припада Русима. После Русије међу страним власницима фирми у Црној Гори највише их је из Србије – 15,7%, Украјине – 6,6% и Кине – 4%.[2]
По неким, можда и нешто претераним проценама, десетине хиљада Руса у Црној Гори, на обали, поседује некретнине. Руски финансијери и агенције за продају некретнина кажу да је Русија у Црну гору уложила укупно око 2 милијарде евра, док локални експерти, истина, сматрају да је та цифра врло преувеличана, што се, очигледно, објашњава разликом у методологији рачунања. Највећу куповину је 2005.године направила Група
„Централно-Европска алуминијумска компанија“ (ЦЕАК, која је део компаније „Базни елемент“) која је од владе Црне Горе за 48,5 милиона евра купила 65,4% акција Комбината алуминијума у Подгорици (КАП) са укупним капацитетом годишње производње 120 хиљада тона алуминијума , и 32% акција Рудника боксита у Никшићу за 6 милиона евра. ЦЕАК је преузео обавезу да намири све дугове тих предузећа и да изврши њихову модернизацију. Колико је алуминијумска грана важна за Црну Гору говори и податак да је она Црној Гори значила скоро пола њеног извоза и 15% БДП-а.
На жалост, финансијска криза 2008. је нанела озбиљну штету и црногорско-руској привредној сарадњи. Узајамна трговина је, на пример, са 150 милиона $ у 2007.години пала на 2 милиона у 2010.години, и од тада уз велике тешкоће покушава да се повећа. Озбиљни проблеми су се појавили и у раду КАП: он није успео да потпуно поправи свој финансијски положај.
Ситуација се у великој мери компликује и тиме, што се у односе Русије и Црне Горе умешао трећи заинтересовани учесник – Вашингтон. Америчка дипломатска преписка која је смештена на Викиликсу доказује да америчка амбасада у Црној Гори врло пажљиво прати, све до детаља, све руске инвестиције у њој, као и билатералне односе.
У шифрованим телеграмима које објављује Викиликс се отворено говори да је један од циљева САД, због кога је неопходно да се Подгорица увуче у НАТО, „парирање обновљеном и све већем присуству Русије у региону“. Амбасада претпоставља да се „за сада, без обзира на импозантне руске инвестиције, Црна Гора чврсто држи прозападног курса“, али „да она не би од њега одступила НАТО мора према њој да направи неки јак гест (читај: да апсорбује). „Проруски и националистички пут“ Црне Горе се обавезно сматра као нешто, што је за САД негативно.[3]
Колико се Американци стварно брину за црногорске послове показује излагање бившег председника САД Била Клинтона у мају 2011. у Будви. Пошто је стигао у Црну Гору на прославу петогодишњице њене независности, он је земљу у којој се налази назвао „Македонија“. Пошто је поглед уперио ка небу, Клинтон је, који се, треба рећи, сматра за једног од најобразованијих америчких политичара новог времена, са патосом изразио сигурност да ће „и Македонија од чијих се природних лепота губи дах, постати богата земља“.[4]
Уз све то, из Вашингтона покушавају да убеде Црну Гору да је Москва против њеног ступања у НАТО и размештаја флоте НАТО уз црногорску обалу, у најзгоднијој природној луци Средоземног мора, у заливу Бока Которска, покушавају да убеде да „Руси желе да сами базирају своје бродове баш тамо“. У Москви, међутим, географију добро познају, а упознати су и са чињеницом да излаз у међународне воде из наведеног залива контролише чланица НАТО-а Хрватска, захваљујући чињеници да је њено полуострво Превлака.
Тако, без дозволе Брисела (а не Загреба), ни један страни брод у ту луку не може да уђе, а да се и не прича о изградњи поморске базе. Шта то Руси желе? То је само да братски народ не постане талац туђих империјалних амбиција, и да се његова прелепа обала не претвори у Бондстил од барака на мору, какав већ постоји на Косову.
Садашња владајућа црногорска екипа, међутим, ипак пуним једрима плови баш у том правцу.
Другачија је позиција код кандидата за опозиционог председника Црне Горе Миодрага Лекића, који претпоставља да нема никакве потребе да се његова отаџбина милитаризује, а да безбедносни проблеми могу да се решавају и изван блокова, тако што ће се средства за развој земље усмеравати на решавање њених насушних потреба.
Такав прилаз опозиционог претендента за дужност шефа државе отвара шире перспективе за решавање многих питања и преко билатералних односа Русије и Црне Горе. Најважније је да привредни проблеми Црне Горе треба да се решавају комплексно, а да је кључ за све, па и за обнову КАП, у енергетици. РУСАЛ је, на пример, заинтересован за улагања у сопствену термоелектрану близини Пљеваља[5], као и да Комбинат алуминијума пређе на производњу са обичног метала на много исплативије легуре. РУСАЛ-ово окретање леђа КАП-у у садашњој тешкој ситуацији неће ништа добро донети већ може, на против, да доведе до краха те производње.
Грана „Јужног тока“ ка Црној гори би могла да омогући да се у згуснутим роковима изграде два енергетска блока, чија би снага била по 300 мегавати. Тако би Црна Гора могла да постане извозник струје у суседне земље у којима је електрична енергија дефицит, као што је Италија, са којом Подгорица већ има споразум о полагању јаког енергетског кабла по днуЈадранског мора, који за сада није реализован. У планове представника крупног руског бизниса ушло је и активно коришћење капацитета луке Бар, ремонтних завода у Бијелој и Котору, реконструкција пруге Београд – Бар.
По извештајима штампе, у руској Државној думи већ неколико година се ради на сличном комплексном плану који има облик стратешког партнерства. Важно је да се жеља за његовим остварењем појави и код друге стране. Очигледно је да ће много тога зависити од резултата председничких избора, заказаних за 7.април. Јер ради се не само о будућности појединих политичара, ради се и о будућности читавог братског народа.
