Бојан Пајтић је, изгледа, у запећку – неки медији су сада главни противник владе, Александра Вучића и напредњака. Министар полиције и потпредседник СНС-а Небојша Стефановић је са ударног места, прексиноћ у Дневнику 2 РТС-а, поручио да телевизија Н-1 и дневни листови „Курир“ и „Данас” воде „ужасну кампању” против премијера и владе. Сви се, додаје, „праве невешти”, не желећи то да препознају.

„Н-1 направи прилог, ‘Курир’ је ту да га пренесе”, допунио га је јуче министар рада и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин објашњавајући како то функционише. Исто је у јучерашњем броју закључио лист „Информер”, додајући још да је бивши шеф ЦИА генерал Дејвид Петреус, „који преко инвестиционог фонда ККР контролише рад кабловског дистрибутера СББ, телевизију Н-1 и на десетине других медија”, наредио „фронтални удар” на Вучића и СНС.

И политичари с друге, опозиционе стране нису задовољни неким медијима. Критикујући економску политику владе, јуче је Борис Тадић, лидер Социјалдемократске странке, у интервјуу Бети навео, између осталог, да „влада уз оркестрацију режимских медија сведочи о томе како постиже невероватне успехе”.

Независно удружење новинара Србије је реаговало због министра Стефановића, оцењујући да оптужбе власти на рачун медија представљају притисак и позивајући представнике власти и политичких партија да на информације које медији преносе не реагују оптужбама, него изношењем другачијих и убедљивијих чињеница и ставова.

Да ли су ипак премијер и његови најближи сарадници у праву када се жале због медијске „харанге”?И да ли су то медији постали опаснији по Вучића од опозиције? Ове, за коју лидер Социјалистичке партије Србије и шеф дипломатије Ивица Дачић каже да је „једна од најнеодговорнијих, најнеспособнијих и најслабијих у српској историји, како новијој, тако и даљој”.

„За политичаре је паметније да не оцењују рад медија, поготово не да их квалификују. Надам се да је Небојша Стефановић говорио као функционер странке, а не као министар унутрашњих послова. Ово кажем зато што страначки функционер има право на своје мишљење као и сваки други грађанин и за оно што изговори сноси одговорност”, каже Небојша Крстић, маркетиншки стручњак, бивши саветник за медије Бориса Тадића.

Како додаје, занимљиво је да је, истог дана када је Стефановић изрекао свој став, премијер био гост у једном од медија који је апострофиран, на Н-1, у одличној емисији у којој је заједно са Бакиром Изетбеговићем одговарао на серију веома тешких и комплексних питања. „Претпостављам да је Вучић тиме дао свој јасан став о томе да медије не дели на начин на који то чине страначки функционери”, каже Крстић.

Ненад Прокић, драматург, један од оснивача Либерално-демократске партије, оцењује да ако новине у Србији, али и у свету, воде харангу против неког политичара – то значи да је неко други приближно исто моћан а често и моћнији, то издејствовао.

„Не примају главни уредници и директори десетине хиљада евра због лепих очију. Толико смо већ научили. Смисао јавног мишљења које производи штампа је да јавност учини неспособном да суди. А јавност или суди или уопште не постоји. Пошто у Србији нема опозиције, харангу у новинама против неког у власти може да издејствује само неко ко је и сам у власти”, сматра Прокић и поручује: „Нека се мало преиспитају, дакле, изнутра ко им то ‘харангира’”.

Наводећи да је свака власт у Србији иструлила изнутра, он каже да ни сада неће бити другачије.

„Укратко: власт нам није више онако компактна како се чинило да је била. Превише је разочараних унутар власти, наравно не због тога што Србији није боље, већ зато што мисле да су ускраћени за свој део колача”, истиче Прокић.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић кривце за кампању против власти налази ван власти и ван Србије. Ту се, изгледа, слаже са министрима Вулином и Стефановићем, који мотиве за нападе виде у незадовољству неких међународних кругова, како кажу, избалансираном и независном спољном политиком Србије.

„Запад је још против Милошевића градио читав систем медија који служи не за борбу за демократију, него за западне интересе. И многи од тих медија се активирају кад су западни интереси погођени. Сада се напади активирају због његове посете Москви. Зато мислим да није неоснована тврдња власти да постоји један медијски комплекс, али треба рећи до краја – тај медијски комплекс је директно под контролом водећих западних центара, од Вашингтона па надаље. Парадоксално је што те земље које користе свој пропагандни механизам да се мешају у нашу политику ми сматрамо пријатељским”, каже Анђелковић.

Кад говори о нападима на Вучића и његов кабинет, власт мисли на актуелне медијске наводе о пословима Синише Малог, аферу „Прислушкивање” (Удовички–Пајтић–Петровић), као и друге сличне приче које су доспеле у јавност а тичу се појединаца блиских премијеру. Да ли их због тога Вучић одмах јавно узима у заштиту? И да ли је такав манир политички користан на дужи рок?

Анђелковић каже да је Вучићев рејтинг тако велики да он може да поднесе нападе чак и на његове страначке колеге. Зато настоји да их заштити, што вероватно значи да је сигуран да нису криви за оно за шта их нападају.

„Али, како год било, Вучић преузима одговорност и за њих ако се сутра покаже да његова процена није била тачна”, наглашава он.

Говорећи о овој теми, Небојша Крстић каже да је неопходно да државни органи реагују ефикасније тако што би сваку аферу испитали и грађанима дали пуну истину и како би се са нивоа трача афере превеле у правне оквире. Он додаје да би и медији морали да буду одговорнији јер нас искуство учи како су многе медијске афере у ствари биле измишљотина.

„Мислим да је у медијима премного оптужби упућених на релацији власт–медији, али и између самих медија. Такође, и са опозиционе стране појављују се идеје да треба увести некакве ‘лиценце’ за новинаре. У таквој какофонији тешко грађанин може да заузме јасан и исправан став”, наводи Крстић.

Извор: Политика

Ознаке: Влада, опозиција, Србија