Pročitaj mi članak
(нспм.рс)
У најновијем Мосту Радија Слободна Европа вођена је полемика о томе да ли Срби са Косова треба да изађу на локалне изборе заказане за 3. новембар.
Учесници полемике били су лидери косовских Срба – Марко Јакшић из Митровице са севера Косова, који је за бојкот избора, и Ранђел Нојкић из Грачанице, општине на централном Косову, који је за излазак на изборе. Марко Јакшић је функционер Српске демократске странке, а Ранђел Нојкић Српског покрета обнове.
Полемисало се о томе да ли излазак на косовске локалне изборе значи признање државе Косово, да ли присуство српских представника у косовском парламенту и другим инситуцијама доноси бољитак Србима, да ли ће они бити боље заштићени ако имају своје посланике и одборнике, зашто је већина Срба који живе у централном делу Косова за изборе, док су они који живе на северу за бојкот, као и о томе да ли ће Срби са севера Косова изгубити подршку Београда, ако не послушају позив Владе Србије да изађу на изборе.
Омер Карабег: Господине Јакшићу зашто се Ви залажете за бојкот избора?.
Марко Јакшић: За то постоје многобројни разлози. Излазак Срба на изборе, који се одржавају по законима самопроглашене државе Косово, значи признање независног Косова. Срби би изгубили своју слободу, признали би ту државу и, што наш народ каже, направили би од готовог вересију. С друге стране, излазак Срба на локалне изборе у режији још једне албанске државе на Балкану је нешто што је супротно уставу државе Србије, то је нешто што руши целовитост те државе. Срби би на тај начин признали туђу државу и заменили Београд за Приштину, а сви добро знамо да је по Резолуцији 1244. и по уставу Србије Косово део Србије. Уосталом, наши сународници јужно од Ибра нису се много овајдили излазећи на ове изборе, постали су грађани другог реда. Њих је сваким даном све мање, исељавање се наставља. Према томе, излазак на изборе значио би за нас Србе, који живимо на северу Косова, колективно политичко самоубиство. Имајући све ово у виду, ја претпостављам да се највећи део Срба који живе у четири општине на северу, неће одазвати позиву Београда да изађу на ове изборе, јер бисмо тиме изгубили слободу коју смо градили 14 година.
Омер Карабег: Господине Нојкићу, господин Јакшић тврди да би Срби изласком на локалне изборе признали косовску државу.
Ранђел Нојкић: Није тачно да би изласком на изборе Срби признали косовску државу. Они који су у Бриселу водили преговоре између Београда и Приштине и највеће светске силе ни на који начин не траже од Београда да призна независност Косова. То су инсинуације. Али, ако већ говорим о неком признавању независноти, ја бих се вратио у 2001. годину, када је председник СР Југославије био господин Коштуница, лидер Демократске странке Србије, чији је функционер господин Јакшић. Тада је Коштуница потписивао неке законе који су Косово гурали у независност на исти начин као и Црну Гору. Рецимо, 27. Марта 2001. године он је потписао указ о проглашењу закона о привременом обављању платног промета на територији Савезне Републике Југославије у коме се каже да се промет роба, исплата плата, пензија и других давања на територији Косова и Метохије може обављати и у девизама – тада су то биле марке – и то преко банке овлашћене за иностранство. Ја га због тога не осуђујем зато што је, можда, тако нешто у том тренутку било потребно за Србију, али не може његова странка, када то исто ради неко други, говорити да је то велеиздаја. Мислим да Срби треба да изађу на ове локалне изборе у што већем броју и да направе заједнички фронт. Уколико би се то догодило, сигуран сам да би то утицало на побољшање положаја Срба на Косову. Ја се слажем да можда у прошлости није било великог успеха наших представника у косовским институцијама. Мислим да би га било више да их је Београд признавао и да неки од њих нису заступали своје личне интересе. Сада званични Београд, не само што подржава изборе, него им даје и логистичку подршку. Ови избори су подједнако важни како за општине у којима су Срби већина, а то су четири општине на северу Косова, тако и за Србе који живе у такозваним енклавама и који су мањина у својим општинама. Они очекују заштиту од представника Срба у институцијама Косова који ће имати повлашћени положај.
Марко Јакшић: Ја мислим да је то игра глувих телефона. Зашто то кажем? Па, српски представници који треба да буду у централној власти полажу заклетву да ће чувати независност и суверенитет самопроглашене државе Косово. Не можемо говорити да то није ништа. Запад тренутно не тражи од Србије да призна Косова, али они желе да Срби изласком на ове изборе де фацто признају независност Косова, а де иуре – може, али и не море. Уосталом, ако Србија жели да постане чланица Европске уније, чини ми се да ће тај услов доћи на дневни ред. Уосталом, и сам председник владе Србије је наговестио да је он спреман да, тако да кажем, Албанцима да столицу у Уједињеним нацијама. Ја лично сам био против тога да Срби и 2002. године изађу на изборе у оквиру Коалиције Повратак и да буду присутни у Скупштини Косова. Они су тамо били и – шта су направили за две године. Имали смо прогон Срба 17. марта 2004. године. Рекао бих да што је више Срба у институцијама самопроглашене државе Косово – њих је све мање на Косову и Метохији. Након 2002. године, када су Срби изашли на изборе, не само да нису живели боље, него се десио такав егзодус Срба да је највећи део оних који су живели у околини Приштине морао да напусти свој завичај.
Ранђел Нојкић: Какви су били резултати учесћа Срба у инситицијама Косова није зависило само од њих, него и од Београда који их није признавао. Београд је понекад и свађао те Србе. Резултати нису били задовољавајући, али не може да се каже да апсолутно ништа није урађено. То што се говори само о неуспесима, а крију се успеси, је у ствари политика Демократске странке Србије којој припада господин Јакшић. У време Коалиције Повратак имали смо 22 посланика у Скупштини Косова. Највећи број посланика био је из Демократске странке Србије, али они су били и најпасивнији. И тада се причало, као и данас, да Срби не могу ништа да учине у институцијама Косова. Тачно је да се тамо врло тешко функционише, али – да је било подршке Београда – резултати би били далеко бољи. Не бих се сложио да је Коалиција Повратак произвела 17. март, не знам на који је то начин могла да га произведе. Исто тако, није тачно да се број Срба у централном делу, и уопште на целом простору Косова, смањује. Он се је врло мало мењао од 1999. године до данашњих дана.
Марко Јакшић: Господин Нојкић каже да се од 1999. године број Срба у централном делу Косова није мењао. То апсолутно не стоји. У Косову Пољу је било око 90 посто Срба, у Обилићу скоро 60 посто, а било их је и у Грачаници, Лапљем Селу, селима око Приштине. Ти Срби су једноставно морали да оду. Зашто су морали да оду? План такозваног Запада је био да се Приштина ослободи Срба. Девиза је била – што мање Срба, лакше се прави још једна албанска држава на Балкану. Из тог разлога се и десио 17. март, а присуство српских посланика у Скупштини Косова није спречило егзодус Срба. Наредба за 17. март стигла је из западних престоница. Срби су морали да оду да би, тако да кажем, Приштина могла да продише. Цео тај западни пројект, који и дан данас имамо прилике да видимо, отприлике личи на хрватски рецепт. Ми и дан данас имамо српске представнике у Скупштини Косова, а дешавају се хапшења Срба и поред тога што је Скупштина Косова прогласила амнестију. Испада да је амнестија само за саобраћајне прекршаје, како то овде кажу. Зато и хоћу да кажем да се стварање независног Косова одвија по диктату Запада, да не кажем Америке. Циљ је да се заокружи албанска државност, да се покаже да је политика Слободана Милошевића била лоша и да се од Србије направи послушна сателитска држава, која ће да испуњава налоге Запада.
Ранђел Нојкић: Господин Јакшић ми приписује нешто што нисам рекао. Ја сам говорио о ситуацији након егзодуса Срба 1999. године. Тачно је да је пре 1999. године Косово Поље било 90 посто српско, тачно је да је преко 250.000 Срба било у Приштини, а да их данас има једва неколико десетина, тачно је да су у Обилићу већином живели Срби. Али број Срба, који су након егзодуса остали, до данас се није смањио. Ја сам то тврдио, а господин Јакшић није то демантовао. Да је то тако најбоље показују подаци о броју оних који примају помоћ од владе Србије. Њихов број се није мењао.
Марко Јакшић: Битно је да Срби полако али сигурно нестају. Господин Нојкић сигурно зна да је Бресје некад било велико село, а данас у њему нема, можда, ни десетак кућа у којима живе Срби. Не можете тамо да прођете, а да не видите таблу “Кућа на продају”. Исто се дешава и са Угљарем и са бројним другим српским селима. Према томе, добар део Срба не види своју будућност на Космету, без обзира што су њихови представници у Скупштини Косова. То су чињенице. И господин Нојкић је 1999. напустио простор Космета. Његова породица скоро 14 година живи у Београду. Да би могли да се борите за права Срба морате заједно са породицом да живите овде и да делите судбину свога народа. Ја тако радим. Ја не могу себи да дозволим да овде причам српску причу, да се борим за права Срба, а да децу и супругу пошаљем у Београд. То би значило да сам ја овде, да тако кажем, на привременом раду.
Ранђел Нојкић: Тачно је да сам живео у Приштини до 1999. године. Међутим, Приштина није Митровица, Звечан, Лепосавић или Зубин Поток. Ситуација је била таква да је Приштина практично испражњена, да тамо нема Срба. Очекивати да неко жртвује породицу да би доказао колико је привржен Косову и колико брани интересе Срба – мислим да је сулудо. Што се мене лично тиче, ја се од 1999. године, значи од егзодуса Срба, нисам померао са Косова, ја сам све време ту. Тачно је да у неким селима људи продају своја имања и куће и одлазе у централни део Србије. Али, има и места у која се људи враћају, као што су Осојане, Новаке и нека друга села. И када говорим да се број Срба након егзодуса 1999. године није мењао, управо сам на то мислио – да постоји баланс између броја који одлази и броја који се враћа на простор Косова и Метохије.
Омер Карабег: Београд је позвао косовске Србе да на локалне изборе изађу са јединственом листом. Да ли је, можда, та јединствена листа решење?
Марко Јакшић: Мислим да то апсолутно није решење. Ако су политичке странке, пре свега Социјалистичка партија Србије и Српска напредна странка, пристале да Срби иду на локалне изборе у духу Бриселског споразума, нека онда те две странке пријаве своју листу у Приштини и нека дођу овде да воде предизборну кампању. Нека и председник владе дође и гласа, с обзиром да је рођен у Призрену. Јединствена српска листа нама овде не треба. Ми се спремамо да кренемо у антиизборну кампању. А они који хоће да изађу на изборе – нека изађу, нека направе такозвану Заједницу српских општина, нека та заједница почне да живи, па да се уверимо у све те благодети које ће им Хашим Тачи дати, мада је, успут буди речено, та заједница само једна шарена лажа, јер је нема у уставу Косова. Али добро, нека они то одраде, па ако након три године видимо да је све то добро и лепо, онда ћемо и ми да се прикључимо. Можда нећемо чекати ни три године, похрлићемо и ми да дођемо до меда и млека који ће, како се наговештава, тамо потећи. Овако, зашто бисмо од готовог правили вересију, из слободе ишли у ропство и жртвовали оно за шта смо се борили 14 година. Срби на северу Косова су се за ову своју слободу изборили, ми смо од 1999. до данас имали више од 60 убијених Срба у северном делу Митровице, а више од 400 их је рањено. Зашто бисмо ми све то сада жртвовали због неког датума за почетак преговора о уласку Србије у Европску унију? На жалост, наши сународници јужно од Ибра нису прихватили такав начин борбе и зато их је сада мање.
Ранђел Нојкић: Господин Јакшић хоће да покаже да Срби јужно од Ибра нису били борбени, да заправо нису желели слободу, него су желели да се што пре интегришу у косовско друштво. То није тачно. Морам да кажем да су услови живота Срба који живе јужно од Ибра и оних који живе на северу Косова потпуно различити. Било је покушаја да се Србима јужно од Ибра наметне такав начин борбе о коме говори господин Јакшић, али то није прихваћено, јер би значило егзодус свих Срба са целог подручја јужно од Ибра. То је нешто што је апсолутно неприхватљиво. Иначе, мислим да је јединствена српска листа у овом тренутку једини спас, да је то начин да се заједничким снагама заштите права свих Срба на целом простору Косова – како оних који живе северно, тако и оних који живе јужно од Ибра. Такав подухват, подржан од стране Београду, итекако би дао резултате. Тиме би се спречила и хапшења о којима говори господин Јакшић, а Срби који учествују у институцијама не би били икебане, него би се у њима борили за своја права, јер ниједна важнија одлука у институцијама Косова не би могла да се донесе без двотрећинске већине Срба. Да је та јединствена листа лоша за Србе, не би званичници из Приштине били против ње, јер им је јасно какве ће имати проблеме ако Срби јединствено наступе. Само ако наступимо јединствени можемо да постигнемо резултате. Не треба да стварамо јаз између Срба јужно од Ибра и оних са севера. Некима на северу то одговара, јер учвршћују своју позицију, али то је на терет Срба јужно од Ибра, који онда губе све и нестаће са ових простора.
Марко Јакшић: Понављам, српски представници, који уђу у Скупштину Косова, полажу заклетву да ће бранити и штитити целовитост државе Косово као зеницу ока свога. Они не само што то изговарају наглас него и потписују то што су рекли. Не можете да будете у Скупштини Косова, а да намигујете ка Београду, јер гласате по законима и уставу самопроглашене државе Косово и дужни сте да штитите интересе те новонастале државе на Балкану која је, на жалост, настала на српској несрећи. Подсетићу вас да Албанци десет година нису излазили на српске изборе. Бојкотовали су их, чекајућу да уз помоћ Запада, бомбардовања и свега осталог, дођу до своје државе. Према томе, ако ништа друго, ми треба да радимо оно што су радили Албанци. Треба да бојкотујемо институције које су настале на нашој несрећи. Не могу се Срби на северу Косова оптуживати што неће да изађу на изборе јер ће, забога, нестати Срби јужно од Ибра. Мислим да је то лоша логика -ми живимо лоше, хајде да и ви живите лоше. Мислим да то није коректно, јер су Срби на северу Косова светионик и луч слободе свих Срба. Највећи број Срба који живе јужно од Ибра гледају у овај луч слободе са жељом да и њих обасја. А што се тиче хапшења Срба овде, на северу Косова, ми имамо Србина потпредседника Владе Косова, Србин је и потпредседник Скупштине Косова, имамо и два-три министра, па хапсе не само Србе на северу Косова, него и Србе из Грачанице.
Ранђел Нојкић: Морам да кажем нешто о заклетви, коју господин Јакшић већ два пута помиње у овом разговору. Управо је та заклетва предмет разговора у Бриселу, где се разговара о условим под којима Срби треба да изађу на изборе, а који треба да буду такви да се избегне свако наметање признавања независности Косова. Даље, потпуно је неразумно причати о томе да ми сада треба да се понашамо као Албанци ранијих година, па да бојкотујемо изборе, јер су Албанци у Милошевићево време имали савезнике у међународној заједници, а Срби их данас немају чак ни у Русији, нити у оним земљама које нису признале Косово. Мислим да је лицемерна и та прича да Срби са севера не би требало да се жртвују да би Срби на централном Косову живели боље. Значи ли то да две трећине косовских Срба, а толико их живи јужно од Ибра, треба да се жртвује зарад позиције коју данас имају Срби на северу. Мислим да је то апослутно немогуће, као што је немогуће да тај луч, о коме говори господин Јакшић, обасја Србе јужно од Ибра. Не знам на који начин би то могло да се деси, само знам да, када су се страшне ствари дешавале у централном делу Косову, а било је и убистава , Срби са севера нису показивали солидарност, нису дошли да протестују, да блокирају улице и путеве, онако како су то радили на северу. Ја их због тога не осуђујем, само желим да кажем истину. А заиста сам уверен да само заједничким снагама и заједничким учешћем у институцијама Косова можемо да бранимо и одбранимо своје интересе. Поделе, овакве какве су сада, заправо гурају Србе у пропаст, пре свега Срба јужно од Ибра.
Омер Карабег: Господине Јакшићу, Београд веома инсистира, чак врши притисак на Србе са севера Косова, да не бојкотују изборе. Ако не изађу на гласање може се десити да изгубе подршку Београда.
Марко Јакшић: Све власти су пролазне, само је држава вечита. Значи, држава Србија је вечита, а ова садашња власт ће, можда, трајати негде до септембра, можда и до оног наредног. И да вам кажем још нешто. Не дају Вучић и Дачић плату Марку Јакшићу или Ранђелу Нојкићу што их много воле. Они су по законима државе Србије дужни да Србима на Космету дају плату. Као што је дају ономе у Суботици, тако је морају дати и овоме у Грачаници, Митровици или Лепосавићу. Ако не буду тако радили, прекршиће устав Србије.
Омер Карабег: Чули смо аргументе и једне и друге стране. Сагласности очигледно нема. Господине Јакшићу, ваш закључак?
Марко Јакшић: Јасно је да изласком на изборе Срби признају самопроглашену државу Косово. Избори се одржавају по законима те државе и можемо ми да жмуримо колико год хоћемо, али то у пракси значи признање албанске државе. Данас, нажалост, имамо Србе који се боре, да тако кажем, за стварање још једне албанске државе на Балкану тиме што учествују у институцијама и форумима те државе. Према томе, Срби ништа неће добити изласком на ове изборе, као што нису добили у протеклих једанаест година, откако су први пут изашли на изборе, биће само пуки политички декор са којим ће да машу они на Западу. Само ће пљунути на све што су наши преци вековима стварали. Бити део Скупштине Косова значи фактички радити на стварању независног Косова. Колико год ми причали да је то у интересу Срба, то је, пре свега, у интересу стварања велике Албаније.
Омер Карабег: Ваш закључак, господине Нојкићу?
Ја сам уверен, без обзира на кампању за бојкот избора која се сада води на северу, да ће Срби на северу изићи на изборе.
Ранђел Нојкић: Мој закључак је да Срби изласком на изборе не признају и не стварају још једну независну државу. То је апсолутно нетачно из простог разлога што не познајем ниједног Србина који би се одрекао свог држављанства, личне карте, српског пасоша и прихватио косовску документацију. А управо многи Срби са севера имају косовска документа, користе их за разне бенефиција и нико их од њихових суграђана не сматра издајицама. Мислим да Београд мора да настави ову кампању, да врло јасно поручи Србима да треба да изађу на изборе, да подржи стварање јединствене српске листе и да гаранцију да ће и након избора активно учествовати у одбрани интереса Срба на Косову. Ја сам уверен, без обзира на кампању за бојкот избора која се сада води на северу, да ће Срби на северу изићи на изборе. Можда неће бити проценат изласка онакав какав ће бити на централном Косову, али на крају крајева ни Срби јужно од Ибра нису у почетку изашли на изборе у значајнијем броју, касније се тај број мењао. И ја сам уверен да ће и господин Јакшић, када види како његови сународници у косовским инситуцијама бране интересе Срба, учестовати на следећим изборима и укључити се у одбрану интереса свих Срба на Косову и Метохији.
