Прочитај ми чланак
(Драгослав Бокан)
Мађарски премијер Виктор Орбан стратешки попушта пред невероватним притисцима Европске Уније и читаве „међународне заједнице“. Полако, корак по корак и сантиментар по сантиментар, лидер најпопуларније мађарске партије „Фидес“ привремено напушта своје утврђене положаје и пристаје на изнуђене компромисе – али са неочекиваним отпором који просто шокира политички Запад и, истовремено, одушевљава све остале земље света.
Избегавајући све замке које би га показале као „екстремног десничара“ и „анахроног реакционара који не разуме животну потребу хитне примене европски интонираних реформи“, интелигентни Виктор заузима резервни положај и лукаво одустаје од мање важних национално-оријентисаних тачака свог државног програма, чувајуци тиме оно сто је суштина свега: оштар курс према свим страним банкама у земљи и одлучно непристајање на условљавања ММФ-а.
Мађарска је уз помоц азијских финансијских институција скоро исплатила своје међународне дугове и тиме омела све планове ЕУ за даљим увлачењем наших суседа у још веће и неповољније дугове и све оно што би ишло уз то.
То је и доказ да је (макар у земљама са очуваним јаким националним идентитетом и одговарајућом самосвешћу) могуће ићи неким другим путем од оног на који нас слаткоречиво и уцењивачки (како кад) усмеравају социјални инжињери и идеолошки полит-комесари из Брисела, Берлина, Лондона и Васингтона.
Наравно, у Србији – међусобно потпуно посвађаној и расцепканој хиљадама различитих интереса и погледа на ствари – је то данас апсолутно немогуће. Али нас то не спречава да са пажњом и симпатијама пратимо шта це бити крајњи исход овог Орбановог „Не!“, јавно изреченог свемоћним владарима наших судбина.
Њему свака част, а нама остаје још само да добро поразмислимо на тему наше злехуде судбине и те чудне мржње једних према другима која нас онемогућава да се померимо са мртве тачке.
Када би ми имали једног Виктора Орбана, наши мондијалисти би га напали због отпора „европском путу и неопходним реформама у том смеру“, а националисти би га одмах прогласили „слабићем“ и „издајником“ због овог (стратешког) попуштања пред огромним притисцима и уценама разјарених светских банкара. Ни једни, ни други не би били задовољни овом луцидном комбинацијом политике јежа и лисице у сваком делићу креативног и паметног Орбановог ратног плана за Мађарску у XXИ веку.
Зато се овде и неће појавити нико слицан вођи „Фидеса“. Док се несто не измени у насој психологији непрестаног трагања за противницима и издајницима, антиевропљанима и издајницима срБства (и кад их има и где их нема).
