Прочитај ми чланак
(Стандард)
Ако би наставили с политиком „Жртвујмо све ради ЕУ”, фактичко признање независног Косова брзо би било легализовано на један или други начин
Где је Београд данас у преговорима са Приштином?
— У неизвесности насталој после одбијања ЕУ да прихвати план Београда о заједници српских општина на Косову заборавља се шта је Србија већ дала Албанцима на бриселским преговорима. За свега три месеца Србија је успоставила границу са КиМ, пристала да Србе који живе у покрајини третира као грађане независног Косова и прихватила да укине своје легитимне институције на северу покрајине. Тиме је очигледно прекршен Устав Србије, на који се српски функционери више и не позивају када говоре о Косову. Уосталом, српски премијер и главни преговарач рекао је да Устав лаже говорећи о КиМ и да се он зато на њега не обазире, и та изјава засад је прошла без последица. Свим овим поступцима Београд се већ опасно приближио фактичком признању независног Косова. Ако садашњи преговори буду крунисани успехом, фактичко признање косовске независности биће легализовано склопљеним споразумом, и Србија ће постати прва држава у новијој европској историји која се добровољно одрекла важног дела своје територије (важног и историјски, и културно, и економски), а да за узврат није добила практично ништа.
Супротно вама, Дачић и многи други тврде да је Косово ионако изгубљено, што би значило да се фактички признајући косовску независност Србија ничега не одриче?
— Земља која је неку територију изгубила војном агресијом – а то се догодило Србији – не престаје тиме да на њу легитимно полаже право. Када ће, и на који начин, то право бити остварено, сасвим је друга ствар. Поражена у Другом светском рату, окупирана, разорена савезничким бомбардовањем, због своје кривице морално бачена на колена пред целим светом, Западна Немачка је у свом „основном закону” из 1949. године написала да ће се он примењивати на друге немачке покрајине (то јест, на територију тадашње Источне Немачке) када јој оне буду присаједињене, што се и догодило после пада Берлинског зида. Аденауер није, као Дачић говорећи о Косову, рекао немачким правницима који су радили на „основном закону” да се прошетају Дрезденом и Лајпцигом, па да му се онда врате с друкчијим уставом.
Али Београд се за узврат нада добијању датума за преговоре са ЕУ о чланству и на тај начин коначној потврди европске перспективе за Србију? Да ли је то баш ништа?
— Последњих дана чујемо да је „још рано” говорити о добијању фамозног датума, али, и када се тај датум добије, он, што се тиче чланства у ЕУ, не значи много. Турска је званично отворила преговоре о приступању 2005. и практично је још на почетку. Добијање датума важније је као покриће за српску политичку елиту него што отвара било какву предвидљиву перспективу за Србију. Сама ЕУ у таквом је превирању да нико не зна како ће тачно изгледати за пет или десет година. Али, како год да тада буде политички организована (чвршће него сада, у некој врсти федерације или полуфедерације, или напротив раслојена на две или три зоне), садашње прилике у Бугарској и Грчкој врло су поучне за Србију.
Зашто то мислите?
— Да је Србија данас у ЕУ, сан моћних и богатих Срба био би остварен. Али сви остали би живели приближно као Грци и Бугари, тешко испаштајући за деценије економски неодговорног понашања својих неспособних и корумпираних режима. Социјално очајање Бугара, који се самоспаљују из протеста зато што велики део народа није у стању да плаћа рачуне за струју (која је приватизована, па на њену цену власт нема утицаја), или Грка који огромним а економски не увек рационалним одрицањима плаћају финансијску помоћ ЕУ, дубље је него у Србији. Тамошње становништво зна да не може да утиче на европске политичаре, банкаре и капиталисте; у Србији је преко избора неки утицај на власт још увек могућ. Чак и да Србија за евроскептицизам нема других разлога, врло тврд став ЕУ према својим сиромашнијим чланицама требало би да наведе српску политичку елиту да се замисли: „бољи живот” у ЕУ за Србе је можда био остварљив пре 15 или 20 година, као и за друге сиромашније народе, али данас је то илузија.
А успостављање заједнице српских општина на Косову које тражи Београд? Да ли је и то ништа?
— Осим Срба који су функционери приштинског режима, Срби који живе у покрајини нису одушевљени тим предлогом, а у четири општине северног Косова и становништво и његови лидери одбијају укидање садашњих, легитимних институција Републике Србије. Срби на КиМ добро знају да на независном Косову немају никакву будућност. Чак и да се прихвате захтеви Београда који кроз заједницу српских општина тражи нешто више за своје сународнике него што предвиђа Ахтисаријев план, Срби северно од Ибра били би далеко мање заштићени него што су то сада, где су изван домашаја косовских власти, а положај Срба јужно од Ибра, тада дефинитивно утопљених у огромну и непријатељску албанску већину, тешко да би био бољи.
Како гледате на коментар премијера Дачића из „Франкфуртер алгемајне цајтунга” да би се Београд и Приштина лако договорили о размени територија, али је Вашингтон против тога?
— Ако је то заиста рекао, Дачић је у свом игнорисању Устава Србије доследнији него што је ико мислио. Да ли то значи да ће сутра бити заинтересован ако му, рецимо, из Берлина и Брисела понуде да „добије датум” и две-три милијарде евра повољних кредита, а да Србија за узврат сама преда Мађарској све општине у Војводини са мађарском већином? Срби су некада, као и други мањи европски народи који су се сами изборили за национално ослобођење и сопствену државу, у ту државу веровали и с разлогом је поштовали. Пола века комунистичке идеологије и њена селективна обнова кроз деловање тзв. Друге Србије учинили су своје. Индоктринирани, а да тога често нису ни свесни, Дачић и многи други не схватају да за мање народе национална држава није преживели мит којег се треба ослободити у „Европи без граница”, него незаменљив гарант опстанка и безбедног живота.
Да ли је реално надање косовских Срба да би дијалог са Приштином могао да буде враћен под окриље Савета безбедности УН?
— То не би било једноставно, али није неостварљиво. Проблем је у томе што би то подразумевало потпуну промену садашње политике жртвовања свега због ЕУ. Та политика је ирационална, јер Србији не доноси ништа осим сталних и опасних невоља (данас на Косову и у Прешевској долини, сутра у Војводини и Санџаку). Да није тако тако, и да је српски покушај да се умилостиве моћне западне земље попут САД и Немачке дао било какав резултат, да ли би Дачић у Москви покајнички изјављивао да је Русија најбољи пријатељ Србије (док му с руске стране говоре да из новина сазнају за српске спољнополитичке потезе)? Српски политичари требало би најзад да схвате да у овом делу света Немачка пре свега подржава Хрватску, а САД Албанију и Албанце уопште, и да тој простој чињеници прилагоде своју политику. Док се то не деси, Србија ће, као сада, стално трпети поразе и чудити се зашто је тако. У данашњем свету није никаква трагедија за једну малу земљу да не буде штићеник Вашингтона, Берлина и Брисела. Али упорно тражење савезника тамо где их очигледно не можеш наћи, може заиста да се заврши трагично.
Шта би се догодило ако би садашњи преговори са Приштином пропали?
— Све зависи од тога како би српски лидери гледали на ту чињеницу. Ако би упркос томе наставили с политиком „Жртвујмо све ради ЕУ”, фактичко признање независног Косова брзо би било легализовано на један или други начин, после безначајних уступака Београду да би се пред српском јавношћу пораз представио као победа. Данас је то, на жалост, вероватнији исход. Али, ако би то било схваћено као шанса да се Београд одрекне противуставних уступака Албанцима на бриселским преговорима последњих месеци, то би могло бити само добро. Наравно да би у том случају западне земље биле незадовољне, да се дефинитивно не би „добио датум” и да би прозападни медији у Београду све то третирали као смак света. Србија би у том случају за своју косовску политику морала да потражи друге савезнике, исте оне које је већ имала у доба Ахтисаријевих преговора, и с њиховом помоћи сигурно би постигла далеко више него сада. Јер, преговори би се наставили чим би у Вашингтону, Берлину и Бриселу схватили да је Србија заиста променила политику. Решење косовског питања не треба само Београду: оно је далеко потребније Албанцима на Косову, које економска бесперспективност, политичка неизвесност и социјално безнађе притискају много више него нас у Србији.
