Pročitaj mi članak
Чудо је субота. Ко је очекивао да ће нам ова посљедња донијети толико пријатних изненађења. Цар је дефинитивно го. Није још напустио земљу, али могао би да почне да размишља на ту тему. Након 27 година понижавања институција и свођења државе на приватни посјед, у суботу се показало да Цару није остало ништа више осим голе силе и комичне пропаганде. Остао је сам чак и у својој партији. Нема Света, нема Филипа, Игор има слику нема тон, Роћен је у короти за “Грандом”, а и Душко не изгледа баш најбоље. Цар је остао окружен Мигом од акузатива, трактором од Симовића, мобилним од Петра и фолдером од Далиборке. Кордонима полиције и бумерангом од пропаганде која га убјеђује да су протести пропали, а да је он никад јачи. У таквој ситуацији, избор му се своди на двије опције: или да га пријатељ Цане покупи авионом и пребаци за Москву или Женеву, или да уведе ванредно стање. Што је покушао у суботу вече када је без знања шефа парламента и министра полиције издао саопштење о пакленом плану државног удара. Који су спремали четник Андрија и усташа Бранко упадом у Ранкову кућу а да овај за то није знао?! Мора да је премијеру такву ексклузиву дојавио контроверзни Мојковчанин Веселин Вељовић, неформални шеф полиције, иначе магистар наука и батинаш.
Када је, како нам је јавио портал угледног Јавног сервиса, у недјељу освануо “диван, миран дан у Подгорици”, већ је било касно за проглашење ванредног стања. Нико се није примио на допис Вељовића од прошле ноћи. Ситуација је за Цара постала још гора када се јавила његова дугогодишња заштитница Дорис Пак – црногорски премијер је аутократа који је себе ставио изнад и изван закона! Зато народ протестује. И не дирајте га.
Захваљујући мудрој и промишљеној одлуци ужег кабинета да се у суботу примијени брутална сила према сваком грађанину који на прсима не носи слику Цара или не покаже макар чланску ДПС-а, протести су ушли у нову фазу. Која је почетак краја контроверзног премијера. Јер јасно је – шта год да се деси наредне суботе – премијер Ђукановић не може бити дио било које приче о будућности ове државе. Свако га је прочитао и прозрео. Чак и у врху сопствене партије. Осим личне фаланге. Која ће дијелити његову судбину до краја.
Када млади, генерација рођена када је он почистио Веселина, родитеља од Грка Драла, и на улици отео власт, када дакле та генерација у недјељној поворци скандира “Мило, лопове” и “Мило, убицо” – то је онда страшна дефиниција његове владавине и њиховог живота под њим. Пун је кофер угледног премијера и Западу. И Бриселу и Вашингтону је јасно да је Ђукановић превазиђен политичар – питање је само како да се изврши транзиција власти, а да се не угрози евроатлантски пут Црне Горе. Дјелује да га на очи не могу видјети, а камо ли за сто са њим сјести, лидери Демоса, Уре, Демократа. Зато је питање – шта чекају?! Они још не схватају да је ове суботе буна прерасла у нешто много веће и значајније од протеста ДФ-а који су почели прије три седмице. Незадовољство, фрустрација, бијес – због неправде, пљачке, терора угледног премијера нема везе ни са Мандићем, ни са Медојевићем, још мање са Лекићем, Бечићем и Ракчевић – то је бунт много ширих социјалних слојева, чији добар дио чак нема везе ни са једном странком. Ако Ћаки, Алекса и Жарко остану у аутистичном премишљању на коју ће страну, уз грађане или уз институције, могу политички завршити као онај Буриданов јунак који се двомуио између два пласта сијена.
Најделикатнија, али и најизазовнија, јесте позиција СДП-а. Кривокапић је посљедњих годину-двије, покушао да од парламента направи мјесто дијалога и договора, али је у Ђукановићевој Црној Гори то била немогућа мисија. Или си његов слуга и потрчко или си му непријатељ. Чим је Ранко показао какав треба да буде парламент у демократској земљи, оптужен је лично од контроверзног премијера за “парламентарну диктатуру”, да би онда одмах освануо на насловницама Информера, Побједе и у Фарминих “Минут, два”. Парламент и Влада су сада, након посљедњих догађаја, изгубили легитимитет и припрема нових избора је једини демократски излаз за државу у овој ситуацији. Формирање техничке или прелазне владе је једини пут. Алтернтаива је заоштравање подјела, сукоби, крвопролиће и ванредно стање. Што би Ђукановићу донијело још који мјесец апсолутне власти, али би Црној Гори узело многе – године. Можда чак и будућност. Као искусан политичар, Кривокапић би морао бити свјестан комплексности тренутка. И чињенице да је у његовим рукама кључ који отвара или затвара врата демократског епилога кризе која је много дубља од оне коју нам приказује угледни Јавни сервис и истурено одјељење ТВ Фарме. Јер, ако наредне суботе на недјељу, на главни градски Трг изађе 10 или 15 хиљада незадовољних људи, како ће се каналисати њихов бијес?! То није питање само за ДФ. То је питање за све партије осим ДПС и његових сателита. Они ће остати таоци судбине њиховог Шефа, који за њих мисли и у њихово име одлучује. Остали политички субјекти морају да преузму иницијативу и уведу причу у демократски расплет, а не трагични заплет. Од вас зависи, дакле. Само вас гледамо.
Извор: Курир
