Прочитај ми чланак
Тачно је – већина инвеститора јесу Американци, који су имали везе са “демократизацијом“ Југославије спроведеном крајем 90-их година прошлог века. Међу њима је и бивши командант НАТО снага на Косову, пензионисани генерал Весли Кларк, који је решен да инвестира више од 5,5 милијарди америчких долара у ту бившу српску покрајину. Експерти кажу да би се стратегија Вашингтона могла окарактерисати следећом паролом: “Освоји – па опљачкај.“
Кларкови најближи сарадници кажу да је он велики стратег. Написао је књигу “Побеђивање у модерним ратовима“, објављену 2001. године. У свом темељном прегледу, он наводи Пентагонов списак држава које би се могле сматрати као кандидати за брзе промене вођства. На том списку су: Ирак, Иран, Сирија, Либан, Либија и Сомалија. Југославија ту није поменута, јер је већ непожељни режим Слободана Милошевића до тада већ био збачен помоћу прецизног и тепих-бомбардовања.
Узгред буди речено, убрзо по операцији на Косову, уморни генерал Весли Кларк отишао је у пензију и одмах се убацио у банкарство. Како изгледа, целу своју уштеђевину коју је сакупио као генерал, примајући годишње по 150.000 – 200.000 америчких долара, инвестирао је у банкарски бизнис. Услед тога – морао је и да додатно зарађује паре, радећи као војни аналитичар на америчким ТВ каналима. Међутим, није губио ни контакте са Косовом – где је, после већ поменуте демократизације, цветало слободно предузетништо – посебно на пољу медицине. А сада је компанија Енвидити (Envidity Company), чији је он власник, поднела захтев косовским властима за [дозволу] копање угља. Србија, која не признаје косовску независност, каже да је одлучна да захтева заштиту природних богатстава која јој припадају. Нико, ипак, не помишља да тражи дозволу од Београда, као што је већ много пута био и случај.
Весли Кларк је увек имао добре контакте са “владом“ Косова и њеним “премијером“ – ранијим ратником Хашимом Тачијем. У Приштини чак постоји и улица која носи име Веслија Кларка. Узгред буди речено, руски политички аналитичар и пензионисани генерал-пуковник Леонид Ивашов је, на суђењу Слободану Милошевићу, поменуо савезнички однос НАТО снага са борцима “Ослободилачке војске Косова“. Како видимо, као што каже српски новинар Никола Врзић, та сарадња је донела плодове – како политичке тако и економске.
„Јасно је да су током своје `сарадње`, која је почела 1998, они закључили и пословне споразуме. Сада је потпуно јасно да су бомбардовања Косова имала како политичке, тако и економске циљеве: не само отцепљење Косова од Србије, него и одузимање обимних косовских природних богатстава. Како ствари стоје, угаљ је главно богатство Косова. Геолози кажу да тамо има и других минерала. Тамо је потребно више истраживања природних богатстава.“
Узимајући у обзир нестабилности на тржишту нафте, експерти све чешће говоре о добрим изгледима за развој синтетичких горива, што укључује и добијање синтетичких горива из угља. Кларкова фирма верује да је могућа дневна производња до 100.000 барела тог новог енергетског извора.
Економски мотиви НАТО војних играрија у ствари и нису тајна. Овде је од интереса чињеница да су средином 1990-их, на врхунцу братоубилачког рата у Југославији, држављани НАТО земаља куповали имовину у тој балканској републици. Купци су се припремали за нову “пост-југословенску“ реалност. А Косово је било добар терен за вежбу, каже Павел Кендел, експерт Европског института Руске академије наука, у једном интервјуу за Глас Русије.
“Косово је створило преседан. То је био први беочуг у стратегији ‘хуманитарних’ интервенција држава НАТО-а, под вођством САД. Кратко времена пре операције на Косову, по хитном захтеву Вашингтона, НАТО је прихватио нову доктрину која је зацртала низ задатака државама-чланицама тог некадашњег одбрамбеног блока – задатака који превазилазе границе одбране. Тачније речено – постале су могуће интервенције у другим регионима света, под овим или оним изговором.“
Та стратегија је већ била коришћена и може поново бити. Врло добро је копати угаљ, али нафта још има добру цену. Тако се све наставило следећи ранији стил: Ирак, Сомалија и Либија. Истина, нешто се пореметило око Сирије. Дамаск жели да развија демократију без хуманитарне помоћи са Запада. И са Ираном има проблема. Али – економски стратези су прилично стрпљиви: инвеститори – који су и генерали – у свако доба су спремни да инвестирају.
Игор Силецки и Тимур Блохин
(Глобал рисерч – угледни канaдски институт)
Превод: НСПМ
