Pročitaj mi članak
За нас је неприхватљиво ширење НАТО-а, јер то дели Европу и провоцира сукобе, прети прерастањем у хладни или врући рат.
Председник одбора за међународне односе горњег дома парламента РФ сенатор Константин Косачов важи за једног од пет најутицајнијих људи у руској спољној политици. На ову позицију прешао је крајем прошле године с места директора „Росотрудничества”, моћне државне агенције за међународну сарадњу.
У српској престоници је боравио на Сретење, заједно с колегом сенатором Валеријем Рјазанским. Председник Томислав Николић уручио им је златне медаље за изузетне заслуге, између осталог и због обнове Руског некропоља у Београду. Истог дана, Косачов, испред владајуће „Јединствене Русије”, и председник Српске народне партије Ненад Поповић положили су венце на споменик Карађорђу у Београду и потврдили развој сарадње две странке.
Ово је још један доказ да не само што не губимо, већ на нови начин стичемо једни друге – оцењује Косачов у разговору за „Политику”.
Како гледате на српско-руске односе после одустајања Москве од „Јужног тока”?
Наши односи се налазе под огромним притиском.
Чијим притиском?
Пре свега под притиском околности. И, наравно, под притиском оних којима се тесни руско-српски односи и пријатељство не свиђају. Постоји геополитички пројекат којим управљају САД и који проглашава Русију проблемом, изазовом, претњом чак већом него радикални религиозни тероризам. На делу је упоран рад САД на стварању и преувеличавању међусобних проблема између Русије и Србије.
САД покушавају да спрече повратак Русије на Балкан и у Србију?
Њих интересује свака сфера наше сарадње, укључујући и енергетску безбедност. Рађено је на томе да се пројекту „Јужни ток” створи максималан број препрека, политичких, економских и чисто бирократских. Са жаљењем морам да кажем да су поједине земље које су биле на траси гасовода, међу њима и Србија, дуго ово питање посматрале са стране као нешто што се њих не тиче. Ранијих година сам имао прилике да чујем од српских пријатеља да они желе „Јужни ток”, али да Русија сама треба да се договори с ЕУ. На крају, нисмо се договорили, али од тога сви губе.
Да ли се ви то сада правдате? Многи на Западу оцењују да Русија није могла да изгради „Јужни ток” јер је пројекат сувише скуп и нема довољно гаса?
То су бајке оних који су их све време причали. Знали смо да је реч о огромном пројекту, али смо све израчунали и знали смо да је реч о стратешком пројекту који треба да приближи Русију и Европу.
Ви пребацујете Србији, али је она учинила све што је било до ње, укључујући и продају НИС-а, као део међудржавног енергетског споразума? Позиција Србије је увек била јасна и за изградњу „Јужног тока”.
Не пребацујем ништа Србији, знам да је њена позиција била јасна. Али, да би пројекат успео, није било довољно да га Русија сама гура, а други да чекају расплет. Земље које су имале свој интерес за изградњу Јужног тока, требало је да кажу Бриселу да престане са политичким играма и бирократским препрекама.
Дијалог Русије и ЕУ, не само по питању Јужног тока, у последње време претворио се у мировне преговоре? Последњи случај имали смо у Минску поводом украјинског питања. Утисак је да су односи Москве и Брисела доспели у ћорсокак.
То није кривицом Русије. Односи су у кризи, јер ЕУ по читавом низу питања не прихвата Русију као равноправног партнера, већ покушава да диктира услове сарадње. Класичан пример је питање гаса, где се намеће Европска енергетска повеља и Трећи енергетски пакет, који штите интересе једне стране, а дискриминишу другу.
Знамо да постоје, јавне и тајне, инструкције за стварање проблема руском бизнису у Европи. Декларативно се говори да смо ми партнери, а у стварности се чини супротно.
Како сте партнери, ако је Европски парламент у јануару усвојио резолуцију којом се Русија проглашава за агресора и претњу Европи?
Европски парламент је много радикалнији него Европска комисија. Реч је о резолуцијама које се односе на неку конкретну ситуацију и представљају инструмент притиска на Русију.
Овом резолуцијом се позива и на испоруке оружја Украјини?
Био сам присутан на недавној Конференцији о безбедности у Минхену и имао сам прилике да видим да је став о испоруци оружја можда у већини међу Американцима, али је у апсолутној мањини међу Европљанима.
Поједини аналитичари тврде да постоји некакав раскол по овом питању између Европљана и Американаца?
То је сасвим очигледно. Видео сам како су потпредседник Бајден, државни секретар Кери, сенатор Мекејн и други Американци притискали канцеларку Меркел тим поводом у Минхену. Немам никакве сумње да се Европски парламент и европски политичари налазе под сталним притиском САД. Да није америчког фактора, ЕУ би деловала много еластичније и мудрије према Русији. Нема дилеме да је у ЕУ присутан раскол поводом Русије.
Русију оптужују да управо она подстиче раздор унутар ЕУ?
То нису покушаји да се подели ЕУ, већ да се допре до оних који су у стању да чују, како би се спречиле даље грешке. На питању Украјине, ЕУ је начинила огромну грешку што је као узрок украјинске кризе оцењена некаква интервенција Русије. Истина је да украјинска криза носи унутрашњи карактер. На власт су дошле снаге деструктивног национализма, који сматра да Украјина припада искључиво етничким Украјинцима. То се претвара скоро у нацизам. Чувене европске вредности потиснуте су у други план и најважнији је постао интерес да Украјина буде уз ЕУ, а не уз Русију. То је трагедија Украјине.
Многи предвиђају да све то може да се заврши великим ратом Русије и Запада на европском континенту?
То би била катастрофа и најужаснији сценарио. Верујте, Русија чини све да спречи ратни сценарио у Европи. Наш допринос Минском споразуму и наш рад са устаницима југоистока Украјине, то је наш јасан напор да спречимо рат. Али, за нас ће увек бити неприхватљиво ширење НАТО, јер то дели Европу и провоцира сукобе, прети прерастањем у хладни или врући рат.
Колико је, по вама, реалан тај ратни сценарио, да ли га већ разрађујете у Москви?
Не могу да говорим у име руских војних структура, јер они морају имати спремне варијанте за сваки развој догађаја, и вероватно је да војни експерти имају те сценарије. Али, политичари не смеју имати такве планове, јер је то ноћна мора, најстрашнија алтернатива. Сигурно је да то није стратегија Русије, која тежи колективној, јединственој и недељивој безбедности за све.
(Политика.рс; фото: Д. Ћирков)
