Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе – Александар Павић)
Френклин Делано Рузвелт, ратни савезник Черчила и Стаљина, творац тзв. Новог договора којег је понудио америчком народу као одговор на Велику економску депресију 1930-их година, и једини амерички председник који је био четири пута изабран, остао је запамћен по много чему још, укључујући и једну циничну али отворену и духовиту опаску, која је на сажет начин описала дух америчке спољне политике. Говорећи о никарагванском диктатору, Анастазију Сомози, каже се да је Рузвелт “у његову одбрану” једном приликом рекао: “Он можда и јесте кучкин син, али је наш кучкин син”. Што је значило, у Сомозином случају – као и његових синова који су га наследили и владали Никарагвом све до доласка покрета Сандиниста на власт 1979. године – да су Амери спремни да подржавају диктаторе и сличне сјајне примерке људског материјала у име “ширења демократије” и сличних “вредности” за које сматрају да треба да се наметну остатку света. А кад једним “кучкиним синовима” истекне рок употребе, у резерви су увек неки други, мало гладнији.
У том кључу би могла, упркос прилично суморној стварности, да буде смешна ситуација која је виђена у уторак, 24. септембра у Београду, при смењивању Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда. Збиља, како се не насмејати жалопојки досадашњег градоначелника: “Јасно је да моја смена нема везе са оним што смо урадили у ових пет година. То је политички одговор на оно што сам говорио у протеклом периоду, а то је да земља полако клизи у диктатуру и једнопартијски систем”.[1]
Ето, он јадан, заправо прави, истински и неприкосновени борац за демократију – смењен је зато што диже свој глас против страшне диктатуре. Уз то му чак и странка носи “демократски” назив, што је у савременом масмедијском представљању једнако сликању ореола око светачке главе у православној иконографији. Ништа зато што је цео председнички мандат његовог претходника на челу те исте странке, Бориса Тадића, прошао у систематском, скоро бруталном концентрисању медијске, политичке и финансијске моћи у председничком кабинету на Андрићевом венцу, када су заправо и постављени темељи данашње републичке власти. Тада је Ђилас био у “фазону” – “ја се не бавим политиком, ја сам практичан човек”. Једноставно, од толике оперативности, практичности, прагматичности и бављења решавањем “животних проблема обичних људи”, није имао времена да примети никакво клизање у диктатуру и једнопартијски систем. Наравно, времена се нашло када је на ред дошла градоначелничка фотеља.
Оно што додатно забавља – опет, чак и у ово потпуно незабавно време – је то што Ђиласу никако није сметало клизање у диктатуру када је исто, годину дана раније, почело да се исказује на врло конкретан начин – у Владиној косовској политици. Устав се перманентно крши откако је нова владајућа коалиција дошла на власт прошлог лета. Склопљен је очигледно противуставни тзв. бриселски споразум са приштинском нарко-мафијом, а Уставни суд ућуткан. Грађанска и уставом загарантована права десетина и десетина хиљада Срба и других лојалних неарбанаса са Косова и Метохије се брутално газе, људи се гурају у раље “најсуровије банде икад виђене у Европи”,[2] ако је веровати сведочанству полицијских стручњака ЕУ (а таквима се, морамо ли подсећати, по дефиницији верује). Ђилас о томе није рекао ни реч. Уствари – рекао је, али не у контексту критике “диктатуре” која брутално гази највиши правни акт земље. Напротив. У време потписивања тзв. бриселског споразума Ђилас је тражио “мораторијум на критику власти” – тј. док се не добије “датум”.[3] (Ту је, између осталог, показао не само дволичност и неискреност, већ и велику политичку неинтелигенцију, али то је већ друга тема, која би могла да отвори и сасвим нову дебату, нпр. о томе да ли се од марионета уопште може очекивати “интелигенција” – што би нас одвело у неком другом правцу.) “Принципијелна” критика пузајуће “диктатуре” је тада могла да сачека.
И не само то. Ђилас је сигурно више времена, као уосталом и остатак бедног и неморалног “про-европског” естаблишмента, провео разматрајући наводно погажена права елџибити-оваца, али је осведочено сасвим оукеј са тим да се његови сународници на КиМ утерују у институције приштинских трговаца људским органима,[4] као и с тим да се Уставни суд Србије практично укида као релевантна институција државе. Знају сви они – конкурс за империјалне “кучкине синове” је перманентно отворен, а хомосексуалисти су на неупоредиво већој цени од тамо неких зломислитеља са севера КиМ.
Оно што срећу квари онима који би да ликују над Ђиласовом горком судбином је природа оних га смењују. Да, свима је доста скупих, најскупљих мостова на свету без приступних путева, свима је доста пијавице зване Бус плус, медијске диктатуре дебилизма отеловљеног у градској телевизији Студио Б, и сличних ствари.[5] Али, опет: ко га па смењује? Да ли је икада вредело, у доба империје, фаворизовати неке њене “кучкине синове” наспрам других? Да ли је било важно ко ће владати Содомом у последње његове дане, пре кише од ватре и сумпора која ће се на њега сручити? Или треба пустити мртве да сахрањују своје мртваце. Реторичко питање, наравно.
[1] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/smijenjen-gradonacelnik-dragan-dilas
[2] http://www.nspm.rs/hronika/ekperti-eu-albanska-mafija-sa-kosova-postala-najsurovija-ikad-vidjena-u-evropi.html
[3] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/
[4] http://www.nspm.rs/hronika/srbski-obraz-organizuje-konferenciju-povodom-parade-ponosa.html
[5] http://www.nspm.rs/prenosimo/trinaest-razloga-za-smenu-dragana-djilasa.html
