Да ли је безусловна предаја северног Косова и нова уставна разваљеност Србије цена „велике победе“ – недавног почетка преговора о чланству у ЕУ? На основу Дачић–Вучићеве еуфорије чинило се да је још само недостајао неки документ за ритуално потписивање.

Онда би премијер после брижљиво нашараног потписа, с дирљивом пажњом узео прескупо наливперо, предао га првом потпредседнику владе, те би се око њих окупили сведоци њихове (и наше) среће – разни европски комесари – па када би се свему надивили, послали би специјалном дипломатском поштом тај експонат у Београд где би га ставили у председнички бункер – пошто Народни музеј европске Србије не ради већ осам година („а ка’ ће не знамо…“).

Које то европске вредности Србији доноси ЕУ? Да ли је реч о демократији? ЕУ је бирократска творевина чији се изасланици отворено противе владавини установа у Србији. Од самог почетка они у Србији траже партнерство са ауторитарним факторима: популарним и исувише утицајним вођама, свемоћним партијским олигархијама и парацивилним сектором. Хоћете ли да вам од певаљке, боксера или отпорашкoг надничара – евро-јулоидни медији и неколикофондова направе „новог Карађорђа“? Да ли неко озбиљан може да тврди да у милијардама које у Србији оду на корупцију нису и стотине милиона званичног европског новца којим „Србима мењају свест“? Промена свести или лоботомија? Треба да поздравимо независност Косова и немо посматрамо укидање Републике Српске; да прихватимо да је исправно без демократског легитимитета тражити аутономију за Војводину, али не и за Истру… А тек економија? Колико међу приватизацијама које занимају ЕУ има оних које су њихове моћне чланице наметнуле нашим владама?

Од Едуарда Кукана, представника Европског парламента, чули смо да Србија неће бити примљена у ЕУ до 2022. године. Пре осам година напредњаци су били радикали, за осам година Србија може од државе да постане савез држава… Српски народ свакако не би (за разлику од несрећних Украјинаца) ушао у грађански рат ако би европске интеграције биле прекинуте. Мада, санкционисали би нас уверени да смо сви ми популистички бедници који не могу да живе без позајмљеног новца. А можда би се појавили „терористи“ који би оправдали будућу окупацију Србије… Видели смо шта су наши „пријатељи“ на другим странама света. Званична Србија назива „пријатељима“оне који њеним грађанима чине неправду.

Српска јавност данас личи на особу која је пред тешким нервним сломом. Аутистична и популистичка опција, која је готово две деценије тешко оптерећивала нејаку српску демократију, пре неколико година је променила страну. Сви су задовољни. Страначка вођства се отимају о неоглодане остатке народног богатства, никада није било више именовања и постављења у држави. Демократски блок, одавно безидејан и зависан од ЕУ, распао се пред неморалношћу потпуне предаје Бриселу. Иначе најнезадовољнији народ у Европи сада нема новине, телевизију, службу која би га тровала против лоше политике којом је Србија непромишљено и безрезервно прихватила све оно због чијег је одлагања платила неподношљиву цену и што би промишљеним и храбрим преговорима у значајној мери било избегнуто. Срећом ту су ружни, богати и непопуларни опозиционари… Послужиће док се много не загладни.

Председник републике снимио је спот. Не пева. Каже, он је заслужан за почетак преговора и Бриселски споразум, пошто је претходно сачинио платформу о Косову и Метохији. Не каже да је платформа подразумевала да КиМ остане аутономна покрајина у Србији, да српска заједница општина постане део косовског устава, да има полицију и судове а не да им Тачијева влада именује командира и регионални судијски панел… Али кога је брига док је популарност висока. Устав је ионако од правне постао филозофска категорија.

Како данас изгледа будућност српског народа на северу Косова и Метохије? Она је мало различита од судбине Вуковара и Сремско-барањске области после Ердутског споразума. Безусловна реинтеграција, прогон, застрашивање, лажи… Градоначелник северне Митровице (изабран на сумњивим изборима) повукао се згађен лажима. Његов противкандидат је од стране албанофилског Еулекса затворен због наводних ратних злочина. Трећи угледник је убијен… За сваку демократску власт, овим је и коначно пропао Бриселски споразум. Шта је проблем ? И Албанци су прво гласали за Милошевићеву промену устава, па су се после предомислили. Невоља је у томе што слобода кошта и ми ћемо ту цену једном морати да платимо… Ми или наша деца.

(Политика)

Ознаке: европске вредности, ЕУ, Србија, Чедомир Антић