Pročitaj mi članak
(Двери)
Недавно усвојени Закон о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији, још једном у правом светлу показује истинско лице режима Дачић – Вучић – Николић – Динкић. Док се уз помоћ, до сада у Србији невиђене медијске контроле, приказују као људи којима је највећа брига бољи живот грађана и „земаљска“ Србија, својим потезима показују да је њихова политика усмерена управо против интереса обичног човека.
На основу одредаба поменутог закона (члан 20.), који је усвојен у Народној скупштини дана 29. маја, уводи се застаревање и дуговања за доприносе. Тако ће од сада дуг несавесних послодаваца застаревати након десет година, а радницима нико неће морати да надокнађује изгубљени стаж. До сада плаћање доприноса није застаревало баш из разлога да би радници који планирају одлазак у пензију могли да туже послодавце без обзира на период кад је настао дуг. Због ових законских измена, према првим проценама, најмање 180 000 запослених могло би да остане без услова за пензију. Али ова чињеница и судбина ових људи очигледно не занимају никога у Влади Србије. Сада ће они морати сами да уплате доприносе, иако то није њихов дуг.
Важно је истаћи да предлог овога закона није представљен ни на седници Социјално – економског савета, нити је о њему вођена јавна расправа, већ је на брзину ушао у скупштинску поцедуру. Такође, и у образложењу предлогу закона, не даје се никакво објашњење због чега је усвојено овакво решење. Министарство финансија, предлагач ових спорних измена Закона о пореском поступку и пореској администрацији, и до сада је својим потезима штитило неодговорне послодавце. У периоду од 2004. до 2012. године, држава је повезала стаж за 421 604 радника, и за то издвојила 60 милијарди динара.
Како је Србија пред потпуним економским крахом, и више нема пара у буџету, режим је одлучио да овим законом пусти раднике низ воду. Ако се зна да су највећи дужници за доприносе предузећа у реструктуирању и стечају, која су упропашћена лошом приватизацијом и економском политиком, јасно је да су потези власти и државе директно и са предумишљајем усмерени против великог броја осиромашених радника. Како је као мера уштеде државе помињана ликвидација 75 државних предузећа која су у реструктурирању, јасно је да ће бројни поменути радници, поред доприноса за пензију остати и без посла.
Кривица државе огледа се и у томе што Пореска управа у протеклих 10 и више година није контролисала и кажњавала несавесне послодавце и наплаћивала приходе који држави припадају. Најпре су 10 година имали обавезу чувања тајне о највећим дужницима за порезе и доприносе, а онда када су те године прошле, први пут јавно изашли са њиховим именима, али порезе не успевају да наплате. Да ли због тога радници треба да испаштају!!!
Какав однос има држава према радницима огледа се и на још једном примеру. Према податцима Пореске управе тренутно у Србији има 90 000 радника којима се не уплаћују доприноси. Против таквих послодаваца поднето је у прошлој години 8000 прекршајних пријава. Од тога броја, новчано је кажњен тек сваки пети послодавац, и то по правилу казном на законском минимуму, а тек сваки седми послодавац је и платио казну. Иначе, послодавци Фонду ПИО дугују око 143 милијарде динара.
Имајући у виду овакве потезе, потпуно је јасно зашто у ПИО фонду нема новца, зашто се радницима не уплаћују доприноси и зашто расте рад на црно.
На жалост права радника у Србији нема ко да заступа. Поводом ових законских измена нису се огласили синдикати, а камоли изашли на улице. Штавише, представници једног синдиката који има посланика у Парламенту (АСНС) нису имали никакав приговор на овај закон. Исто важи и за странку која тобоже заступа интересе пензионера (ПУПС).
Један овакав закон ипак не представља изненађење. Власт која је била у стању да изда Косово, никако не може водити ни рачуна о интересима свога народа и о правима радника. Они који се играју са животима десетина хиљада Срба са Косова и Метохије, подједнако не цене животе десетина хиљада српских радника. Али и пред српским радником је велики задатак, да се освести и тргне из летаргије, у којој је тринаест година вешто успављиван, и коначно схвати да мора да се бори за свој живот, за своју породицу и за своју земљу, јер нико други то неће урадити уместо њега. Покрени се радниче ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ.
