Четврти играч у српско-хрватским односима – Русија – донеће нови квалитет и промену у регионалним релацијама.

Према новој Влади Хрватске сви имају резерве, највише сами Хрвати. Мандатар Тихомир Орешковић, зато што јој бар формално не припада, на удару је чак и присталица Домољубне коалиције, која очито стоји иза његове кандидатуре. Нападају да је мандатар без легитимитета јер није ни учествовао на изборима. Постављају му питаје где је био ’91. и поспрдно потпитање да ли је био у канадској или бриселској бојни. Када би Орешковић стварно био самосталан и независан премијер, његову политику не би било тешко предвидети – тежиште би свакако било на економском опоравку и просперитету Хрватске. Јер економија је, поред хемије, једино што он зна да ради и у шта се разуме – он није политичар. Али то неће бити тако. Јер биће то најмање аутономан председник Владе Хрватске до сада.

Досадашња политика Хрватске према Србији могла би се дефинисати као политика изненађења. Таман када помислимо да су односи кренули у добром правцу, уследе неке провокативне изјаве и реметилачки потези хрватских политичара. И опет, када помислимо да је све кренуло низбрдо, уследе смирујуће и позитивне изјаве да смо добре комшије и пријатељи. И тако укруг.

Да ли ће Орешковић бити успешан премијер, велико је питање, јер су многи експерименти у другим земљама са успешним привредницима и менаџерима пропадали. За нас је важна његова политика према Србима и Србији, а њу није тешко предвидети: биће непредвидива. Зато што неће зависити од њега, него од тога који центри моћи у Хрватској и ван Хрватске ће на њега остварити већи утицај. Јасно је да ће комплетна будућа политика Хрватске бити ХДЗ-овска, спутавана или распиривана диктатом САД. Орешковић неће имати снагу да ту нешто битно мења.

Оно што брине Србе јесте чињеница да је у ХДЗ потпуно овладало њено десно крило које чине проусташке снаге, чији су центри били у Канади и САД. Из тог миљеа потекли су многи кадрови који данас у Хрватској нешто значе. Уосталом, садашња ситуација је таква да су из те средине дошли и председница Хрватске и будући председник владе.

ПЕРФИДНА И ЗБУЊУЈУЋА ПОЛИТИКА

Последњи потези хрватске председнице указују на то да ће политика Хрватске према Србима и Србији остати перфидна и збуњујућа. Док се нови премијер устоличава, председница Колинда Грабар Китаровић каже да је Хрватска пријатељ Србије и да ће јој помоћи на путу у Европу. Изјава јасна да јаснија не може бити. И шта ту има перфидно и подмукло? Проблем је што тој изјави претходе балистичке ракете и претње. Сем тога, истовремено са овом пријатељском, Колинда је дала још две изјаве које се тичу Срба, али оне нису тако јасне. Веома су нејасне, перфидне и подмукле, тако да их треба добро проучити, и зато се морају цитирати:

„Нетактично инзистирање на проведби неких законских одредби издвојених из политичког контекста Уставног закона о правима националних мањина отежало је процес мирне реинтеграције“.

„Треба тражити нове путеве и моделе суживота у хрватском Подунављу и другим подручјима у којима се осећају пследице рата“.

Ово је рекла у Вуковару, на обележавању 18-годишњице „мирне реинтеграције“ Источне Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску. Није ни чудо што их овако увијене српски новинари нису запазили. А шта оне уствари значе? Значе да су Срби сами криви што су угрожени јер инсистирају на својим правима (двојезичне табле и ћирилица). Значе и то да ће Колинда потпуно бити на страни своје бранитељске гласачке машине, која дежура са чекићима у Вуковару да полупа све што асоцира на србизам. Просто речено, Колинда поручује и Србима и бранитељима да ће Срби изгубити сва права (што им у ситуацији у којој се годинама налазе и неће бити нека промена). Овим изјавама она сондира терен за нови прогон Срба, који ће се реализовати у виду укидања Закона о амнестији и аболицији, својевремено донесеног као услов почетка мирне реинтеграције. Овакве изјаве су права слика будућих српско-хрватских односа, а не ни на чему заснована изјава да је Хрватска пријатељ Србије.

Значајан део хрватске спољне политике биће у функцији застарашивања Србије и притисака САД да преломи одлуку о уласку у НАТО. Овај сегмент политике Хрватима се посебно свиђа. Просто их забавља пројектована виртуелна ситуација како се Срби сада њих плаше као нове балистичке војне силе. Волели би да се ова забава настави, да потраје, јер је толико добра, па нека је и скупа. Поготово што је одговор Србије одбрамбени, пасиван и што се у Хрватској погрешно тумачи као слабост. Радује их умишљена предност да сада Хрватска може да „досегне до Ниша“, а Србија ни до Микановаца, а камоли до Загреба. Ово стање је за Хрвате лековито јер тешко је излечити вековни комплекс војне супериорности Србије.

Након посете Димитрија Рогозина Србији и успешних преговора о испоруци руског оружја и другим облицима војне сарадње, много тога се променило. Након његове изјаве да се ’91. година, када Русија није могла да помогне Србији, никада више неће поновити, ништа више није исто. На српско-хрватској сцени појавио и четврти играч – Русија – што комплетној слици даје сасвим другу димензију. Ако су српски ставови и тонови помирљиви и смирујући, руски ни мало нису. Рогозин је одмах поручио одлазећем министру одбране Хрватске Анту Котромановићу, који воли да даје претеће изјаве према Србији, да му се „језик клатара као кравата“. Одговора из Хрватске није било.

ШТА СТВАРНО ОПТЕРЕЋУЈЕ ОДНОСЕ?

Проблеми који оптерећују српско-хрватске односе су историјски, неки стари стотину година, а неки су део новије историје. Они се не решавају, него се само нагомилавају и шире. Са становишта Хрватске, у питању су историјске заблуде:

• Српски хегемонизам;

• Срби као препрека за стварање независне државе Хрватске;

• Срби као историјски реметилачки фактор функционисања хрватске власти;

• Измишљена оружана агресија Србије на Хрватску;

• Граница на Дунаву;

• СПЦ у Хрватској као трн у оку Католичке цркве.

Како ове проблеме решавати у преговорима када су измишљени? Зато преговора и нема. Ипак, неке лажне оптужбе заслужују да се посебно образложе зато што је права истина већини Хрвата потпуно непозната, а због дуготрајног и упорног понављања лажи, и многи у Србији наседају на те подвале. Посебно када је у питању измишљени српски хегемонизам и измишљена оружана агресија Србије на Хрватску.

Са становишта Србије међудржавне односе са Хрватском оптерећују:

• Погроми, злочини, масовна протеривања и етничко чишћење Срба у Хрватској;

• Негирање стварне улоге Срба у Хрватској и неадекватан третман;

• Спречавање повратка избеглица;

• Отета и опљачкана имовина избеглих Срба;

• Хрватске територијалне претензије према БиХ и према Војводини.

Међутим, тежње Србије да успостави добросуседске односе су искрене. То се најбоље види по томе што је неке озбиљне проблеме, као на пример повратак избеглица, гурнула под тепих.

Србија жмури и када су у питању друге драстичне ствари, као што је наставак етничког чишћења на перфидан и прикривен начин. Прави се да не примећује притајене територијалне претензије које форсира усташки покрет, увелико инволвиран у хрватску власт (то не кажем само ја него то тврди и дојучерашњи председник Владе Хрватске Зоран Милановић). Прави се да не зна да је основни мото припадника ХДП Николе Штедула, који су добро распоређени у све структуре Хрватске – „Хрватска до Дрине“. Србија све то у интересу мира и просперитета на Балкану не види, али може и да прогледа. Свако стрпљење има своје границе. Утисак је да само Влада Србије на Балкану свима пружа руку помирања и сарадње. Доживљава непријатна изненађења од неких суседа, поготово од Хрватске, али не одустаје. Наравно да им на тим покушајима треба честитати, јер лако је на овим просторима изазвати мржњу и сукобе, а тешко одржати мир и стабилност.

ИСТОРИЈА ЛАЖНИХ ПРОБЛЕМА

Не постоји већа заблуда код Хрвата од оне о српском хегемонизму. Већ стотину година та фама напаја и распирује хрватску мржњу према Србима до те мере да су хрватске војне формације у Другом светском рату и грађанском рату (за Хрвате Домовинском) починиле тешке и масовне ратне злочине према српском цивилном становништву у Хрватској. Управо је та намерно форсирана заблуда разлог што су убијани безазлени и мирни цивили само зато што су Срби јер се сматрало да угрожавају Хрватску самим својим постојањем.

Сваки ће Хрват данас рећи да је 1918. победничка Српска војска упала у Хрватску и тако је освојила и поробила. Основни проблем је у томе што они стварно тако мисле и што су чврсто убеђени да је управо тако било. Да је та освајачка војска довукла са собом и СПЦ и тако преобратила православне Хрвате у Србе, који од тада ништа друго не раде осим што ремете нормалан живот Хрвата по некаквом налогу и диктату из Србије. Све то је лаж, али лаж која се упорно понавља и негује већ стотину година, тако да је међу Хрватима постала неспорна истина.

Верујем да би се младе генерације Хрвата шокирале од изненађења када би неко успео да им прикаже праву истину која је сасвим проста и јасна, али затрпана дебелим слојем лажи о српској опасности. Права је истина да су Срби 1918. били забављени о свом јаду и да их Хрвати и Хрватска уопште нису интересовали. Да су имали огроман посао у обнови Србије у чијем су рушењу и разарању, успут речено, учетвовали и Хрвати као припадници аустроугарске војске.

Поразом Аустроугарске, до тада поробљени народи на Балкану добили су шансу да и они успоставе своје државе, по узору на Србију, која је своју држави имала, чувала и крвљу бранила. Без икаквог мешања и уплитања Србије, Хрвати су покушали да успоставе своју државу, али то нису могли да ураде без Словенаца и Срба, који су вековима живели на тим просторима. Тако се држава коју су основали звала Држава Словенаца, Хрвата и Срба – Држава СХС. Да ли се Србија у то мешала? Није. Да ли је Србија војно или на други начин напала или угрозила ову државу? Уопште није. Штавише, једина држава која је признала независност Државе СХС је Краљевина Србија. Нико други је није признао. Постоји ли бољи доказ о коректним српским намерама?

Ипак, та држава може да уђе у Гинисову књигу рекорда јер је трајала само месец дана (од 29. октобра до 1. децембра 1918). Србија није угрозила ову државу, али има ко јесте. Италија, као победничка сила Антанте видела је добру шансу и кренула у освајање словеначке и хрватске јадранске обале и залеђа, са непредвидивим намерама где ће се зауставити и са образложењем да јој те територије припадају као награда по основу Лондонског споразума. Аустријанци, иако поражени, кренули су на Словенију и под оружаним окршајима дошли до Марибора. Мађари су ушли и покушавали окупирати Прекомурје и Међимурје. Новоуспостављена Држава СХС није имала никакву снагу да их заустави. И не само то, није имала успостављен државни апарат и органе власти који би били у стању да успоставе ред и закон на територији државе, што су искористили пљачкаши и пљачкашке банде у виду Зеленог кадра и др. Тек успостављена држава нашла се у општем хаосу, угрожена и извана и изнутра, такорећи без икакве шансе за опстанак.

Шта се тада догодило? Догодило се нешто што би сигурно збунило младе генерације Хрвата када би знали истину о „српском хегемонизму“. Влада државе СХС, коју је предводио Словенац Антон Корошец, одлучила је да пошаље делегацију код српског краља са молбом да их прихвате у заједничку државу. Делегацију је предводио др Анте Павелић старији (који нема никакве везе са Антом Павелићем, оснивачем НДХ), који је прочитао предлог – молбу пред регентом Александром. Краљ Петар Први Карађорђевић одлучио је да прихвати њихову молбу и тако је основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918). Моћна војска Србије из тог времена брзо је повратила заузете словеначке и хрватске територије и успоставила ефикасан државни апарат на целокупној територији нове заједничке државе.

Шта је српског краља руководило кад је одлучио да прихвати ову молбу, никада није било потпуно јасно. Да ли је то због великог броја Срба као суоснивача Државе СХС или нешто друго, питање је. Углавном, неспорна је чињеница да су и краљ Петар Први и краљ Александар (од 1921) у овај подухват ушли искрено и поштено, да буду добри краљеви за сва три удружена народа. Тако је краљ Александар својим синовим дао имена: Петар (српско), Томислав (хрватско) и Андреј (словеначко). Корошецу, као Словенцу, указано је поверење да састави Владу Краљевине СХС. Међутим, утисак је да Хрвати у заједничку државу нису ушли искрено, него да би српску војску искористили за очување својих територија. Тако су, под паролом српског хегемонизма, ову државу почели да руше чим је основана.

Да није постојала добра воља српског краља и оно што сада Хрвати безобразно зову српски хегемонизам, хрватске државе не би било ни тада ни сада, јер територије које би им узели Италијани, Аустријанци и Мађари никада више не би повратили. Захвалност српском краљу изразили су тако што су га мучки убили у Марсељу.

ДА ЛИ СЕ ГРАНИЧНИ ПРОБЛЕМ ЧУВА ЗА РАТ

Шта рећи о српској агресији на Хрватску 1991. године? Потпуно је измишљена и режирана. Хрватска је имала неспоразум и спор са ЈНА а не са Србијом. Хрватска је из чиста мира прогласила ЈНА српском и „србочетничком“ војском још у време кад су велики део старешинског кадара у тој војсци чинили Хрвати, а остало је учинила западна пропагандна машинерија. Хрватска је то учинила у тренутку кад је у ЈНА командовао генерал Вељко Кадијевић, полухрват, када је у РВиПВО командовао генерал Антон Тус, Хрват, када га је на том месту заменио Звонко Јурјевић, Хрват. У тренутку када је све војне операције ЈНА у 5. војној области (значи у Хрватској и Словенији) спроводио и реализовао генерал Петар Стипетић, великохрват. Па ко је овде луд? Наводном српском агресијом командовали су Хрвати?

Али, варка је у потпуности успела и ЈНА је проглашена за србочетничку и злочиначку војску. Успут речено, Антон Тус и Петар Стипетић су оснивачи хрватске војске, Тус, као начелник главног стожера, и Стипетић, као његов заменик. Никакве агресије Србије није било, него само хуманитарне помоћи за угрожени српски народ. Суд у Хагу је грчевито покушавао да докаже да је Слободан Милошевић, као председник Србије, командовао у ЈНА или неким њеним деловима. И поред монтаже, лажних сведока и подметања, Хрвати нису успели то да докажу зато што то није истина. Једина агресија која је постојала у то време била је она хрватских паравојних снага према ЈНА и незаштићеном српском становништву у Хрватској, и то је потпуна истина.

Граница на Дунаву је такође вештачки проблем, али веома битан. Утисак је да га Запад држи као припремљен повод за оружани сукоб ако се одлучи за такву опцију и стварање неке нове Сирије или Украјине на Балкану. Хрватска дрско заборавља да је Барању добила декретом Политбироа ЦК КПЈ 1945. године уз смешно образложење – ради лакшег администрирања због Дунава као природне препреке (никоме није пало на памет да би се могао направити мост па да Барања остане у саставу Србије). Други пут су на тацни добили Барању приликом мирне реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску. И сада – каква дрскост – Хрватска инсистира на спору око границе према тој истој Барањи коју су два пута добили џаба на поклон.

Проблеми са Србима, које Хрватска доживљава као реметилачки фактор, уствари су настали због упорног и дуготрајног гажења њихових права и угрожавања њихове безбедности. Међутим, овај проблем Хрватска ће решити етничким чишћењем Срба, које је при крају. Тако ће решити проблем и са СПЦ, јер, када у Хрватској више не буде Срба, неће бити ни СПЦ.

ДА ЛИ СУ СТВАРНИ ПРОБЛЕМИ ПОЗНАТИ ОРЕШКОВИЋУ?

И сам Орешковић спада у категорију Хрвата који су имали мале шансе да се упознају са стварним историјским чињеницама, јер је знање о Србима и Србији стицао у жариштима усташког покрета у Канади. До сада није дао много изјава, али оно што је рекао у вези са Србима не улива поверење. Рекао је да је сувише рано за ћирилицу у Вуковару, јер су ране још увек свеже. Шта то значи? Да би Срби требало да сачекају како би остварили своја права?

У његовом тиму ће неспорно бити јаке страначке личности, које ће утицати на његове одлуке. Веома су битне и информације и процене на основу којих ће водити спољну политику према Србији и унутрашњу политику према српској мањини. Те податке ће му сервирати хрватске обавештајно-безбедносне службе, прошаране усташама из емиграције и Штедуловим људима на кључним местима. Какве буду информације, таква ће бити и Орешковићева политика.

Сви знамо политичке теорије према којима председник владе води спољну политику земље али врло често то је само теорија. На креирање Орешковићеве политике према Србији пресудни утицај имаће Карамарко као председник ХДЗ, затим Грабар-Китаровићева и на крају, али не најмање важно, САД. Може се претпоставити да се нови мандатар неће много мешати у тај део посла, него ће се потпуно посветити економским изазовима. Значи, најмоћнији човек у Хрватској у наредном периоду свакако ће бити Карамарко, као човек из сенке, поготово што се тиче односа према Србима и Србији. Њихови коалициони партнери из Моста су, то се унапред види, потпуно посвећени реформи и унутрашњим проблемима.

Допунска компликација у српско-хрватским односима биће свакако и одлука српског премијера о расписивању ванредних парламентарних избора. То значи да се и српска политика према Хрватској може променити и да можда неће остати овако толерантна и помирљива на сопствену штету ради мира и стабилности у региону. Сем тога, након уласка четвртог играча у игру, хрватски ставови, захтеви и претензије неће моћи да буду на истом нивоу дрскости, него ће морати итекако да се коригују и мењају.

Извор: Нови Стандард – Љубан Каран

Ознаке: Љубан Каран, Срби, Србија, Хрвати, Хрватска, хрватска влада