Прва жена декан на Универзитету у Берклију, због подршке Дверима, нашла се на удару режимских медија као “амерички човек”. Да ли “Америка руши Вучића” помоћу жене која има најимпресивнију научну и патриотску биографију унутар и ван граница Србије?

Кажете да ће пројекат „Београд на води“, према проценама Академије архитектуре Београда, изазвати хаос. Како би изгледао тај хаос?

Уместо да се дозволи да град коначно сиђе на своје реке, да се направе дивни паркови и рекреативни и културно-забавни центри, изградиће се на хиљаде станова а да претходно није решено питање саобраћајне и остале инфраструктуре. То све мирише на општи хаос и приватизовање обала река, које би требало да припадају свима. Такође, није расписан међународни конкурс, све се ради сакривено од јавности, по неким пријатељским и тајкунским линијама.

Морам да нагласим да сте заборавили да питате о још једном фантомском предизборном пројекту, који нема шансе да буде остварен. То је градња фабрике чипова у Србији. Вучић је на велика звона најављивао да се воде преговори с „Мубадала девелопмент компанијем“ из Абу Дабија, да ће ова компанија уложити милијарде у изградњу те фабрике и да ће запослити на хиљаде инжењера. На моју адресу, као и на адресу професора Боре Николића, стручњака светског гласа управо у области тих „чипова“ на Берклију, стигло је писмо тадашње канцеларије за дијаспору да им под хитно доставимо имена наших електроинжењера, јер је потребно одмах 1.000 инжењера да раде у будућој фабрици чипова! Ми смо се обоје насмејали и бацили та писма у кош.

Ипак је, на чему јој треба одати признање, Академија инжењерских наука Србије направила дводневно саветовање на ову тему, у јуну 2013. године, којем сам присуствовала. Јасна Матић се појавила као уводничар јер је она тада водила тим за преговоре с „Мубадалом“. После излагања, које је пројекат изградње фабрике чипова представило као „шансу Србије 21. века“, упитала сам је колико техничких стручњака имају у тиму за преговоре. Одговорила је да немају ниједног, а да то није ни потребно јер је то приватни договор Вучића и „шеика“! Бора Николић, који није могао да присуствује овом саветовању, послао је своје мишљење, из кога издвајам: „Зашто је мало вероватно да ће таква фабрика бити направљена у Србији у скорије време? Из истих разлога из којих је одложена у Абу Дабију и другим местима – нема довољно квалификованих инжењера. Осим ако ја не знам за тих 300 доктора наука из области производње полупроводника који седе у Србији и чекају посао. Плашим се да у Србији нема чак ни довољно мање квалификоване радне снаге за послове подршке.“

Ово је још један пример зашто председник Владе упорно избегава да се суочи са стручњацима из било које области јер врло добро зна да његови „аргументи“ и запаљива реторика не могу да импресионирају стручњаке светског гласа, које Србија свакако има, и да би у дијалогу с њима увек изгубио.

На великом сте удару режимских медија, и ви лично, као и цео патриотски блок. Вама лично приписују да радите за америчке интересе у Србији. Помиње се да лобирате за америчку нуклеарну технологију, да сте разбили српску дијаспору у Америци, а сада сте на „специјалном патриотском задатку“ који сте добили од ЦИА. Како реагујете на ову „тешку артиљерију“?

Врло интересантно. Не пратим режимске медије ни у Србији ни у САД.

Што се тиче лобирања за америчку нуклеарну технологију, то може да тврди само неко ко апсолутно ништа не зна о тој области. У САД постоје само две компаније које се баве дизајнирањем и градњом нуклеарних реактора. То су „Вестингхаус“ и „Џенерал електрик“. Због америчке спољне политике, ове компаније нису имале приступ тржиштима најмногољуднијих земаља, као што су Кина и Индија. Зато су обе компаније продате јапанским компанијама: „Тошиба“ је преузела „Вестингхаус“, а „Хитачи“ „Џенерал електрик“.

Управо сам се пре десетак дана вратила из Јапана, где сам по позиву држала предавање о истраживачком и образовном раду у области нуклеарних наука и нуклеарне безбедности. Не заборавимо да су у оквиру страховитог терористичког напада, који се недавно догодио у Бриселу, упућене и претње нападима на белгијске нуклеарне електране. Тамо сам упознала колегу из „Росатома“, који ме је позвао да посетим Русију и компанију „Росатом“, што ћу вероватно и урадити у скорој будућности. Да ли ће сада режимски медији да ме оптуже да лобирам за руску нуклеарну технологију?

Након 17 година од НАТО бомбардовања, медији у Србији нису овај датум испратили указивањем на трагичне последице по здравље својих грађана. Још горе, ни онколошке клинике нису довољно опремљене неопходним апаратима за зрачење. Србија је, чини се, на путу да уђе у НАТО, а да није добила никакво обештећење за бомбардовање 1999. По вашем мишљењу, зашто нас терају да заборавимо?

Апсолутно сам против придруживања Србије НАТО. Не постоји ниједан разлог за то, а стотине разлога против. Званичници у Србији од 2001. до данас су на разне начине избегавали да покрену питање страховитих последица овог бомбардовања и на животну средину и на здравље људи. У току НАТО бомбардовања уништено је 78 индустријских постројења, 45 енергетских постројења је било уништено или оштећено, а као последица тога испуштено је на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених према Стокхолмској конвенцији. Уз то је запаљено око 150.000 тона нафте и нафтних деривата и око 367.000 тона керозина, више од 20.000 цивилних зграда је уништено и испаљена је најмање 31.000 пројектила с „пенетраторима“ од осиромашеног уранијума.

Пенетраторе је врло тешко открити, те сви подаци кажу да је на територији Србије откривено само око 10 одсто. Они брзо кородирају, уранијум оксидише и настају оксиди који су раствориви у води. На тај начин осиромашени уранијум може да доспе до подземних вода, а преко њих и до пијаће воде. Ако се различита једињења уранијума унесу у организам путем воде или хране, један део остаје у организму и таложи се у костима, јетри и бубрезима те долази до разних обољења. Треба нагласити да је време полураспада уранијума 238 неколико милијарди година, те места контаминирана осиромашеним уранијумом остају практично вечити потенцијални извор оболевања становништва.

Према свим информацијама до којих сам могла да дођем, у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања.

Нажалост, надлежне структуре у Србији већ више од 17 година избегавају да изнесу тачне податке о броју контаминираних места, о томе да ли се и где ради тестирање подземних вода и воде за пиће, о томе да ли се обављају систематски прегледи војних лица и цивила који су били изложени дејству муниције са осиромашеним уранијумом, као и да ли су ишта урадили на међународном плану да се тражи арбитража поводом загађивања животне средине и угрожавања здравља становништва. У општем је интересу да се овакви подаци прикупљају, анализирају и објаве, нарочито имајући у виду алармантни пораст канцерогених обољења у Србији.

Ви сте усред две изборне кампање: у Америци и Србији. Одавде се чини да Трамп представља америчку десницу, а и српска десница је све видљивија. С обзиром на то да сте један од најистакнутијих чланова и промотера Двери и њихове коалиције са ДСС, можемо ли мало да упоредимо две деснице, америчку и српску, да видимо шта „десно“ значи у Америци, а шта у Србији?

Мада је уобичајено да се Републиканска странка у САД сматра за десницу, а Демократска странка за левицу, с моје тачке гледишта, између ове две странке има веома мало разлика, нарочито у спољној политици, која им је базично иста. И на српској политичкој сцени тешко да може јасно да се разлучи ко би требало да представља „лево“, а ко „десно“. Странке дају врло слична обећања која би требало да привуку бираче, да би по доласку на власт та обећања бацили у кош. Лично подржавам оно што сматрам правим вредностима, а то су поштење, високи морални и етички принципи, породичне вредности, квалитетни образовни систем, социјална и здравствена заштита, које су доступне свима. Где то да ставимо, у десницу или левицу?

Нисам члан ниједне странке. У Америци годинама подржавам конгресменку Барбару Ли из Демократске странке због њених антиратних позиција. С друге стране, годинама сам такође подржавала конгресмена Тома Кембела из Калифорније, републиканца, због његовог широког знања и личног интегритета. Подржавам патриотску коалицију Двери и ДСС као нестраначка личност и независни интелектуалац јер се залажу за оно у шта ја верујем: стављање интереса српског народа и српске државе на прво место, прекид безалтернативног пута у НАТО и ЕУ, заустављање бруталне приватизације и распродаје добара од општег значаја, заштиту породице, очување језика и писма, наше историје и културе, као и заустављање урушавања нашег некад изванредног образовања и науке.

Веома бих желела да ми неко објасни који су од горенаведених ставова „десни“, а који „леви“.

Знамо да Србија нема пара за научна истраживања. Да ли је вама лако да добијете финансије за свако истраживање?

Немогуће је да се постане професор на једном од најбољих истраживачких универзитета у свету – 22 професора на Берклију су добила Нобелове награде, као и 25 бивших студената, а да нисте врхунски научник у својој области истраживања. То истовремено значи да се непрекидно мора конкурисати код разних министарстава да би се добила средства за истраживачки рад. Веома сам поносна што сам као руководилац пројеката из нуклеарних наука и нуклеарне безбедности, са тимом који се састоји од професора, постдокторанада и докторанада са седам врхунских америчких универзитета, већ два пута узастопно успела да победим у оштрој конкуренцији на нивоу САД код федералног министарства за енергетику и да обезбедим средства за наведене пројекте. Средства су велика, пет милиона долара годишње у току 10 година, али се деле на седам тимова, и од тих средстава се првенствено финансирају постдокторанди, школарине и стипендије за докторанде и опремају се експерименталне лабораторије. Бавимо се основним и примењеним истраживањима у оквиру нуклеарне физике, нуклеарне хемије, детекције радиоактивног зрачења и развоја инструментације за мерење зрачења.

Извор: newsweek.rs

Ознаке: Јасмина Вујућ, избори 2016, Србија