Прочитај ми чланакРационална одлука да се промени став о другом гласању у УН могла би да буде велика лекција одбране државног интереса и коначног повратка на пут који је давно трасиран: Србија на Западу
Распоред међународне дипломатије омогућио је Александру Вучићу да усклади потезе који Србију полако удаљавају од политичког вазалства према Русији. Гласање о осуди агресије на Украјину у Генералној скупштини УН догодило се пре избора, подршка резолуцији о суспендовању Русије из Савета за људска права УН – после.
Свестан да би пренагљене критике инвазије однеле напредњацима многе гласове бирачког тела које је евидентно проруско, председник се пред Владимиром Путином бранио ставом да је Србија једина земља у Европи која није увела санкције Русији.
Када су избори прошли, на Западу су проценили да су Вучићу довољно помогли не притерујући га уза зид и да је време да се земља која је кандидат за чланство у Европској унији јасније изјасни и придружи широком антипутиновском фронту чије је лидерство преузео амерички председник.
Вучић је покушавао да купи време и продужи са лавирањем. Србија набавља француске ловце и кинеске ракете земља–ваздух. Истовремено је, избегавајући да осуди злочине руске војске, неочекивано критиковао војну пропаганду Москве око Украјине за коју је рекао да га, позивајући се на хуманитарне кризе, неодољиво подсећа на реторику коју је НАТО користио као повод напада на СР Југославију. Покушај је пропао јер се анализа није допала Кремљу, а и Запад је одбацио поређење две агресије као неосновано.
Онда је уследио нов тест геостратешког опредељења: гласање о суспензији Русије из Савета УН за људска права. Запад је припретио: Србија неће бити изузета из пакета санкција за нафту који је требало да ступи на снагу 15. маја, пред њен европски пут биће постављене барикаде. Руски контролни пакет НИС-а мора да буде продат. Азербејџану, одлучили су Американци.
Вучић је пред таквим претњама попустио: од уздржаног, глас у УН претворен је у „за” избацивање Русије. Касније је признао да је првобитни став био да Београд буде уздржан, али да су онда схватили да би „и једни и други били против Србије”.
У томе и јесте суштинска дилема која траје деценијама и која се мери бројем столица српске дипломатије. Важно је што се Вучић одважио на одлуке које су доскора биле незамисливе. Ако ме питате да ли је то резултат „невиђених притисака” или свеобухватне анализе геостратешке позиције Србије, определио бих се за прво, али неважно. Рачунају се резултати, омиљене су Вучићеве речи.
У мирнодопским временима, и Исток и Запад приправни су да толеришу партнере у Београду који су некада вођени трговинским, некада инвестиционим а некада и идеолошким разлозима. У ратним временима, када су Исток и Запад актери најозбиљније кризе од Другог светског рата, толеранције нема.
Или сте са нама, или сте против, враћа се у оптицај чувена реченица бившег америчког председника Џорџа В. Буша. Или сте у блоку који се супротставља руској агресији, или сте уз Путина, поједностављен је резон и у Белој кући и у седишту ЕУ у Бриселу.
Русија има исти став. Државе које су осудиле агресију проглашене су за „непријатељске”. Конфликт са Београдом избегнут је да би Москва сачувала своје позиције. Кажу да имају разумевања за Вучићеве потезе јер су изнуђени.
Пошто је максимално сужен маневарски простор, свако ко покушава да води цик-цак дипломатију не доживљава се као искрени савезник ни на једној страни. Србија је изложена „режиму пацки”: кад се превише окрене ка Истоку, притиска, опомиње и прети Запад. И обрнуто.
Истиче време у којем је Вучић имао искреног патрона, Ангелу Меркел. Олаф Шолц и Емануел Макрон могу да делују дипломатски срдачно, али њихов степен толеранције се брзо троши. Може Вучић да се хвали са 19 сурета са Путином, али велико је питање колико му Владимир Владимирович данас верује, ако му је икада веровао.
Председник воли шах, али је себе довео у изнудицу времена. Морао је да невољно повлачи потезе који отворено иритирају онај део јавности који је, сасвим усамљен у Европи, на улицама клицао Путину одушевљен његовим обрачуном са украјинским „нацистима”.
Да игра на руску карту престаје да буде опција напредњака посредно је потврдила и Ана Брнабић у својству члана Председништва СНС-а. Она је неоубичајено директно критиковала социјалисте да су „неодговорном” политиком – изборним пласманом проруских ставова усред украјинске кризе – не само „издали тим”, већ и заступали политику која није добра за земљу.
У овом контексту гледам и на Вучићев сусрет са Драганом Ђиласом. Председнику је састанак био неопходан не толико због Београда, колико да би Западу послао још један сигнал. Спремност да разговара значи да му је потребан макар и индиректан савезник на западном путу. Друге нема.
СПС је отворено проруски као и десна опозиција. Десна националистичка опозиција критикује Вучића за издају и „скандалозну одлуку” гласања у УН, и отворено сумњају да је Вучић приправан да их „прода” и да се окрене мрском Западу.
Грађанска опозиција такође напада Ђиласа као „издајника”. Вук Јеремић осуђује сусрет „са несагледивим последицама”. Последицама по шта? Прекид сврставања уз Москву? Зашто и Здравко Понош плаши Србију могућношћу да Вучић уведе санкције Русији и тврди да се са „овом влашћу не преговара, она се руши”.
Где се руши? Покушао је на изборима, није прошло. Да ли, како заговара зелени револуционар Ћута, преостаје само улица? Хвала лепо. Одбрану Путина на београдским улицама већ сам видео.
Добар део опозиције се обрукао. Критиковали су агресивну Вучићеву реторику о „олоши и лоповима” и његову неспремност за дијалог. Када је Ђиласа назвао господином и прихватио сусрет, опозиционари су напали Вучића (и Ђиласа приде).
Они који су до јуче говорили о неодрживом савезу са десницом, касније су кумили да их националисти подрже у Београду, што би био чист противприродни блуд. Када су се „Нада”, Заветници и дружина окренули, почели су да причају о „издаји”. Нема ту издаје.
Не бих да пренагљујем, али сваки искрени проевропски поборник извлачења Србије из загрљаја „мајчице Русије” морао би да подржи Вучића. Без обзира на то да ли су, понављам, његови потези добровољни или изнуђени. И не би смео да се обрушава на Ђиласа.
Опозиција слева и десна чини услугу Ђиласу који се државотворним ставом намеће као, нажалост усамљени, предводник проевропске опозиције. Оспоравање лидера ССП-а из грађанског корпуса значи да због амбиција, сујета, жеље да увек буду антипротивни или ко зна чега, постају опозиција себи самима.
Рационална одлука да се промени став о другом гласању у УН могла би да буде велика лекција одбране државног интереса и коначног повратка на пут који је давно трасиран: Србија на Западу.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 19, 2022
