Pročitaj mi članak
Како би искључила све препреке на европском путу, у јулу 2001. године влада хрватске је донела одлуку да ухапси и изручи Међународним трибуналу за бившу Јгуославију у Хагу све ратне злочинце за којима се трагало.
Најтеже им је било да се растану од генерала Анте Готовине, чије су се заслуге пред Домовином сматрале непроцењивим.
Управо он је руководио операцијама ликвидације Републике Српске Крајине 1993. и 1995. године, или како су их називали у Загребу, иперацијама интеграције хрватских „окупираних“ територија.
Да подсетимо да се 1991. године када је Хрватска објавила излазак из састава Југославије, појавио проблем српског становништва које је компактно живело на 32% територије републике и чинило 12,2% укупног становништва. Срби су осетили страх од покренуте у републици националистичке пропаганде и антисрпских расположења која су захватила читаво друштво. Амерички амбасадор у Југославији Цимерман истицао је „расистички однос према Србима у Хрватској“.
Према подацима Црвеног крста Југославије, до краја 1991. године било је регистровано више од 250 хиљада избеглица из Хрватске – грађана српске националности, са посла је било отпуштено преко 120 хиљда Срба због националне припадности. У републици је било минирано, уништено и разорено око 600 радионица и продавница, разорено на хиљаде квартира и викендица. Зато 1991. године општине са већинским спрским становништвом су се ујединиле и формирале Републику Српску Крајину, изразивши жељу да остану у Југославији са Србијом, Црном Гором и другима који желе да сачувају Југославију.
Београд, нажалост, није подржао Србе у хрватској, и зато су Срби морали сами да мисле о својој будућности, да се баве организацијом и јачањем Републике Српске Крајине.
Хрватске власти су покушавале неколико пута војним путем да ликвидирају Републику Српску Крајину. Али прво су то ометале мировне снаге УН, које су стајале на граници са Републиком Српском Крајином, затим ојачала српска војска и стабилни политички систем Републике Српске Крајине. У мају-августу 1995. године Хрватска армија је спровела две муњевите војне операције (Бљесак и Олуја) за припајање територије Крајине Хрватској, праћене масовним убиствима Срба и одласком Срба из родног краја.
Крах је претрпела мировна операција и систем заштите региона од стране УН, грађен неколико година. На крају је свет био сведок бекства стотина хиљада српских цивила на које су са земље и из ваздуха пуцали хрватски војници.
Операцијом Олуја у августу 1995. године командовао је генерал Анте Готовина. Његова биографија оставља утисак и о многоме говори. рођен је у Хрватској у породици рибара и са 16 година емигрирао је у Француску. 1973. године ступио је у служу у Француску легију странаца под псеудонимом Андрија Грабовац. Као припадник специјалног одреда учествовао је у војним операцијама, 1979. године добио је француско држављанство и напустио Легију у звању наредника.
Затим је већ као цивил радио као инструктор припадника различитих оружаних формација и учествовао у низу тајних операција на територији Аргентине, Гватемале, Парагваја, Боливије, Чилеа и других земаља. А даља биографија је још интересантнија. 1986. године хапсе га и осуђују у Француској за пљачку златарске радње, а 1990. године задржавају га за изнуђивање 350 000 франака од француског бизнисмена, мада му је пошло за руком да се сакрије. 1991. управо су почели да се развијају догађаји у Хрватској, где је било потребно његово искуство.
Већ 1994. године добио је чин генерала, учествовао у операцијама против српских трупа. А за то време тражило га је француско правосуђе због отмице људи и изнуђивања, осудивши га у одстусву на 2 и 2,5 године затвора на основу две епизоде. Нешто пре операције Олуја Готовина је стекао звање генерал-потпуковника.
Хрватска армија је брижљиво припремала напад, разрадивши план похода на главни град Републике Српске Крајине Книн из Босне и Херцеговине. Хрватска армија је брисала све на свом путу, заузимала велики број посматрачких пунктова УН, које је подвравала гађању директним навођењем. У току напада одреда под командом Анте Готовине два пута су били коришћени војници снага УН и заробљени Срби као живи штит. По подацима снага УН за поршку мира, Хрвати су заробили седам војника данског батаљона плавих шлемова и заједно са Србима терали су их да иду испред тенковске колоне.
За време хрватске агресије убијена су двојица Чеха, један Данац, рањено је око двадесетак људи из састава плавих шлемова. Губици УН, по званичним подацима, изнели су 18 особа. хрватска армија је ушла у Крајину а да практично није наишла на отпор, палила је и уништавала све на територији где су живели Срби. Данашња Крајина је спаљена и опустошена земља, која је доспела у руке вандала. – писао је белгијски новинар којем је пошло за руком да у дане ованзиве доспе у Крајину.
Ми се сви сећамо кадрова трагичног егзодуса српског становништва са својих исконских тероторија. Путем километарске колоне избеглица гађала је хрватска војска, оне су биле подвргнуте нападу из ваздуха. Специјална мисија ЕУ која је посетила Крајину, писала је у свом саопштењу 23, августа да у време од 7. августа до 22. августа на територији сектора Југ било је уништено од 60 до 80% имовине Срба, да је Срба остало свега 2-5% у односу на број који је овде живео раније, да је уништена сва стока, а села су паљена помоћу безнина до темеља.
Међународни трибунал оптужио је Анту Готовину, као и генерале Маркача и Чермака за злочине против човечнсоти и законе вођења рата, за депоратацију, изгнање, нељудски однос, разарање и пљачкање градова и села, пљачкање српског становништва, убиства (најмање 37 000 људи) у општинама Кин, Кистане, Орлић, Ервеник, Доњи Лапац, за нехумани однос према Србима, чишћење територије. Последица је била депоратација десетина хиљада Срба из Хрватске.
Држава је до краја чувала генерала Готовину, али ипак ухапсили су га 7. демцебра 2005. у Шпанији. Суђење је трајало више од две гдоине, саслушано је укупно преко 138 сведока. У завршном говору судија је прогласио генерала кривим по свим тачкама оптужнице. Суд прве инстанце је осудио генерала на 24 године лишавања слободе, а маркача на 18 година. Чермак је био ослобођен.
Али затим је уследила жалба. 16. новембра апелациона комора Трибунала (троје судија „за“ и двоје „против“), прогласила је да генрални нису криви за извршене злочине. Одлука се може назвати срамном, посебно ако се удубимо у њено образложење. Исељавање цивила после војне операције суд није признао за депортацију, читајте: свако је слободан да изабере шта да ради, када да оде. Ако хоћеш да останеш, остани, ако нећеш – иди.
Сама операција је на суду проглашена законитом и оправданом као акција, усмерена на добијање контроле над регионом Крајине. Убиства цивила уопште нису узета у обзир. Џелати су поново постали жртве. Фалсификовавши поново догађаје, Трибунал је показао, како пишу новинари, своје право лице „истинског чудовишта“, савремене иквизиције. Објективност од суда нисмо могли да очекујемо, јер још једном је било потребно да се потврди да су само Срби били кривци за конфликт на Балкану, агресори, да међу њима није било жртава.
Ослобађајућа пресуда је зачудила чак бивег главног тужиоца Међународног трубинала Карлу дел Понте. Управо у њено време била је истакнута умешаност у заједничку злочиначку делатност на прогонству српског становништва из Крајине генерала, као и председника Хрватске Фрање Туђмана, министра одбране Гојка Шушка и других.
Генерали Готовина и Маркач су били ослобођени и тријумфално су се вратили у Хрватску владиним авионом. Дочекала их је у центру Загреба гомила од сто хиљада поштовалаца, аплаузи, песма, патриотски плакати и пароле. Генерали су уверили народ да су армија и полиција поштено ослободили земљу, зато нису криви. То је још један шамар историји, Београду, Србима из Хрватске. Како се само извињавао Борис Тадић пред хрватима за (не)извршене злочине! А Загреб је заузврат ћутао. Сада Хрвати могу званичо да кажу да са њихове стране злочина није било, нема за шта да се извињавају.
Признање Трибунала, сарадња са њим, прећутни пристанак на оптужбе Србима, непружање помоћи невино осуђеним браниоцима Отаџбине довело је власти Србије до ситуације практичног признања кривице Србије за све што се десило 90-их година. Једноставан пример. Ако су у Загребу после хапшења Готовине земљом протутњали митинзи протеста уз пуну подршку власти, у Београду је руководство заједно са председником ликовало када су болесног и немоћног генерала Младића хитно послали у Хаг.
Свака част руководству Хрватске како је оно бранило и подржавало своје војнике: никада их нису називали злочинцима, материјално су помагали породицама и адвокатима, учествовали у разради планова одбране, тражењу докумената, сакупљали потписе под петицијама.
Актуeлну власт у Србији први пут за 20 година „дирнула“ је одлука Трибунала. Београд је чак одлучио да снизи ниво сарадње са Хагом до техничког, али от ни мало не мења суштину односа страна. Председник Томислав Николић сада је уверен да је то политичка одлука, министар Расим Љајић је оптужио Трибунал за пристрасност. Милодра Додик није тако скроман у својим оценама и назива одлуку Трибунала срамном.
Све ове изјаве треба разматрати као закаснеле, само као скромне изразе незадовољства. Трибунал је скоро завршио задатак да наслика своју слику дешавања на Балкану 90-их година, сви који су му у томе помагали сносе једнаку одговорност пред историјом. А гнев и јарост после сличних циничних пресуда, изражени у кулоарима, не узимају се у обзир.
(Глас Русије)
