Pročitaj mi članak

Gladović: Radnici u Srbiji su poniženi i ucenjeni

0

Radnicima u Srbiji ugrožena su mnoga prava – od toga da imaju višak radnih sati koji im nisu plaćeni, da rade poslove koji im nisu u opisu radnog mesta preko toga da nemaju adekvatnu obuku i opremu za određena radna mesta sa visokim rizikom do toga da nemaju slobodan dan.

Овом неправдом најчешће су погођени грађани који раде у трговини. Поред свега наведеног, накнада за рад им је минимална, а подсећамо и на недавну одлуку „Делезеа“, којом је од радника запослених у овом трговинском ланцу захтевано да потпишу уговоре по којима би се водили да раде са основном школом, како би основица за обрачунавање зараде била што мања. На позицијама трговаца, поред људи школованих за то, неретко раде и људи са факултетским образовањем, јер су принуђени да нађу било какав посао, пошто га у струци не могу наћи. То је један од главних разлога зашто грађани Србије одлазе из наше земље у иностранство, „трбухом за крухом“.

У породицама где оба родитеља раде на оваквим радним местима, скоро је немогуће да се породично окупе, неретко немају времена ни да се сусретну, а са минималном платом трговца они су непрестано на рубу основне егзистенције. Плате од 40.000 динара, за рецимо једну породицу са троје деце, не могу да покрију трошкове просечне потрошачке корпе. Према подацима Завода за статистику, просечна потрошачка корпа износила је 75.000, док јој је реална цена много већа. Стручњаци из Националне асоцијације потрошача тврдили су прошле године да је објективни износ потрошачке корпе 100.000 динара. Ово су подаци од прошле године, а данас када код најосновнијих животних намирница и хемије имамо пораст цена од 30% па све до 100% за неке производе, можемо констатовати да та „корпа“ износи много више.

Поред овога, не заборавимо да су грађани Србије и друштвена бића, тако да имају потребу да изведу децу у биоскоп, плате им бављење спортским и другим активностима, купе ново одело, оду на море, планину… Ништа од наведеног не улази у обрачун просечне потрошачке корпе, па се питамо на који начин ће два родитеља трговца, моћи у данашњим условима да преживе, прехране и школују децу. Радник у Србији никада у последњих 30 година није био пониженији и уцењенији, а подсетимо све ово се дешава у земљи за коју актуелна власт говори да је „економски тигар“.

Да ли власт и они који се тиме баве, оваквим односом према радницима желе од Србије да направе земљу јефтине радне снаге и на тај начин привуку стране инвеститоре? Да ли смо ми прва генерација Срба која планира да својој деци и будућим поколењима остави у наслеђе ропство под страним инвеститорима и њиховим капиталом?

Много је тога што се мора променити у овој земљи и што ћемо ми сами морати да учинимо, МИ и САДА, ако мислимо да опстанемо као народ и да се за двадесет година не постидимо пред нашом децом и унуцима. И ништа није немогуће, а најопасније је када вас убеде да као појединац не можете ништа да учините. Највећа је обмана када су успели да нас убеде да се на изборима ништа не може променити. Са том мантром владају већ 70 година, а ми имамо једну од најмањих излазности на изборе. Следећи пут, пред изборе, молим све да на тренутак искључе телевизор и отворе свој новчаник и фрижидер.

Србија има стручњаке, Србија има раднике, Србија има домаћине и земљораднике, Србија има ресурсе, Србија има богатство, али Србија 70 година нема на власти људе које воле Србију и народ Србије.

Нада Гладовић
Двери Београд