Pročitaj mi članak
(Драгомир Анђелковић)
Паневропски гасовод, чија изградња преко Србије ускоро почиње, битно ће допринети еволутивној промени снага на Балкану и генерално Европи, а на штету хегемонистичких евроатлантских центара моћи.
Несумњиво је да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ имати огроман економски и стратешко-енергетски значај, како за Србију тако и друге државе које су на неки начин укључене у тај пројекат. Да само поменем приходе од транспортних тарифа, отварање нових радних места у вези са изградњом, радом и одржавањем гасовода, повољнију цену гаса за привреду и грађане, те енергетску безбедност која произлази из дугорочно осигураног поузданог снабдевања енергентом 21. века. Све то је ефекат на страни држава корисника гаса и, осим када се ради о крајњим корисницима, земаља које профитирају на његовом транспорту. Када се ради о извозницима гаса – тј. Русији и државама Средње Азије које такође напајају руски систем гасовода – они добијају још бољу позицију на европском тржишту. Речено, у основи, нико ни не оспорава, иако има неаргументовано-пропагандних покушаја довођења под знак питања намере да се пројекат реализује, налик оном недавном, америчког амбасадора у Србији (он се „чудио“ што изградња „Јужног тога“ није отпочела у Русији, „заборављајући“ да се прво почиње тамо где постоји опструкција). Међутим, занемарује се или пак намерно маргинализује нешто друго: огромни (гео)политичи значај „Јужног тока“.
НЕПОСРЕДНИ ЗНАЧАЈ
Да је којим случајем „Јужни ток“ био изграђен током 90-их година прошлог века, на Србију не би пала ни једна бомба 1999. године. Преко нас би пролазило нешто што је од виталног значаја и за битне чланице ЕУ, као што је Италија, и за моћну Русију. То се нико не би усудио да угрожава пошто се тиме не би принципијелно већ најдиректније повредили интереси других релевантних држава, и то делимично из свог НАТО табора. Једна је ствар радити нешто што је начелно против ставова Москве и Рима – на пример извршити агресију на Србију – а друго је ударити на нешто до чега је непосредно стало тамошњим прворазредним средиштима економске и политичке моћи.
Тиме се ствара озбиљно непријатељство, а чак и Вашингтон добро размисли с ким отвара такве фронтове, те избегава да их истовремено буде превише. На то указује и чињеница да током бесомучног разарања Србије, без обзира на одбрамбени значај који је за нас имао „Телеком“, имовина те фирме – у то време била у српско-италијанско-грчком власништву – није била мета. А „Јужни ток“ је много више од „Телекома“. Његово војно угрожавање било би толико ризично да је, готово сигурно, искључено. Без претеривања може да се каже да би Русија војно-политичку офанзиву у зони „Јужног тока“ могла да схвати као агресију на себе, са последицама које из тога проистичу.
Зар је после сагледавања „Јужног тога“ и нашег места на његовој траси, у таквом светлу, потребно још објашњавати његов непосредни геополитички значај за Београд? Када он буде изграђен, Србија ће бити много безбеднија земља. И без чланства у војним савезима, иза нас ће, и то челиком а неречима, пре свега због себе, стајати велика евроазијска сила каква је Русија. Као и јавност, са утицајем који то има на политику, оних западних земаља чији ће грађани и привреда бити свесни да гас који користе, немалим делом, стиже преко Србије. Прекидањем тог тока, када се на њега изврши преоријентација те на њему заснује даљи развој, од стотинак милиона људи на простору ЕУ, био би схваћен као угрожавање њихових личних интереса. Штавише, тако ће бити доживљавано и свако видљиво распиривање пожара у вези са Србијом, тј. све оно што би могло да угрози функционисање магистралног гасовода.
То је важно јер неке моћне земљеи даље би да комадају Србију. Некоме делује да би било баш згодно да Војводина постане самостална или тек конфедералним везама повезана са остатком Србије. Други из сличне перспективе гледају на Рашку област (Санџак). Русија као и низ нама пријатељских држава, снажно се противи таквим тенденцијама. Но, тек када буде реализован „Јужни ток“, територијални интегритет Србије за Москву ће бити скоро истог значаја као интегритет Русије. А у пружању подршке очувању интегритета Србије та велика словенско-православна земља имаће и много већу подршку западних земаља које ће се озбиљно напајати гасом преко нас.
Точак историје не може да се окрене уназад, па да се све то целовито одрази на Косово и Метохију, али свакако је поуздана брана од даљег распарчавања Србије. А када смо већ и код КиМ, да смо, док изградња „Јужног тока“ не узме маха, сачекали са склапањем аранжмана ради скидања иницијалне блокаде на путу евро-интеграција, наша преговарачка позиција била би много боље. Можда је и зато од стране разних западних лобиста кочен „Јужни ток“, а из Брисела и Вашингтона вршен снажан притисак на Београд да што пре прави тзв. „компромис“ у вези са Косовом. Надам се да нећемо направити исте грешке и са одустајањем од војне неутралности и ступањем у НАТО, што је, по косовском рецепту, пре него што се уобличи нова, по нас повољнија геополитичка реалност, такође део агенде некритички прозападних кругова у Србији.
ОД ЛОКАЛНОГ КА ГЛОБАЛНОМ
Све у свему, до сада смо видели колико се за изградњом „Јужног тока“ повећава војна и политичка безбедност Србије, односно до које мере расте њена преговарачка позиција и како је врло блиска корист на том пољу, срећом не баш потпуно, прокоцкана у вези са КиМ. Бар преостале српске позиције на простору наше јужне покрајине,чији важан елемент је стварање и јачање српског ентитета – ако буде храбрости да се то у повољнијим условима стварно а не тек позерски чини –моћи ће много озбиљније да се бране. Уз то, порашће и регионални значај Србије. Она ће бити посредни извор гаса за државе нашег окружења које нису на магистралној траси гасовода (Хрватска, Црна Гора, Македонија, БиХ).
То примарно има економско-енергетски ефекат али са тим је, да поновим, спрегнута и политичка моћ онога преко кога прелази нешто што је другима веома потребно. У тим координатама треба гледати и на Републику Српску, преко које ће, такође, делимично даље ићи крак „Јужног тока“. Тиме се јача и отпорна снага РС на разне притиске, између осталог и оне срачунате на централизацију БиХ, а развија се и потенцијал Србије да у вези са њима пружи подршку Бања Луци. Већ и сада, после озбиљног уласка руског капитала у енергетику РС, њен положај је много бољи и ту се у некој мери крију разлози њене непопустљивости на притиске током протеклих неколико година. А основи за одбрану државности РС додатно ће порасти када изградња „Јужног тока“ узме маха.
Ово су тек неки непосредни аспекти геополитичког значаја „Јужног тока“ за Србију. Време је да пређемо на његов посредан значај за нас, из чега се тек види пуни домет претходног. Ради тога битно је да сагледамо шири геополитички смисао „Јужног тока“. О томе нам индиректно говоре истраживања Савет за спољну и одбрамбену политику, реномираног аналитичког центра Руске федерације. Из њих се не види само шта ће бити потенцијално реално у будућности, већ провејава и став о томе шта Москва жели. Иначе, то је важно рећи, на челу Савета налази се Сергеј Караганов, декан руског државног Факултета за међународну економију и политику. Он је уједно и представник Русије – са статусом сталног госта (рецимо посматрача) – у моћној Трилатералној комисији. А да се подсетимо, у питању је важно стециште евроатлантске елите, односно, условно речено, невладина организација коју је основао Дејвид Рокфелер, а која је изворно установљена да развија блиске односе између Америке, Европе и Јапана, да би данас проширила зону свог деловања.
СВЕТ У ДОГЛЕДНОЈ БУДУЋНОСТИ
Руски експерти су уверени да ће се у наредних деценију-две наставити трендови из претходног периода, и у складу са њима одвијаће се еволутивне промене са озбиљним кумуалтивним резултатима. Исток ће наставити да сустиже Запад али он неће стагнирати, нити ће у догледно време пасти у сенку нових сила. Без обзира на све тешкоће (од финансијских балона до негативних демографских трендова), САД и европске земље ће, како се тврди, успети да консолидују своје економије. Ипак, нови економски бум на Западу није могућ. Развијене земље наставиће да благо напредују на основу акумулираног богатства, знања и генерално високог цивилизацијског нивоа на коме се налазе, али ће полако губити садашње економске предности. То ће почети да се одражава и на однос снага на војно-политичком плану.
Иако ће САД остати најмоћнија држава, Кина ће почети да добија и све већи глобални значај у поменутим сферама, док ће јачати и друге регионалне силе које у ће својим „двориштима“ моћи не само да парирају Америци већ и да је надиграју. Укратко, већ рођени асиметрични полицентризам –поредак у коме су САД једина суперсила, којој у глобални размерама још нико не представља противтежу, али у одређеним макрорегионима већ сада се суочава са великим силама које ту могу да имају и доминантну улогу (као Русија на већем делу постсовјетског простора) – прерашће у истински полицентризам. Америчка глобална доминација биће ограничена постојањем све већег броја зона изузетих из домена њене хегемоније, односно кинеским парирањем од Латинске Америке преко Африке до Азије. И још нешто ће за САД постати ограничавајући фактор. То је слабљењем евроатлантских спона!
ЕУ до 2020. године, како се сматра у Москви, неће превазиђи унутрашње слабости, односно неће постати способна да ефикасно води заједничку одбрамбену и спољну политику. Без обзира на то, извесна унутрашња функционална побољшања, као и еманципација у односу на ослабљену Америку, реално је очекивати већ до краја наше декаде. У складу са тим, јачање сарадње између Русије и ЕУ биће тада могуће на основу превазилажења садашње супротности у сфери енергетике, а такође знатно веће размене инвестиција и креирања јединственог приступа међународној безбедности. Упоредо с тим, већ за десетак година, могуће је приближавање САД и Кине. Америка ће до тада прихватити реалност, тј. чињеницу да је Кина постала играч који мора да буде уважен на глобалном (а не само регионалном) плану.
Руски стручњаци допуштају и другачији ток догађаја од наведеног. Побољшање односа између Брисела и Москве, односно јачање ЕУ, можда подстакне Вашингтон да почне да се понаша конструктивно према Руској федерацији, па до стратешког зближавања дође на простору од Лос Анђелеса до Владивостока. Ради спасавања евроатлантских интеграција, можда САД прихвате и нову, енергетско-сировинским потребама мотивисану, евроазијску димензију политике ЕУ. Такође, односи између Вашингтона и Москве ће се побољшати, а могу да поприме и савезнички вид, у случају да Кина заигра агресивно, па се Русија осети угрожено са те стране.
СТАРА ЕВРОПА, САД И РУСИЈА
Како год било, у свакој варијанти, Руси су уверени у повољне перспективе својих односа са ЕУ тј. по Америку неповољне структуралне промене унутар евроатлантског блока. Сматрају да ће се сигурно Москва и Брисел приближити, док ће се Брисел удаљити од Вашингтона. Колике ће те промене бити, остаје да се види, али се ипак не гаје илузије да ће бити толике да Руска федерација постане ближа ЕУ него САД. Евроатлантско партнерство, укључујући и његов НАТО елемент, опстаће. Ипак, Русија ће се, очито, трудити да оно буде што мање функционално. А томе, пре свега, погодује интересно, умногоме енергетско, приближавање Русије и земаља „Старе Европе“.
„Нова Европа“ тј. посткомунистичке земље које су данас у НАТО-у и ЕУ – а пре свега њихов традиционално антируски коридор (балтичке државе и Пољска, па донекле и Румунија, док Мађарска све мање ту спада) – и даље ће остати много приврженије евроатлантском савезништву него већи део „Старе Европе“. Исто важи и за бриселску наднационалну бирократију. Мада, домети тога биће ограничени новим односом снага на нашем континенту, а њему знатно доприносе и два магистрална гасовода тј. „Северни ток“ и „Јужни ток“. Њиховом изградњом, и моделом власништва над њима, биће отклоњена опасност да било која од земаља „Нове Европе“ представља баријеру на путу руско-европске енергетске сарадње.
ЕУ ће тако у наредним деценијама бивати све зависнија од увозног гаса. Његова потрошња ће расти док ће домаћа производња падати, те ће се у догледно време доћи до тога да се преко 80% потреба гаса задовољава из увоза, и то у знатној мери из Русије. Уосталом, већ сада је тако у нашем региону. На Балкан гас, и у нешто мањој мери нафта, углавном већ долазе из Русије. О енергетској зависности овдашњих држава од Русије говори чињеница да Бугарска, Грчка, Србија, Македонија и БиХ 80-100% гасних потреба подмирују руским гасом, док је у случају других балканских држава његов удео од 25% до 55%. Наравно, не треба ни рећи, Вашингтон и Брисел су због тога незадовољни, као и због чињенице да се балкански модел већ у некој мери назире и за Средњу Европу, а енергетска упућеност не може да се не одрази после неког времена и на повећање политичке улоге онога ко гас и нафту испоручује. Но, евроатлантска средишта мало тога могу да учине да спрече такав развој догађаја.
„Северни ток“ је већ реалност а „Јужни ток“ неминовно ће то ускоро постати. Опет, пројекат „Набуко“, у који су неки западни кругови полагали огромне наде, дефинитивно је пропао. Када се ради о „Трансјадранском гасоводу“, којим би се преко Турске и Грчке, азербејџански гас траспортовао до Италије, није нереално да он буде изграђен. Ипак, тако би у Европу стизале занемариве количине гаса спрам оних које ће Русија ускоро моћи да испоручи. Руски гас може да добије озбиљну конкуренцију једино ако се изгради гасовод који би од Катара и Саудијске Арабије – подручја где се налазе респектабилне количине гаса под контролом америчких савезника – преко Сирије и Турске водио у Европу. Ту се, вероватно, и налази кључ за објашњење садашње евроалтанске политике посредне агресије на Сирију (чији сунитски појас би, како се очекује, обезбедио релативно безбедно окружење гасоводу). Међутим, између осталог и због њеног снажног отпора (подржаног од стране Русије), поменути гасовод је на дугом штапу. А ако једног дана и постане могућа његова изградња, Руси ће се већ у новим, много већим размерама, енергетски и (гео)политички стабилизовати на европским тржиштима. Појава новог великог гасовода њима би представљало изазов, али не више и фаталну претњу.
Тако смо стигли то тачке када је, да то експлицитно и не кажемо, јасно коме је циљ да спречи изградњу „Јужног тока“, или ако то није могуће да је бар закочи до тренутка када би он у старту могао да добије реалну конкуренцију. Ради се о Англосаксонцима и са њима повезаном бриселском бирократијом, који ако и не рачунају на дугорочни успех, закувавањем ствари око „Јужног тока“ настоје да отежу са превазилажењем европско-руских енергетских сукоба. Док не одмакне изградња тог гасовода, биће много више тензија између Руса и појединих Европљана, него после тога. Нови однос снага који доноси и реализација пројекта „Јужни ток“ обесмислиће гасно контрирање Русији, које у овој фази долази са разних страна.
Наизглед парадоксално, „Јужни ток“ је за сада сметња и неким немачким круговима. Уз део тамошње елите који наглашено робује „евроатлантској идеологији“, ту спадају и извесни немачки заговорници реалполитике. Ствар је у томе што Немци, повезани директно са Русијом „Северним током“, на основу велике количине гаса који купују током целе године (а не примарно за потребе грејања, што је случај са нама и другим деиндустријализованим државама), добијају одличне цене (и ту лежи одговор на по некада малициозно питање што је код нас гас скупљи него у земљама које га купују у великој количини 365 а не 100 дана). На основу тога јавиле су се идеје о препродаји руског гаса, и то у великим количинама, трећим земљама. Тако би Берлин не само додатно зарађивао већ и спречио јачање руског политичког утицаја, односно на основу руског гаса и монопола на специјалне политичке везе са Москвом, јачао свој утицај и њиме попуњавао празан простор који ће настајати услед америчког слабљења. Отуда, у Србији али и у Бугарској „Јужни ток“ саботирају не само амерички већ и немачки лобисти. Око гаса се играла вишеслојна игра са много релевантних учесника јер је и њен резултат битан за однос моћи на нашем континенту. Ипак, сада око тога више нема дилеме, „Јужни ток“ ће бити изграђен!
СЛОМ НАРАНЏАСТЕ СТРАТЕГИЈЕ
Руси желе посебне везе са Немачком, али неће да им она буде енергетски или политички посредник у европским односима. Тако ће – уз „Северни ток“ и старе гасоводе који иду ка Европи преко Украјине и Белорусије – Руска федерација добити комплексни и дисперзовани механизам за снабадевање Европе гасом. То је велика руска победа на Западу. Ток руског гаса више нико озбиљно неће моћи да наруши и када би му пошло за руком да га парцијално блокира. С друге стране, Руси су већ извојевали победу и на Истоку, у вези са стварањем предуслова за додатно дугорочно напајање својих енергетских магистрала ка Европи, односно спречавањем да се у њиховом дворишту пуне туђи гасоводи.
Американци су још у првој половини 90-их година прошлог века, у Пентагоновом „Водичу за планирање одбране“, зацртали као стратешки приоритет контролу над кључним налзиштима гаса и нафте на простору Евроазије, а када то није могуће, бар контролу над путевима којима од тих подручја енергенти иду до крајњих корисника. Међутим, првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове постсовјетских држава. САД су радиле фазно. Прво су се посветиле учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да дувају другачији ветрови.
Убрзо је Америка и званично – а пре тога је већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија и бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору, а поготово у европским републикама некадашњег СССР-а. После тога је и политика према државама Закавказја и Средње Азије постала активна. Почело је спровођење Стратегија „Пут свиле“, чија суштина је била у томе да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тамошњих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради енергетска инфраструктура у складу са интересима САД. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту.
На наведеним основама отпочео је и отворени политички поход на руски исток, који је кулминирао са лансирањем политике „наранџастих револуција“, у које је увод био „наш“ петооктобарски преврат. Током прве половине прошлог миленијума такав приступ је, наизглед, давао резултате. Американци су почели да заузимају стратешке позиције у Украјини, Грузији, Киргизији, те да се спремају за тако нешто у другим републикама. Све то је био сигнал Русији – консолидованој и ојачалој од када је води Путин – да пређе у контраофанзиву, коју је она на постсовјетском простору успешно и реализовала, па је чак окренула и нову страницу светске историје када је 2008. годинена Кавказу показала да је спремна да и војно интервенише ако су руски интереси озбиљно угрожени (Грузијски рат). Тако се из фазе монополизма ушло у раздобље асиметричног полицентнризма.
Русија је спречила упад у највећи део свог „дворишта“, односно задржала је доминантну улогу у њему. То има озбиљне последице и када се ради о гасу. Москва располаже највећим залихама гаса у свету а у Средњој Азији налазе се такође огромне резерве тог енергента, а систем гасовода под руском контролом, изграђен још у доба СССР-а, упућује тамошње државе богате гасом на Руску федерацију, без које су оне изоловане. Такво стање евроатлантски стратези нису успели да промене. Као што нису успели да онемогуће, на темељу претходне победе лансиран, успех руске енергетске геополитике и на другој тј. европској страни. „Јужни ток“ је важна карика у тамошњем ланцу руског успеха, односно евроатлантског неуспеха.
НАТО И „ЈУЖНИ ТОК“
Руси су, као што смо видели, тријумфовали на пољу енергетске геополитике. Успостављен је нови однос снага са трајним ефектом у Европи, а без обзира на почетна негативна кретања, очуван је по Русе повољан стари распоред „фигура“ на постсовјетском простору. Када се то има у виду, јасни су темељи оптимизма експерата руског Савета за спољну и одбрамбену политику, у вези са будућношћу руско-европских односа који се умногоме „врте“ око гаса. Ипак, јасно је зашто Руси не сматрају ни да је евроатлантски концепт поражен, односно зашто сматрају контрапродуктивним да директно раде у прилог тога да се тако нешто догоди.
Балкан – а он указује каква ће бити и шира европска кретања – карактерише изразита противречност између фактора војно-политичке доминације, који представља Северноатлантски савез, и фактора енергетске превласти,оличеног у Русији. Све земље региона – са изузетком Србије – или су већ ступиле у НАТО или томе теже. Опет, ништа мања од тог војног савеза, али наравно на другом пољу, није ни улога руских енергетских корпорација. И то на начин да им ни НАТО ништа не може, без изазивања озбиљне војно-политичке кризе. Гасоводи у руском (су)власништву и са њима повезани енергетски интереси европских привредних структура и грађана изнад су присуства НАТО тенкова и авиона око енергетских магистрала, а срљање у отворени велики сукоб у Европи ради нафте и гаса, спада у домен научне фантастике. Уосталом, и природа евроатлантскх савезничких односа се мења на начин који све мање томе погодује.
Опет смо код кључног односа Русије и држава „Старе Европе. Руска победа на енергетском пољу и стерилност НАТО доминације, плаше евроатлантске стратеге. На енергетским основама Москва ће у наредном периоду јачати своју улогу у Европи, са преливањем ефеката и у друге сфере, а из НАТО суве дреновине више се не да исцедити нека већа корист за Вашингтон и њему наклоњене европске кругове. Тако је за очекивати да ће евроатлантски престиж постепено слабити, односно да ће доћи до приближавања РФ и ЕУ. Они којима то није по вољи, настоје да тај процес бар прикоче „тровањем крви“. Другим речи, труде се да подбадањем Русије и увлачењем у то недовољно лојалних европских савезника, те њиховим плашење руском енергетском превлашћу, генеришу несугласице и вештачки одрже превазиђени дух хладног рата.
С друге стране Руси се труде да томе парирају избегавају непотребне конфронтације и нудећи пут компромиса. Свесни су да време ради за њих те да би пристајањем да буду увучени у исконструисања (гео)политичка рвања само удаљавали „Стару Европу“ од себе. У том светлу треба гледати и на руски предлог од пре неколико година који се односио на успостављање модела колективне европске безбедности. Нацрт „Уговора о безбедности у Европи“ (УЕБ) који је понуђен као основ за разраду таквог модела, уважавао је међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. На тим основама понуђен је универзални пут – уз поштовање принципа равноправности и недопустивости примене силе или претње силом – за превенцију и мирно разрешење конфликата на европском простору.
Наравно, Американци и њихови и даље верни савезници нису наивни, те су схватили чему води поменути руски предлог, као и све друго што је срачунато на „спуштање копаља“ и анулирање страсти која постоји када су она подигнута. Војна сила је фактор моћи и када се не испољава у неком региону. Само њено постојање много значи. Но, то важи и за енергетску моћ а њена предност је у томе што се она стално исказује. Тако постепено разједа евроатлантске везе, на релацији „Стара Европа“ – Америка. А да би се то брже одвијало, односно да би се успостављале и нове споне, чији део је Русија, и поменути Сергеј Караганов је у Трилатералној комисији. Руси очито сматрају да евроалтантска елита није хомогена, те да се прагматичним приступом њен континентални део може бар удаљити ако не и раздвојити од атлантског, уз потенцијале који таква кретања пружају Русији.
То наводим пре свега као пример промишљености руске (гео)политике, срачунате на еволутивну промену снага на нашем континент. Русија не жели конфронтациу са било ким а несумњиво жели да на мек начин успостави стратешко-партнерске односе са државама европског запада. Штавише, она не бежи од таквих односа и са САД, али под условом да буде прихваћена као равноправни партнер а не подређени чинилац. Опет, пошто Американци, бар за сада, своје односе са другима виде као једино тако могуће, партнерство од Лос Анђелеса до Владивостока остаје као могућност за далеку будућност. Но,и у таквим условима, прагматичном политиком, чија потка је енергетска геополитика, Русија мало по мало заузима жељене позиције у Европи. Оне ће постепено, изокола, па и уз помоћ „Јужног тока“, у некој мери обесмислити улогу НАТО-а на европском (југо)истоку, са импликацијама које то има и за нас.
СРБИЈА И „ЈУЖНИ ТОК“: ШИРИ АСПЕКТ
Србија је окупирана али окупација је остала површна, колико год била болна. Иако је окупациони механизам дубоко уграђен у наш систем, није дошло до масовне идентификације Срба са агресором. Повили смо главе али није наступило тзв. „поунутрење“ окупације. Чак и већина наших политичара „служи“ странце јер процењује да је све друго за државу или њихове каријере ризично, а не зато што уистину прихватају бајке о „евроатлантским вредностима“. То је добар основ за другачије понашање у околностима када ослабе стеге којима смо притиснути.
Са успостављањем новог европског односа снага, за који је код нас синоним „Јужни ток“, то ће се и десити. Зато је и био циљ да нас сломе па и идентитетски препарирају пре тога, како не би користили шансе које нам се укажу. Објективно, без глорификовања Русије, Срби само на таласу руске геополитике могу да постигну значајније резултате. Тако је било и у прошлости, тако је данас. Јачање руске позиције на Балкану и Европи тј. спона Русије и „Старе Европе“, јача и положај Србије и Срба. А на мек, једино реалан начин у садашњим околностима, Русија је већ направила стратешке продоре чији резултати ће у пуној мери бити видљиви у будућности. А„Јужни ток“ не само што убрзава промене у корист Русије а на штету евроатлантског концепта доминације, већ их, а то је за нас најбитније, локализује и на нашем простору.
Србија без „Јужног тока“ била би много даље од државно-националне еманципације него у околностима када је његов део. Све оно што се односи на његове непосредне плодове, у вези са спречавањем даље ерозије наше државности и потенцијалима за побољшање српских позиција у вези са статусом РС и КиМ, те положајем Срба у Црној Гори, већ смо поменули. Но, суштинско, побољшање положаја Србије и Срба, а не само спречавање даљег погоршања нашег положаја, могуће је тек у ситуацији када се додатно оснаже везе Русије и „Старе Европе“, односно на основу тога ослаби евроатлантски, унутрашњи и спољни, потенцијал за притисак на нас. Они који су комадали наш национално-државни простор неће омогућити успостављање иоле задовољавајућег статуса српског народа, ако не буде креирана реалност која им спутава руке.
Дарку Танасковићу, професору и дипломати, познати амерички дипломата Питер Галбрајт, 1993. године рекао је следеће: „Ви треба да знате да сте водили један рат против воље Америке и да сте тај рат добили. Али, то је Пирова победа. Ми, за сада, немамо довољно интереса да се непосредно, на терену, ангажујемо ради мењања исхода овог рата, али, знајте,не само Ви и Ваша деца, већ ће и деца Ваше деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи”.И испаштали смо јер смо се у једном периоду успешно супротставили америчкој политици успостављања доминације на делу територија које је Вашингтон доживео као плен из Хладног рата.
Тако смо, продужавајући прву фазу евроатлантске експанзије срачунату на покоравање простора до некадашње совјетске границе, бранили не само себе већ и Русију. То, и отрежњујуће поуке тако драстичног кршења међународног права какво је представљала агресија на Србију, омогућило је Русији да стане на ноге и дочека, можда и самоубилачким српским отпором одложену, трећу фазу похода на руски исток, која је отпочела са 5. октобром 2000. године тј. уводом у серију планираних „наранџастих револуција“ у окружењу Русије па и у њој самој.
Русија се одбранила од наранџасте пошасти, али „зли дух“ уситњавања српског простора – пуштен из боце 90-их, када нисмо пристали да се попут многих других покоримо новој хегемонији и постанемо антируски плацдарм – и даље лебди око нас. А немајмо илузије, у то су умешани не само амерички прсти, већ и руке неких „староевропских“ чинилаца. У првом реду у питању је Немачка, која је данас, у вези са Војводином, вероватно и највећа претња по територијални интегритет Србије. То што америчка моћ слаби, за нас није утешно ако упражњен простор буду самостално попуњавале Немачка и Турска, силе које имају, на разним подручјима наше државе, интересе да подржавају сепаратистичке процесе. То што они неће довести до територијалних губитака услед јачања руског присуства, не значи да нам поменуте силе неће загорчавати живот. То се неће догађати, односно ствари ће се по нас развијати повољно, тек када се понашање релевантних центара „Старе Европе“ стратешки модификује услед повезивања са све утицајнијом Русијом. Што се тиче Турске, она није чинилац који би у таквом сплету околности самостално за нас представљала опасност.
„ЈУЖНИ ТОК“: МИРОВНИ ПРОЈЕКАТ
Гасовод којим смо се бавили, на крају и то треба рећи, има још једну важну димензију о којој није било речи а кроз коју се прелама све остало. Он је и мировни пројекат. Војни савези, макар декларативно били дефанзивни, праве се да би пре или касније ратовали. Оружана сила тежи ка примени. То јој је, у крајњој линији, сврха. Опет, скупи пројекти као што су магистрални гасоводи, који пролазе преко бројних земаља, катализатори су мировне политике. Да би обављали сврху због које се праве, потребан је мир и сарадња међу народима. Отуда, интересно повезујући земље нашег региона, „Јужни ток“, много више од разних високопарних евро-хуманистичких фраза, утире пут дубинској сарадњи.
Тако је и на ширем плану: на основу обостраних виталних потреба повезујући европски исток и европски запад, он ствара основе за много бољу политичку сарадњу. Штавише, чува простор укључен у његову реализацију од ескалације сукоба. Не значи да неће бити тензија, али сувише много ће бити оних за које је недопустиво да оне кулминирају. А иако је и без „Јужног тока“ нереално да дође до неког великог европског или светског сукоба, и те како би било реално да неко на нашим просторима покуша да изазове крваву диверзију, како би, примера ради, закочио неминовни тренд руско-европског зближавања или пак како би покушао да заљуља ЕУ над којом губи пређашњи примат.
Черчил је 1947. године, парафразирајући Бизмаркове речи, нагласио да ако буде Трећег светског рата он ће почети због некакве „глупости“ на Балкану. Мало је вероватно да ће тако бити, али није немогуће да, потпаљено са стране, поново не експлодира „балканско буре“ барута, са свим последицама које би то имало по овдашње народе. Најбољи начин да се то не деси, нити да буде по економски напредак паралишућих политичких турбуленција, то је да сами учинимо све што можемо да Балкан постане оаза сарадње. И то не зато што то неко од нас тражи ради тзв. европских интеграција, већ зато што нама то користи.
СПАСОНОСНИ СРПСКИ ТОК
Коначно, што се нас Срба тиче, нама не треба ништа туђе већ само тражимо нужни минимум онога што је наше. То најбоље можемо да остваримо када спласну страсти и сузи се простор за страно мешање и насилну арбитражу, а ојача интересна сарадња. Аутентични дијалог међу балканским народима и државама –заснован на идеји да се национални интерес може бранити и ненасилно ако постоји спремност на компромис (што „окупатори“ не желе већ стварају раздоре како би они у немогућности постизања договора даровали „октроисане“ споразуме) – најпре може да доведе до одрживих, уистину обострано прихватљивих решења, за Косово и Метохију, БиХ али и када се ради о српском питању у Црној Гори. Све то неће моћи да се деси преко ноћи и без отпора, али се (гео)политичка реалност у прилог тога свакако мења са изградњом „Јужног тока“, односно пошто тај пројекат буде завршен. Не ради се о пар година, али ни о више деценија, пре него што и на основу тога однос снага на нашем континенту и у нашем региону постане много повољнији по нас.
Колико ћемо искористити потенцијал који из тога произлази много зависи од наше политичке елите. Она није далековида и храбра, али околности које настају биће такве да би морала баш да буде тотално антинационална и антидржавна, да не почне, пре или касније, да их у српском интересу користи. Верујем да ће ипак тако бити, а надам се да ће у будућности и подршка Русије у том смеру бивати већа, тј. да ће Москва допринети медијском и сваком другом креирању атмосфере у Србији која погодује томе. Сарадња са Русима и реализација њихових енергетских и других геополитичких планова у нашем региону и генерално Европи, нама омоугућава еволутивно побољшање положаја. Москва нам тако посредно, али на разне начине и непосредно, пружа подршку. Но, надам се да ће ићи и даље од тога, имајући између осталог у виду и наш, по њу можда и спасоносни, отпор из 90-их година, те чињеницу да је његово сламање 5. октобра 2000. године представљало одскочну даску за евроатлантистички скок на постсовјетски простор. То има огроман, не само симболички већ и практичан значај, исто као и „Јужни ток“, који самостално не чини али доприноси па и оличава, наступајућу нову, европску и балканску, геополитичку реалност.
(Видовдан)
