Осамдесетих година прошлог века на политичке прилике у Југославији пресудно су се одразила три догађаја: Титова смрт, талас политичких трансформација бивших источноевропских социјалистичких земаља које су, што би се рекло, преко ноћи промениле своја друштвена уређења, и непосредно у вези с тим, распад Варшавског пакта.

Тито је умро 1980. године, не оставивши иза себе адекватног политичког наследника, што је веома брзо довело до дезинтеграције Комунистичке партије Југославије на њене републичке огранке. Социјалистичко друштвено уређење остало је на снази, али је фактичка власт прешла у надлежност република, са колективном федералном Владом, у којој су се, по свим питањима, одлуке морале доносити консензусом. Једини стварни гарант политичке и територијалне целовитости земље била је Југословенска Народна Армија, која је под паролом „И после ТИТА – ТИТО“, фаворизујући култ личности Јосипа Броза, преузела улогу основног заштитника идеја самоуправног социјализма, братства и јединства, независности и несврстаности. Само неколико дана после Титове смрти, НАТО се обратио Председништву Југославије са захтевом да се ратификује уговор из 1960. године, који је Грчка у име Западне алијансе склопила са Југославијом, а на основу којег је НАТО трупама дата могућност проласка кроз нашу земљу уколико буду нападнути са Истока, чиме је Америка дала до знања да признаје континуитет нове власти. Међутим, дискретно је скренута пажња да ни ова, посттитовска Југославија, никако није по вољи Запада.

Према строго поверљивим америчким стратешким плановима, који су доста година касније, делимично или у целости јавно публиковани, администрација у Вашингтону није била заинтересована да се на Истоку, са било ким и о било чему договара. Циљ је био потпуна војна и политичка потчињеност. Што се наше земље тиче, планови те врсте зацртани су у Студији о омекшавању СФРЈ, из 1978. године, Збигњева Бжежинског (у неколико мандата био функционер у Влади САД), Директиви 133 Националне безбедности САД – Политика САД према Југославији – коју је сачинио кабинет америчког председника Роналда Регана 1984. године, Студији наступа САД према СФРЈ, коју је написао Дејвид Гомперт, саветник за безбедност у Влади Џорџа Буша – старијег и др. У свим тим материјалима провлаче се слични ставови: да је на војном пољу Источни блок непобедив без великих обостраних жртава и разарања, па се стога оружјем не може решити судбина односа Истока и Запада, већ је неопходно предузети разбијање комунистичких земаља изнутра, информативним кампањама, исцрпљивањем економским санкцијама и „тихим демократским револуцијама“. У вези са Југославијом, као вишенационалном заједницом, стратегија је углавном обухватала планове о иницирању екстремног национализма и сепаратизма, уз истовремено јачање антикомунистичких групација унутар свих република.

ПРИСЕЋАЊЕ ДРУГО

Средином 1982. године, упућен сам по задатку на контакт са Јоханесом Вајнрихом, оперативним командантом интернационалне левичарске тајне револуционарне организације „Карлос“[1], која је између седамдесетих и осамдесетих година, због претежног ослањања на терористичке методе деловања, сврставана међу најопасније непријатеље капиталистичког света. После службеног дела контакта отишли смо на ручак и задржали се неколико сати у необавезном разговору на политичке теме. Између осталог, Вајнрих је констатовао да много воли Југославију, па му „дође да заплаче“ када помисли на то каква ружна судбина чека моју земљу. Замолио сам га да ми појасни шта под тим мисли, што га је мало зачудило, јер је очекивао да, с обзиром на посао којим се бавим, имам боља сазнања о стратешким намерама својих непријатеља. Оно што ми је испричао односило се на западни сценарио изазивања грађанског рата и распада државе, што ће се завршити катастрофалним бомбардовањем и уласком НАТО снага у све југословенске републике, а да услове за то припрема група југословенских политичара, генерала и дипломата, који су већ дужи низ година на платном списку Американаца. Рекао сам му да за те планове знам, али да не могу да поверујем у толико висок ниво издаје. Констатовао је да ми неће бити тешко да се у то сам уверим праћењем једног новог облика америчког обавештајног наступа, који ће се убудуће спроводити искључиво изван званичних америчких институција, превасходно преко организација под патронатом Уједињених нација.

По повратку у Централу, о том делу разговора, написао сам посебну информацију. У то време сама помисао да се Уједињене нације окарактеришу као потенцијални непријатељ била је јерес, а да не спомињем шта је значило изражавање сумње у људе из државног руководства. Мој непосредни старешина, чим је видео о чему се ради, слегнуо је раменима и наложио ми да материјал лично однесем на руке начелнику Службе. Први човек Службе, Обрен Ђорђевић, оперативац старе гарде кога смо сви поштовали као оца, прочитао је информацију и наредио да је уништим. Није ми рекао да извештај није добар. Констатовао је да треба наставити истраживања у том правцу и посаветовао ме да убудуће поведем више рачуна о формулацијама које уносим у извештаје „да се не бих саплео о резултате сопственог рада“.

Како је време показало, околности на које је Вајнрих упозорио у целости су се потврдиле. На пример, све невладине организације, које су у функцији стварања „Новог светског поретка“ биле ангажоване на деструкцији југословенске државе, регистроване су у „Агенди за мир“ Уједињених нација. Што се тиче политичара-­издајника, довољно је погледати презимена оснивача, службеника и консултаната тих организација на просторима бивше Југославије.

*******

Никада се неће сазнати тачна цифра новца који су САД и Европа уложиле у демократизацију бивших социјалистичких земаља, али сума свакако прелази стотине и стотине милиона долара. Средства, обезбеђивана из америчке Националне донације за демократију, црних фондова обавештајне службе ЦИА, приватне фондације америчког Јеврејина Џорџа Сороша и осталих спонзора, улагана су у кампање антикомунистичких група и појединаца. Што се глобалистичких циљева тиче инвестиција се исплатила. Масовни друштвени покрети пружили су миран, али истрајан отпор комунизму и оборили га с власти у Пољској, Источној Немачкој, Мађарској, па даље, закључно са Совјетским Савезом, кога су Горбачов и његова перестројка престројили из моћне светске велесиле у земљу политичке дубиозе. Као испробана пракса ефикасног ненасилног отпора по правилу је копиран пример пољске невладине организације – Солидарност, безазленог синдикалног удружења радника бродоградилишта у Гдањску и једне фабрике амбалаже, које је без борби и крвопролића преузело власт. У свим тим земљама, по систему ко плаћа тај се пита, уведен је НАТО протекторат, што је неизоставно водило распаду Источног војног савеза – Варшавског пакта. Глобалистичкој експанзији више није имао ко стати на пут.

Утицај ових процеса на југословенске прилике засигурно се није могао избећи. Код већег дела политичког руководства преовладавало је погрешно уверење да ће нас Запад оставити на миру, јер се процењивало да пропашћу СССР­а геостратешки положај наше земље више никоме није битан. Међутим, „управо распадом биполарног света наш простор попримио је врхунски значај.“[2] Далекосежни план америчке администрације није био да се на поништавању Источног блока заустави, већ да се иде даље у преузимању светски значајних енергетских ресурса, да се загосподари просторима Блиског истока, Каспијског басена и што већег дела Сибира, а за то је била неопходна претходна пуна контрола над Балканом. Толерисање Југославије, која је држала до свог суверенитета и изричито се противила изградњи НАТО база на својој територији, за њих није долазило у обзир.

Подржаван силом ауторитета Југословенске Народне Армије, која је опстала као једина озбиљна мултинационална федерална снага, социјализам нико није могао да обори, али су корените друштвене промене биле неминовне. У још увек актуелном хладноратовском маниру, Запад је интензивирао кампању економских притисака преко Светске банке и Међународног монетарног фонда по питању репрограмирања југословенских дугова, то јест одлагању давања нових, раније обећаних, кредита, што се манифестовало наглим падом стандарда становништва. Учинак пропаганде у таквим условима, уз величање резултата успешно изведених демократских промена у другим социјалистичким земљама, битно је изменио свест људи. Уз то, некада јединствена Комунистичка партија Југославије, још је од Титове смрти била подељена на републичким нивоима, што је умањило њену моћ све до губитка политичког монопола. У Југославији је уведен политички плурализам који ће народ, иначе већ раздељен по републикама, политички сврстати у три условне групе: комунисте, националисте и глобалисте.

Комунистичку идеју одржавали су Војска и стари ратни партијски кадрови, али међу њиховим следбеницима дошло је до идејних скретања. Тако је чланство подељено на фракције: ортодоксне комунисте протитовске доктрине; умерене комунисте – заговорнике политичких корекција у курсу социјалистичких реформи; и комунисте који су се залагали за трансформације по угледу на европску левицу и прилагођавање условима западне демократије. До средине осамдесетих, Савез комуниста Југославије суштински је престао да постоји, јер се званично трансформисао у шест републичких партија, које су недуго затим промениле и називе и програме.

У међувремену, националисти се појављују као присталице покрета насталих реактивирањем идеја бивших профашистичких организација, ослоњених на подршку клера, дотадашњу југословенску екстремну емиграцију, а преко ње и на добронамерне стране саветнике. Наравно, разликовали су се по националној и верској припадности, мада је и у оквиру тих разлика постојала додатна подела на проамерички и антиамерички оријентисане. Веома брзо, у свим републикама, задобили су респективан број следбеника.

Глобалисти су имали најлакши посао око организовања. Њих су у целости организовали и финансирали странци. Окупљани су око бројних невладиних организација, чија су се језгра потом издвајала у грађанске и демократске политичке партије. Повезивала их је идеја подређености „Новом светском поретку“, антикомунизам и паре које су добијали из западних извора.

АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКОГ ПРЕСТРУКТУИРАЊА  ПО РЕПУБЛИКАМА

Социјалистичка Република Словенија

Северозападна југословенска Република Словенија увек је у осталом делу државе, тј. код осталих народа у СФРЈ, била третирана као регија блиска капиталистичком свету. У многим деловима земље, због различитог језика[3], Словенци скоро да нису ни доживљавани као сународници. Њихово прозападно опредељење било је нескривено, а због компактности територије и чистог етничког састава само се постављало питање времена када ће се отцепити. Основна политичка снага биле су невладине организације, које су ту формиране још у време када се на другим просторима није ни знало да тако нешто постоји.

Наиме, у југословенском законодавству постојала је правна клаузула насловљена са „удружења грађана“, као најнижи облик формалног удруживања, а по правилу се односила на спортска, културна, просветна и друга друштва, којима није придаван велики значај. Довољно је било да се десет пунолетних људи састане, одржи оснивачку скупштину, састави статут чија се садржина не коси са државним Уставом и региструје код надлежне општинске станице милиције. Користећи ту законску погодност у Словенији је регистровано на хиљаде сличних друштава која су се у датом тренутку прогласила невладиним организацијама.

У почетној фази политичких промена нису се ни трудили да уђу у власт. Политички утицај остваривали су преко комуниста који су истовремено били и чланови њихових друштава, а по партијској линији заузимали добра места у државној хијерархији. Када су се, другом половином осамдесетих година, многе невладине организације трансформисале у водеће словеначке глобалистичке политичке странке, већ су имале стабилна чланства, искусна руководства и масовну народну одршку, што им је омогућило да на легалним изборима освоје апсолутну власт.

Словеначки комунисти претежно су били људи запослени у армијским, полицијским и другим републичким структурама. Када је дошло до промена, већина је једноставно напустила Социјалистичку партију Словеније и придружила се опозицији. Оно што је остало од комуниста или се пасивизирало или је, да би сачувало руководеће друштвене позиције које су стекли док су били на власти, потражило уточиште у Србији, где је била смештена савезна администрација.

Националистичких организација у Словенији није било нити су за њима имали потребе, јер су им странке и удружења у сваком случају били једнонационални. Једини, али озбиљан фактор, који је у таквим условима спречавао Словенију да се издвоји из Југославије, била је Југословенска Народна Армија, која је, са мултинационалним кадровским саставом, контролисала словеначку територију.

Социјалистичка Република Хрватска

Хрватску је захватила еуфорија екстремног национализма. До тада строго забрањени профашистички Усташки покрет, ударна песница Хитлерових[4] снага на Балкану током Другог светског рата, спонтано је рехабилитован и подржан од већине хрватског становништва. Да би се, за сваки случај, избегли евентуални проблеми због његове, пред Европом искомпромитоване историјске прошлости, назив је промењен у Хрватска демократска заједница. На чело покрета стао је Фрањо Туђман, бивши генерал Југословенске Народне Армије и један од водећих партијских кадрова Титовог времена. Основна идеја била је обнављање Независне државе Хрватске (НДХ), која је својевремено, 1941–1945. године, функционисала под покровитељством нацистичке Немачке, са идентичним државним атрибутима. Овога пута, требало је да та држава буде формирана под покровитељством НАТО снага, које су отворено позиване да војном интервенцијом помогну хрватском народу да се избори за демократију. Апсолутном већином бирачког тела, Туђман је убрзо изабран за доживотног председника Хрватске.

Невладине организације, у садејству са хрватском екстремном емиграцијом из Немачке, Америке, Канаде и Аустралије, обезбеђивале су неограничену финансијску и пропагандну подршку националистима. Највећи број невладиних организација осниван је под патронатом Ватикана и католичке цркве, која је била идејни ослонац хрватском сепаратизму и главни гарант да ће та држава бити подржана од Западног света. С тим у вези, католички поглавар папа Војтила, још 1982. године, упутио је писмени апел америчком председнику Роналду Регану да се Хрватска (заједно са Словенијом), као католичка територија, издвоји из Југославије. Невладине организације практично су имале улогу да испред хрватских националиста обезбеђују перманентну подршку глобалистичких ментора, која им никада није ускраћена.

Хрватски комунисти, чак и када су држали власт, били су у дефанзиви. Део чланства одмах се прикључио националистима, а они који су преостали реорганизовали су се у левичарске политичке организације по европском моделу француских или италијанских комуниста. Најдуже су се на комунистичким позицијама задржали хрватски кадрови у Армији, али не из идејних разлога, већ да би извршавали задатке шпијунаже и саботаже у корист националиста.

Међутим, НАТО је проценио да се још увек нису стекли услови за отворену подршку хрватском сепаратизму. Хрватска је до даљњег могла рачунати на сваку врсту помоћи осим оне директне – војне. Основне препреке које су јој стајале на путу ка сецесији било је присуство јаких снага федералне југословенске Армије, као и око милион Срба који су живели на компактној територији, уз границу Хрватске и Босне. Ти Срби имали су веома лоша историјска искуства са хрватским националистима, па су се листом определили за подршку југословенској опцији као једином гаранту физичког опстанка.

Социјалистичка Република Босна и Херцеговина

Босна је била прича за себе. Као централна југословенска република представљала је стратешко чвориште са највећом концентрацијом снага Југословенске Народне Армије. Преко осамдесет процената становништва чинили су Срби, али подељени на две вероисповести, хришћанску­православну и мухамеданску. Овај народ добро је знао какво му зло прети од грађанског верског рата, јер га је у прошлости искусио неколико пута. Зато су босанци чинили све да до тога не дође, а као што ће се касније видети, до рата не би ни дошло да се нису умешали странци. Наиме, свесни истог етничког порекла и видевши у југословенству једину наду за миран живот и православци и муслимани здушно су подржавали федералну опцију. Босна је тако постала најстабилније подручје у региону са замашним потенцијалима југословенске војске, чије је присуство народ доживљавао са одобравањем.

С друге стране, то је дугорочно пореметило НАТО планове, па су Американци потражили помоћ од својих савезника на Блиском и Средњем истоку. Идеја је била да се босанско­херцеговачко подручје изнутра дестабилизује иницирањем верске мржње преко наметања идеја агресивног исламског фундаментализма. У оквиру тог плана започета је и једна од најподлијих кампања у историји пропагандног рата којом су муслимански Срби проглашени за не­Србе. Целом свету наметнута је исконструисана теза да у Босни живе „два народа“, Срби и Муслимани, с тим, што се ови други третирају као људи без националних корена. Зачудо, пропагандна измишљотина која на први поглед делује као неозбиљна и неодржива, без отпора је прихваћена као истинита[5].

Главну реч у босанској политици водили су комунисти. У њиховим редовима подједнако су били заступљени Срби из православних и муслиманских породица стога што као атеисти нису ни марили које је ко вере. Додатну подршку њиховој снази давала је, код босанског народа веома популарна, Југословенска Народна Армија, чији су шири командни састав чинили искључиво комунисти.

У Босни је организовање по националистичкој, односно верској основи, дуго било спречавано и законски забрањивано, али се на крају није могло избећи услед чињенице да већину грађана, без обзира на пројугословенску оријентацију, нису чинили комунисти. Православни Срби претежно су се организовали око Српске демократске странке, умереног националисте, др Радована Караџића, виђеног сарајевског психијатра. Др Караџић био је поштован од свих структура, без обзира на вероисповест и политичка опредељења, тако да је одржавао блиске, пријатељске везе и са комунистима и са муслиманима[6].

Ни са Србима муслиманске вере није било никаквих проблема све док се нису појавили фундаменталисти. Наиме, док су их водили домаћи интелектуалци традиционалне умерене муслиманске опције, консултације и дружења са комунистима и православцима представљали су нормалну појаву, што је трајало готово до краја осамдесетих[7]. Фундаментализам је стигао у Босну, у првом реду, залагањем америчке невладине организације Рабита. Та организација, са централом у Њујорку, окупља муслимане широм света на хуманитарној основи, са циљем задобијања подршке идејама глобализације преко муслиманског интернационализма. У случају Босне Рабита је успоставила логистичке базе заклоњене иза хуманитарних мисија, што је затим коришћено као канал за довођење екстремних фундаменталистичких проповедника из Ирана, Саудијске Арабије, Марока и оснивање мреже нових, милитантних, изразито антисрпски и антијугословенски експонираних организација. Босански муслимани дуго су их игнорисали, све док општи пад стандарда целог југословенског друштва није проузроковао осиромашење становништва и њихову потребу да се овим организацијама обраћају за материјалну помоћ, што је с њихове стране условљавано подршком екстремистичким лидерима.

Тако се као вођа босанских муслимана наметнуо Алија Изетбеговић, главни заговорник великоисламског шовинизма. „Његова књига Исламска декларација, постала је обавезно штиво за муслиманску младеж као фундаменталистички апел у којем се ислам означава као дефинитивна идентификациона основа за све области које се тичу човека и државе“[8]. А екстремизам рађа екстремизам. Босна ће ући у деведесете као бомба са упаљеним фитиљем. Активираће је, наравно, странци.

Социјалистичка Република Србија

Политичка ситуација у југоисточној југословенској републици Србији била је најкомпликованија. Са Београдом као главним градом, који је истовремено био и административни центар федералне државе, осим сопствених унутрашњих републичких проблема, на њој су се преламали проблеми свих осталих република, савезних државних органа, армије и полиције. Истовремено, прва је била на удару међународних притисака свих облика јер се веровало (и још увек се верује) да је Србија главна европска препрека у остваривању глобалистичких планова. Преко седамдесет посто становника чинили су Срби, који ће се убрзо разделити на конфронтиране политичке опције. Уз то, постојало је мноштво мањих етничких група које су свакодневно мењале опције и менторе. На југу Републике, у српској аутономној покрајини Косово, перманентно је тињао проблем оличен у тежњи шиптарске националне мањине ка сецесији.

Институцијама су владали комунисти. На републичком нивоу углавном Срби, на савезном нивоу углавном не­Срби, а сви заједно ни око чега нису могли да се сложе. Мада су се декларисали као тврдокорни следбеници Титовог пута, чињенице су указивале на супротно. Другом половином осамдесетих, главну реч у српској политици водила је управо комунистичка фракција која се залагала за додворавање Западу. Њихова основна теза била је да су Срби, као најмногољуднији народ у Југославији, криви за све, па је примарни задатак српских комуниста био да се прво разрачунају са „неподобним“ Србима. Ова идеја зачета је у круговима партијских кадрова из савезних институција, који већином нису били Срби, тако да им је с те тачке гледишта било свеједно. Под паролом – Слаба Србија јака Југославија, пласираном од стране западних медија, започета је кампања „дисциплиновања“ Срба, коју је предводио тадашњи републички председник Иван Стамболић. Као рођак једног од најближих Титових сабораца, Петра Стамболића, направио је брзу и успешну политичку каријеру. Међутим, чим се докопао врха власти, ревидирао је идеју комунизма и почео да проповеда глобализам као своје виђење „историјске алтернативе модерне Србије“, са „послушним Србима“ који ће бити баш по вољи Запада.

Стамболићев антисрпски политички курс резултирао је апсурдима. Док су по Београду и другим градовима људи хапшени само зато што су гласно певали песму о неком јунаку из древне српске историје, под оптужбом да су учинили тежак националистички испад, у јужној покрајини Косово одвијале су се демонстрације десетина хиљада шиптарских сецесиониста, што се од осталог дела јавности прикривало. Припадницима Државне безбедности који су упућивани на испомоћ у јужну област, под претњом кривичне одговорности за одавање државне тајне, забрањивано да било коме, чак и најближим колегама, испричају шта се тамо дешава. Приморавани су да пишу лажне извештаје како је на Косову све у реду, можда уз понеки мањи инцидент или студентски вербални протест који не заслужује пажњу. У ситуацијама погибије или рањавања неког српског полицајца случај је или прикриван или образлаган на такав начин да се није могло закључити ко су били нападачи, док се у случају погибије српског цивила вршило хапшење очевидаца и њихово држање у притвору „док не забораве шта су видели“.

На Србе који су живели у јужној покрајини вршени су константни притисци и претње да се иселе, и то су морали да трпе јер није постојала институција којој би могли да се пожале. Државним медијима строго је налагано да о прогону Срба не смеју да пишу, док западне медије наведени проблем није ни занимао. Поред мноштва заташканих зверстава, врхунац цинизма огледао се у ситуацији када се једна српска мајка, којој су шиптарски епаратисти убили два сина, усудила да у пратњи родбине и мештана њиховог села дође да се јавно жали Скупштини Србије. Мада су групу сачињавали претежно жене и старци, Служба државне безбедности добила је налог да их третира као опасне непријатеље, а полицији је наређено да их сачека на прилазу Београду и уз примену најгрубље силе растера, што је и учињено. Са припадницима Државне безбедности, иначе бираним искључиво из редова комуниста, свакодневно су одржавани партијски састанци на којима је истицан приоритет разрачунавања са национализмом, уз обавезно апострофирање српског национализма као, по државу, најопаснијег.

Све то није могло проћи без последица. На југу је дошло до побуне, овога пута не шиптарских сепаратиста, већ српских сељака. Онда се побунила српска полиција која је одбила наређење да их применом силе растера, па део комуниста из руководства Србије који то више нису могли да поднесу, па део Државне безбедности који је одбио да похапси побуњене српске политичаре, што је изазвало напету политичку кризу. Тада се први пут чуло за Слободана Милошевића, јединог комунисту који се усудио да јавно стане у одбрану српских националних интереса. Српски комунисти поделили су се на патриоте и на издајнике. За длаку је избегнут оружани сукоб између припадника Државне безбедности који су добили ванредни задатак да обезбеђују Милошевића и припадника Војне безбедности који су добили задатак да га хапсе.

Криза је разрешена 1987. године, на политичком скупу српске социјалистичке партије, на којем су се дирекно сучелили Стамболић и Милошевић. Стамболић је иступио са глобалистичком тезом о потреби прилагођавања захтевима Западног света. Подржало га је неколико генерала, на чија су врата вероватно закуцали страни спонзори да наплате школовање њихове деце, већи део дипломатије, посебно оних који су у више мандата службовали у напредним земљама где су се поприлично здружили са западном културом, Савезно Министарство Унутрашњих Послова и друге федералне институције у којима су словеначки и хрватски кадрови већ увелико вукли свако на своју страну. Нескривене хвалоспеве упућивали су му представници западног света, страни медији, невладине организације, као и кругови интелектуалаца школованих у иностранству. Милошевића су подржали српски комунисти, полиција, Служба државне безбедности и народ. Победио је Милошевић. Масовна подршка народа учиниће га од тада неприкосновеним лидером Србије. Он ће се до краја политичке каријере доследно борити за идеју југословенства, али не на штету српских националних интереса, истичући да је за Србе, као најмногољуднији народ који је живео у готово свим југословенским републикама, Југославија једино могуће решење за опстанак у истој држави.

Друга по снази, националистичка политичка опција, вероватно у Србији не би стекла већу популарност да Стамболићева кампања сабијања српства није изазвала контраефекат. Овако, међу националисте су се сврстали и људи којима то никада није постојало у свести као могућа политичка опција. Карактерисала их је традиционална историјска везаност за антикомунисте, па су у старту против себе имали, већ увелико популарног Милошевића, што је, како се показало, резултирало поларизацијом гласачког тела на њихову штету. Убрзо по оснивању својих организација националисти су се поделили на две струје. Прву струју чинили су традиционални националисти ослоњени на идеје српских радикала, предвођени Војиславом Шешељем, који се залагао за патриотизам, капиталистичко друштвено уређење и обједињавање свих територија на којима су живели Срби у једну националну државу. Његово залагање за српско јединство било је супротно интересима НАТО­а па је веома брзо у светским медијима окарактерисан као екстремни националиста[9].

Друга струја, коју је предводио Вук Драшковић, залагала се за потпуно ослањање националиста на Американце, уз активно укључивање у њихове глобалистичке процесе на Балкану, што га је учинило миљеником западних медија[10]. На посебну подршку наилазио је Драшковићев став да се комунисти само насилним путем могу збацити са власти, по цену избијања унутарсрпског грађанског рата, што је у плановима западних стратега, иначе, разматрано као једно од могућих решења.

Што се тиче глобалиста, они се до пред крај осамдесетих година нису отворено експонирали као опција која претендује на власт. Постојало је уверење да ће америчка агентура, дубоко уграђена у југословенским и српским државним органима, успети да скрене политички курс у правцу „западног грађанског друштва“, па су се оријентисали на благовремену припрему демократских снага које тек накнадно треба да се наметну као реализатори друштвених промена. Најутицајније невладине организације, заклоњене иза програма међународне научне сарадње, као што су амерички приватни фондови за образовање Фулбрајт и Сорош, окупљале су људе из кругова такозване српске интелектуалне опозиционе елите, укључујући и побуњену шиптарску елиту са Косова. Њима је отваран простор за личну међународну афирмацију, а затим су их као стручњаке светског гласа упућивали да се врате у Србију, где су их чекала руководећа места у многим привредним, научним и образовним установама.

Имајући у виду да су поменуте стране институције биле под сталним контраобавештајним третманом Службе државне безбедности, подаци о њиховом деловању били су познати. Државно руководство је небројено пута упозоравано да се ради о „стратешкој агентури“ то јест, мрежи „агената од утицаја“, ангажованој на задацима спреге спољашњег и унутрашњег непријатељског фактора са циљем рушења власти, али се на то нико није обазирао. Напротив, инсистирало се да Служба ту остане пасивна, јер је, наводно, стручно знање које су ти људи стекли од великог значаја за модернизацију Србије и српске привреде, без обзира на њихова политичка опредељења и намере. Чињеница је да у највећем броју случајева, није било елемената класичне шпијунаже, као конкретног кривичног дела дефинисаног Кривичним законом. Наиме „стратешка шпијунажа“, у контексту иностране агентурне мреже од утицаја на преусмеравање политичких токова у складу са стратегијским плановима непријатеља[11], као евентуално кривично дело, није ни била предвиђена законом. И на то је државном руководству у неколико наврата скретана пажња, али они као да нису могли или нису хтели то да схвате.

ПРИСЕЋАЊЕ ТРЕЋЕ

Средином осамдесетих година радио сам као оперативац контраобавештајне групе задужене за супротстављање америчкој Служби. Руководилац целе контраобавештајне Управе тада је био Бошко Орељ, доајен у свету безбедности, принципијелни и честити човек са особинама правог вође, који нам је свима служио за узор. Десило се да смо на једном од приоритетних америчких „објеката“, уско везаног за научно­техничку сарадњу, установили ново лице индицирано као „потенцијални агент“.

Рутинском провером утврђено је да се ради о лицу које је већ под третманом линије задужене за проблематику унутрашњег непријатеља, а увидом у досије било је јасно да је рад на обради пасивизиран. Закључивши да смо „нагазили“ добар посао, Бошко је иницирао радни договор са надлежним руководиоцем Управе која је водила унутрашњи случај. Међутим, чим је споменуто о коме се ради, договор је прекинут, уз савет Бошку „да се не петља где му није место“. Бошка је то толико наљутило да је дотичног избацио из канцеларије.

Тако је због расплета „оперативног неспоразума“ сазван партијски састанак. Руководилац партијског огранка, иначе, по природи, сталожен човек, учинио је све да ситуацију смири и вероватно би је и смирио да на крају није апеловао, рекавши да се од свих нас очекује да радимо стриктно оно са чим смо, по правилима Службе, задужени. Бошко је упитао да ли то значи да ми преузимамо лице, јер је очигледно у питању контраобавештајни случај, што је изазвало нову полемику која је кулминирала када је Бошко употребио термин „стратешка агентура“, чије значење бар половина присутних није разумела. Састанак је прекинут са образложењем да се ради о веома осетљивој теми о којој се не може расправљати пред пуним оперативним саставом, па су се руководиоци повукли на најужи колегијум. Шта се ту расправљало не знам, једино знам да је Бошко убрзо изашао из канцеларије главног начелника црвен од беса, добацујући му с врата: „Нисам вам ја крив што је дотична госпођица кћерка највишег партијског функционера, па из страха ни име не смете да јој изговорите.“

Политички пад Стамболића пореметио је планове глобалиста, а појава новог, по свој прилици непокорног, српског лидера Милошевића, изненадила је чак и водеће америчке аналитичаре. Запад је дао сигнал да демократске снаге крену у политичку офанзиву. Оцењено је да ће се даљи друштвени процеси одвијати веома брзо и да сви, до тада вешто прикривени „амерички политички играчи“ могу изаћи на видело. Уз огромну и обилату медијску и финансијску подршку америчког Јеврејина Џорџа Сороша формиран је покрет који је имао задатак да обједини све напредне структуре у Србији, назван невладина организација – Грађански савез. Непосредно пре формирања, њени оснивачи, будући лидери покрета, појединачно су позвани на консултације у Вашингтон.

Прва личност ове организације и један од главних идеолога, оснивач из сенке, Живорад Ковачевић, био је високи државни и партијски функционер комунистичке Југославије за време и после Тита. Дужи низ година обављао је дужност југословенског амбасадора у САД када је заврбован да ради у корист америчке обавештајне службе. Почетна сазнања о тим околностима југословенским органима безбедности доставила је Служба једне пријатељске земље[12]. Тадашња Државна безбедност Југославије завела му је контраобавештајну обраду, али је убрзо стигло наређење из политичког врха да се тај посао прекине, док су оперативци ангажовани на случају удаљени из Службе. Случај је касније реактивиран, када је установљено да је именовани узнапредовао до статуса резидента[13] и поново, без образложења заустављен, овог пута, колико се зна, од стране југословенског војног врха.

Друга личност поменуте невладине организације, био је најперспективнији комунистички партијски кадар тога доба и претходни председник Србије, Иван Стамболић[14]. Њега је, према расположивим сазнањима, између осталих на вези држао и амерички обавештајни стратег Дејвид Гомперт, касније саветник за националну безбедност у кабинету Џорџа Буша-­старијег. Интересантно је да Стамболић, после приступања опозицији, није крио од својих пријатеља да је имао блиске контакте са функционерима америчке обавештајне Службе, карактеришући то као „нормалне“ државничке и пријатељске везе.

Затим следе врле комунистичке кћери, Весна Пешић, Наташа Кандић и Биљана Ковачевић­-Вучо, којима, као заштићеним гускама, Служба безбедности није смела да се бави, па су до тада већ имале богато опозиционо и субверзивно искуство. Мада су се убрзо, што због зле ћуди што због грамзивости, посвађале и основале свака своју невладину организацију, остале су везане на Грађански савез као главно координационо тело. Уз њих, наравно, иде и Соња Бисерко, којој је као перспективном комунистичком кадру, са поприличним бројем година руководећег стажа у партији, Џорџ Сорош финансирао студије у Енглеској, после чега се, по хитном поступку, преквалификовала у опозиционог лидера.

Ред је споменути и бившег колегу, Славка Ћурувију, као једног од првих присталица Грађанског савеза. За њега је било планирано да као комунистички кадар направи успешну каријеру у Савезној државној безбедности. Вероватно би и успео да није откривен на контакту са америчким обавештајцем док му је предавао поверљиве службене материјале. Није му суђено због шпијунаже, јер је тадашњи државни врх проценио да би то могло „пољуљати поверење народа у Службу“, тако да је случај заташкан. Но, Ћурувија је и после тога наставио да одржава обавештајне везе са Американцима, практично до краја живота[15].

„Срби су увек имали у својим редовима довољно оних који нису хтели да буду Срби и који су радили и борили се против Срба боље од свих.“[16] Грађански савез и све организације које су из тог савеза произашле наступили су као већи глобалисти од глобалиста. Својим прокламацијама – на Запад по сваку цену, реформе по сваку цену – нападали су све што је било у вези са српским националним интересима, представљајући у западним медијима сопствени народ као „примитивце код којих постоји страх од промена“. Први на удару био је Слободан Милошевић. Сваки њихов проглас обавезно се завршавао апелом упућеним западном свету да помогну у збацивању тог „комунистичког диктатора“. Окосницу чланства чинили су им грађани Србије несрпске националности којима је подгревана идеја сепаратизма. Мада у Србији, процентуално, таквих грађана није било много, представљали су скупину која је Грађанском савезу могла да обезбеди какву­такву масовност. Поред тога, финансијски и пропагандни потенцијали којима је ова невладина организација располагала наводили су и друге опозиционе групе да се прикључују њиховим акцијама, у чему су предњачили проамерички националисти Вука Драшковића.

Друга групација српских глобалиста била је окупљена око идеје демократије западног типа. Њу су предводили некадашњи лидери студентских протеста 1968. године, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница. У почетку су деловали као јединствена Демократска партија, али су се убрзо поцепали на три независне политичке опције: Мићуновићев Демократски центар, кога су спонзорисали Американци, Ђинђићеву Демократску странку, коју су финансирали Немци, и Коштуничину Демократску Странку Србије, коју, као опцију умерених националиста, нико није финансирао.

Социјалистичке Републике Црна Гора и Македонија

Ове две југословенске републике, Црна Гора на југозападу и Македонија на југу, доследно су подржавале опцију опстанка Југославије. У обе, на власти су били комунисти. Црна Гора, са 70% српског живља, делила је судбину Београда. Македонија, са становништвом српско­бугарског етничког порекла и позамашним бројем шиптара – такође. Формирање опозиционих глобалистичких групација код њих је било тек у зачетку, а западне невладине организације, пласиране под различитим видовима, деловале су мимо сваке државне контроле. Међутим, већих политичких превирања није било. Остављена су за касније.

Већ 1989. године, свима је било јасно да је таква Југославија земља без будућности. За независност и територијалну целовитост озбиљно су се залагале само Србија, Босна, Македонија и Црна Гора, док су Словенија и Хрватска инсистирале на издвајању. Држава је вештачки опстајала, захваљујући комунистима који су у сепаратистички оријентисаним републикама још увек делимично држали позиције у власти, као и војсци, чији је вишенационални кадровски састав углавном био југословенски опредељен. Процес распада убрзали су Американци политичким ултиматумом да ће се Југославији обуставити уговорени кредити Међународног монетарног фонда ако се не распишу општи парламентарни избори на свим нивоима. У југословенском политичком врху процењено је да би обустављање кредита докрајчило већ уздрману економију, па су, 1990. године, ти изнуђени избори одржани. Западне земље послале су своје тимове за надгледање избора, што је, иначе, на инсистирање Уједињених нација наметнуто још три године раније. У пракси, ако су избори били по вољи Запада проглашавани су за фер и демократске, у супротном негирани су као намештени и нерегуларни. Тако су у свим републикама, осим у Србији и Црној Гори, победиле прозападне сепаратистичке опције. Полако, али сигурно, земља је улазила у грађански рат.

УПУТНИЦЕ:

[1] Јоханес Вајнрих и Рамирез Иљич Санчез – „Карлос“, тренутно издржавају до­вотне казне затвора негде у Француској.

[2] Драгош Калајић – публициста.

[3] Три четвртине становника Југославије говорило је српским језиком.

[4] Адолф Хитлер (1889–1945) – идејни, политички и војни лидер фашистичке Немачке, који је започео Други светски рат.

[5] Наведена теза није пласирана први пут. Исти пропагандни наступ у Босни искористио је својевремено и Тито, наравно из својих разлога, али је тада, због ове конструкције нападан и критикован на Западу. Посебно га је критиковао француски филозоф Ж. П. Сартр назвавши то „цивилизацијским интелектуалним злочином“. Управо због тога се Сартр никада није састао са Титом, мада га је до тада, као филозоф левице, веома уважавао.

[6] Име Радована Караџића данас се налази на свим међународним полицијским потерницама, јер га глобалистичка правна лакрдија, такозвани Међународни кривични суд за бившу Југославију, под исконструисаном оптужницом терети као главног кривца за изазивање рата у Босни. (У међувремену Караџић је, под непознатим околностима, киднапован на територији Србије и испоручен Трибуналу у Хагу.)

[7] Овде је прилика да страном читаоцу који није упознат са балканском ситуацијом неке ствари појасним, посебно када су у питању Босна и муслимани, што је веома важно за боље разумевање наставка књиге. Један од водећих умерених муслиманских лидера с краја осамдесетих, био је професор Универзитета у Сарајеву, др Мухамед Филиповић. На основу његовог имена може се закључити да се ради о човеку који припада муслиманској традицији, али на основу презимена које је исто као моје, неоспорно је да је по националности Србин, чак припадамо истој породичној лози. То што је његов чукундеда пре пар стотина година примио ислам, а мој остао православни хришћанин, не чини га ни мање ни више Србином од мене. Тек толико да дочарам бесмисленост тезе о сукобу „два посебна народа“ у Босни, српског и муслиманског, што је тема којом ћемо се бавити мало касније.

[8] Цитирано према политичком коментатору чије ми име, нажалост, није познато.

[9] Војислав Шешељ тренутно се налази у затвору такозваног „Трибунала у Хагу“, где је против њега подигнута исконструисана оптужница за ратне злочине. Основни циљ ове оптужнице био је да се Шешељ, као озбиљан противник глобализма, до даљег, уклони са српске политичке сцене.

[10] За разлику од Шешеља, Вук Драшковић је у проамеричкој власти државе која је наследила Југославију добио функцију министра иностраних послова. (У међувремену Драшковићева странка се распала а он тавори на маргинама српске политичке сцене отворено призивајући НАТО окупацију као једину опцију која би га, евентуално, вратила у врх власти.)

[11] Дужан сам да напоменем да се појмови стратешка шпијунажа и стратешка агентура разликују у војној и политичкој обавештајној терминологији, јер се у војној поменути термини посматрају знатно комплексније, мада ни војна стручна литературе по том питању није усаглашена. У разматрањима ове студије нагласак је стављен искључиво на проблем неадекватне кривично­правне заштите од обавештајних активности које превазилазе опис квалификованог дела класичне шпијунаже, јер је у питању много виши ниво издаје, што је иначе тема којој ће више простора бити посвећено у другом и трећем делу студије.

[12] У дотичној земљи случај „Ковачевић“ се и данас изучава на оперативним обавештајним курсевима као класичан пример успешног наступа америчке Службе.

[13] Агент који координира обавештајну мрежу и на вези држи друге агенте.

[14] Неколико година касније, Стамболић је ликвидиран од стране непознатих извршилаца. За то дело, оптужено је неколико припадника специјелних снага Службе државне безбедности. Судски процес је у току.

[15] Славко Ћурувија ликвидиран је 1999. године. Извршиоци никада нису пронађени али је, наравно, за то дело осумњичена Служба државне безбедности.

[16] Констатација изнесена у једној политичкој анализи новијег датума.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Драган Филиповић

Oznake: Jugoslavija, Anatomija globalističkog smrada, Dragan Filipović, NVO, realni socijalizam, Srbija