Pročitaj mi članak
Жан-Пол Блед (Фото: novosti.rs)
Жан-Пол Блед, француски историчар и инострани члан САНУ, говори о терористичком удару на Париз, могућности новог светског конфликта, проблемима ЕУ, месту и улози Србије…
Француска је данас у рату. Траума после најновије серије атентата толико је јака да је то сада свима постало јасно. Нису сви имали свест о томе. Ови напади су различити од оних у јануару, јер су за циљ имали целу француску нацију.
Овако, у ексклузивном интервјуу за „Новости“, говори познати француски историчар Жан-Пол Блед, који је недавно изабран за иностраног члана Српске академије наука. Наш саговорник истиче да борба против тероризма не може да се води без Русије и да у тој борби треба ићи до краја.
– Постоје две опције: или да се пред Исламском државом повучемо, што је неприхватљиво, или да ојачамо борбу. Истовремено, акције треба боље координисати. У рату против Исламске државе Русија треба да има своје пуно место.
ЈЕЗИК ЈЕ НАЦИЈА
Ваши родитељи су познати као састављачи приручника правописа француског језика. Колико је за вас, који сте расли у таквом окружењу, очување језика основ за одржање нације?
– Изнад правописа је језик, а изнад језика нација. Све је то повезано. Француски писац Бифон из 18. века говорио је да стил представља човека. Стил је, такође, и нација. Језик је један од конститутивних елемената националног идентитета. Он је данас угрожен. Главну опасност јесте американизација кроз културолошки модел. Сви су погођени, али што је нација јача, боље се од тога брани.
После свега, мислите ли да би у блиској будућности могао да нас изненади нови светски конфликт?
– Између Француске и Немачке свакако не. Постоји, међутим, проблем у односима са Русијом. Не мислим да ће се ићи до конфликта са Москвом. Највећа могућност је да фаталне динамике не буде, јер то није ни у чијем интересу. Али, ситуација није здрава. Надам се, зато, да би заједничка борба против тероризма, у овом случају против Исламске државе, ипак требало да доведе до прогресивног приближавања. Да почнемо да водимо конструктивни дијалог међу собом. То је могуће. Имамо доказ у случају Ирана.
Где је ту место САД?
– У политичком смислу, пролази време америчке суперсиле. Од 2003. године, САД су у силазној путањи. Наравно, реч је о силаску на дуге стазе. Али, данас више не може да се говори о једнополарном свету. С тим је завршено. Ту су сада и Руси, који покушавају да пронађу раније место, али и Кина. Ко зна, можда ће се у деценијама које долазе појавити и регионалне силе које су способне да буду актери међународне сцене, као што су Иран или, на пример, Бразил.
Како Србија треба да се понаша у оваквом свету?
– Ситуација је по Србију компликована. Она се налази између два позива. С једне стране, постоји аспирација ка ЕУ, и то у физичком смислу речи, не у форми ентузијазма. Преовлађује идеја да у данашњој Европи нема друге опције него ући у ЕУ. С друге стране, Србија је окренута ка словенском јединству, пријатељству и солидарности с Русијом. Овакве аспирације крајем деведесетих нису биле толико контрадикторне, али их је данас све теже контролисати, имајући у виду јаз који је у последње две године настао између Запада и Русије.
Неки нас саветују да одаберемо, други да истрајемо и будемо мост?
– Та друга опција је позитивна страна медаље. Ако Србија успе да одигра такву улогу, то би било одлично. Јер, актуелно неслагање између земаља ЕУ и Русије је веома штетно. Носталгичан сам према временима која нису тако далеко за нама, од пре десетак година, када се говорило о осовини Париз-Берлин-Москва, као реаговање на америчку инвазију Ирака. Генерал де Гол је говорио да се Европа протеже од Атлантика до Урала. Иако данас то изгледа веома далеко, то је исправна визија.
Како се један историчар германиста заинтересовао за Србију?
– Ствари у животу никада нисам посматрао црно и бело. Медијски дискурс у Француској, и другде на Западу, настојао је током деведесетих да демонизује Србе. Такав приступ ме је од почетка иритирао. То што се дешавало превазилазило је димензије режима. Нисам, дакле, подржавао режим, већ земљу. А германиста је, истовремено, и грађанин Француске. Професија не брише афинитете и симпатије.
ПОНОСАН НА ЧЛАНСТВО У САНУ
Бледу, који је за време бомбардовања 1999. био у Београду, а који се нашао и у делегацији с председником Шираком која је посетила Србију 2001. године, после поновног отопљавања односа између две земље, титула академика САНУ много значи.
– Изненађен сам и, наравно, поносан. Знам шта представља САНУ у историји и културној сфери Србије – истиче Блед, који каже да ће ускоро посетити наш главни град поводом овог великог указаног му признања.
Шта су биле грешке других, а шта нас, током деведесетих?
– Са западне стране постојао је крајње поједностављен приступ, с добрим и лошим момцима. У политици, и у било чему другом, то никада не донесе ништа добро. Као одговор, Срби су се затворили у себе. То, свакако, није олакшало ток ствари. Свако се био ушанчио у својим позицијама, а то не помаже дијалогу.
Како видите улогу Француске у том периоду и мења ли се данас нешто у том смислу?
– Србима се није допало понашање Француске и то је сасвим разумљиво. Била је то болна епизода. Неколико гестова би, међутим, ипак, могли да се издвоје, као што је противљење Жака Ширака бомбардовању мостова у Београду. Слажем се, наравно, да то није довољно за односе који би требало да постоје између нас. Француска је одабрала своју страну када је реч о Косову. Жалим због тога. Зато сам и организовао француско-српске колоквијуме историчара. Хтео сам да учиним гест који би у француском интелектуалном свету обележио чињеницу да је пријатељство према Србији и даље реалност.
Али ни приближно као некада…
– Француско-српски односи нису као што су били између два светска рата јер ни геополитички контекст није исти. Ушли смо у фазу нормализације. Има размимоилажења, али односи више нису конфликтни. Француска би данас могла да игра улогу моста између Србије и ЕУ, баш као што Србија може да буде спона између ЕУ и Русије.
Шта Срби недовољно знају о својој прошлости, што је вама, као страном историчару, специјалисти за Хабсбуршку монархију, познато?
– Беч је сматрао да ће Први светски рат бити само трећи балкански рат. Срби нису схватили да је у Бечу, од 1903, а нарочито од 1912. постојало осећање велике забринутости, па чак и страха, од српске политике, коју су они схватили као експанзионистичку. Али нема никакве сумње да је сва одговорност за почетак овог рата на страни Аустроугарске. Она је послала ултиматум и прогласила рат. Влада Србије није била укључена у атентат у Сарајеву. С друге стране, јесте Црна рука, која није планирала напад на надвојводу Фердинанда, али га је подржала. Али Црна рука није влада. Ту треба направити јасну разлику.
Прича се да је династија Обреновић свргнута баш зато што се превише приближила Аустријанцима?
– То је свакако један од елемената за објашњење пада ове династије. Београд и Беч су тада имали споразум о савезништву. Та чињеница вероватно није била страна у њиховој елиминацији. Уосталом, међу људима који су учествовали у убиству краља и краљице налазе се и они који су касније били у саставу Црне руке, оштро успротивљени Аустрогарској. Династија Обреновић је припадала политичком систему Беча који је имао изузетно јак утицај на југоистоку Европе. То није било у сагласности с осећањима већине грађана Србије. Једноставно, та династија није више била популарна.
РАДУЈЕМ СЕ ПОБЕДИ У УНЕСКУ
Жан-Пол Блед је као професор на Сорбони протеклих година организовао многе колоквијуме и дебате посвећене француско-српским односима и заштити српског наслеђа на Косову. Како гледате на дипломатску победу Србије у Унеску? – Радујем се што се тако завршило. Да је Косово ушло у Унеско, имајући у виду сва уништавања културних и религијских добара, било би то у контрадикцији с оснивачким принципима ове организације.
Да ли актуелна Србија из било ког разлога може да смета Берлину?
– Објективно, не видим разлог због ког би Србија била сметња Немачкој. Не мислим да је Балкан за Немачку приоритетна интересна зона. Она се, пре свега, налази у Пољској, Чешкој, Словачкој. Али, то не значи да се Берлин потпуно не занима за Балкан, и Србију у њему. Иако то званични језик никада неће признати, колективно сећање о минулим конфликтима испливава на површину. Тиме, наравно, не треба све објашњавати, али тај фактор не треба ни занемаривати. Историјске константе, као што су оне везане за Први у Други светски рат, не могу у потпуности да се избришу, као да никада нису постојале. Данас у немачкој политици постоје аспекти вилхелмовске политике снаге до 1914. године. Немачка је после уједињења пронашла позицију и средства да води такву политику.
Због чега се залажете за Европу нација?
– Не може се народ избрисати гумицом, неком врстом указа који долази одозго. Нације данас и даље буде дубока осећања међу становништвом различитих држава. Велики број грађана широм Европе ЕУ сматра влашћу која долази споља, која је бирократска, с недемократским системом који иде против воље народа, као што је био случај с усвајањем Европског устава. У Европи нација, као конфедерацији, у којој би Србија имала своје пуно место, утврдиле би се основне заједничке тачке, и тако спречила поплава огромног броја правила која стижу из Брисела.
Куда иде Европа данас?
– Нећу рећи ништа ново ако кажем да је ЕУ у кризи и да се то свакодневно осећа. Ту је и криза евра. Бојим се да тај проблем није решен. Ако томе додамо и огромну мигрантску кризу, схватићемо да све што се догађа превазилази Европу. То само појачава феномен одбијања овакве ЕУ.
А куда се креће свет? Да ли смо стигли до краја либералног капитализма и може ли овај концепт да нам понуди још нешто?
– Времена нису сјајна. Појављују се, ипак, покрети протеста против тог система, као што је Подемос или као што је била Сириза. Нисмо обавезни да гајимо симпатије према политичким опцијама које они представљају да бисмо закључили да исказују осећање одбацивања које је, пре свега, симпатично, и које ће, можда, изродити решења.
Извор: Новости.рс –
