Прочитај ми чланак
Да ли ћемо ући у ЕУ, то нико жив не зна, али принуђени смо да прихватимо одређене стандарде које намеће ЕУ.
Захвалан сам уредништву Данаса зато што ме је прогласило евроскептиком. То ми дође као одликовање. Захвалан сам и разним анонимним коментаторима либералне провинијенције који су по порталима због мог текста, у коме сам се само позвао на речи британског амбасадора у Београду и његову изјаву како се нада да ће једног дана у реформисаној ЕУ дочекати реформисану Србију, изразио став да бисмо мало могли да успоримо наше европске интеграције, осули паљбу по странци којој припадам, прогласивши је за ретроградну и назадну.
Захвалан сам и тзв. националистима који су ме, дабоме, напали са друге стране фронта, оптуживши ме да сам издајник што уопште пишем о европским интеграцијама. Посебно сам свима захвалан због коментара да ја такав став никако нисам смео нити могао да изнесем уколико ми то није одобрио Александар Вучић лично. Да закључим захваљивање, свима сам до неба захвалан, јер, читајући данима њихове „анализе“ мог става, схватио сам заправо колико су то људи уских схватања и доживљаја политике искључиво кроз тврдо заступање одређеног става без жеље за икаквим компромисом са неким ко другачије размишља.
Да се у старту разјаснимо, уважена господо и са једне и са друге стране: да, јесам европскептик или еврореалиста, како год. Не стидим се тога, јасно то и у својој странци кажем, и нема потребе нико да ми намеће став, јер сам одавно научио да изградим сопствене погледе на живот. Да будем још прецизнији: противим се уласку Србије у ЕУ. ЕУ на принципима на којима је изграђена мени није толико блиска. Прихватам одређене економске постулате које су успоставили, али политички ми то није нимало блиска идеја.
Међутим, не спадам у суицидне особе које желе својој земљи зло, те сам дубоко свестан да сами на овим просторима на којима се налазимо једноставно не можемо да се одржимо ако не уђемо у неки интегративни процес. Како на сцени нема ниједног другог интегративног процеса, до процеса интеграције Србије у ЕУ, самим тим на нама је да јавно кажемо да хоћемо тамо јер ништа друго тренутно не постоји. Да ли ћемо тамо ући, то нико жив не зна, али, ако хоћемо економску сарадњу, па и политичку, принуђени смо да прихватимо одређене стандарде које намеће ЕУ. У супротном, Србију стављамо у ризичну ситуацију да буде изолована држава, јер правила су правила, таква су каква су и морамо их прихватити, свидело се то нама или не.
Није на Србији да исправља криве дрине светске политике нити она може да реформише ЕУ, већ, с обзиром на снагу коју поседујемо, једино што можемо је да прихватимо правила каква важе и да у тим оквирима тражимо своје место под сунцем.
Да ли ће се у међувремену појавити неки други интегративни процеси који су нама довољно блиски и реални с обзиром на геополитичку поделу света, то такође не знамо нити има потребе тим да замарамо мозак. Ако буде тако нешто, нико нас неће спречити да идемо и у те интеграције.
Ако је потребно и крвљу да потпишем, није ми Вучић сугерисао овакав став. Шалу на страну, та потреба код нашег света да се у свему мораш сложити са председником странке управо нас је и довела на руб пропасти. Довела нас је до тога да избегавамо полемику и да се стално плашимо да ли смо нешто исправно рекли. Српска напредна странка је нешто друго. Она је скуп људи различитих идеја, од крајње либералних до изразито конзервативних. Она је доказ да у Србији људи различитих схватања могу да пронађу заједнички језик.
Неко ће рећи да је таква политика заправо скупљање отпада у контејнер. Рећи ће то зато што не схвата да се свет мења и да дубоко учаурени ликови у некаквим задртим и некомпромисним ставовима више нигде у свету не пролазе. Свет се састоји од компромиса. Државе данас опстају на компромисима. Да ли је то добро? Има и својих предности и својих мана, али је у сваком случају боље него да зачаурени у своје некомпромисне ставове водимо сукобе.
Трудимо се да дух једноумља убијемо у себи, трудимо се да идеју коју заступамо аргументима бранимо и научимо да се цео живот састоји од компромиса.
Извор: Нови стандард – Владимир Ђукановић
