Pročitaj mi članakPrema Strategiji o proširenju Evropske komisije, Srbija i Crna Gora trebalo bi da se pridruže Evropskoj uniji do 2025. godine. Ali šta je sa reformama? Nemačka agencija dpa analizira situaciju na Zapadnom Balkanu.
Постоје два веома различита света. С једне стране су лидери Европске уније, попут председника Европског парламента Антонија Тајанија који је прошле недеље у Београду обзнанио да, због многих, наводних реформи, приступање Србије Унији сматра могућим чак и пре 2025. С друге стране су велики делови цивилног друштва који се жале да су демократски недостаци, притисак на медије и правосуђе, данас гори него у ратним деведесетим.
EPA/Stephanie Lecocq
Мала јадранска земља, Црна Гора, преговара са Бриселом скоро шест година, и са 30 отворених од укупно 35 поглавља, најдаље је одмакла у процесу приступања Европској унији. Али унутрашњополитичка ситуација је крхка. Половина опозиције већ дуго бојкотује парламент. Она тако протестује против деценијама доминантног Мила Ђукановића, који са пар пријатељских породица води државу као да је његово власништво. Са само неколико кратких изузетака, дугогодишњи председавајући социјалистима (ДПС) је или председник или премијер Црне Горе.
Брисел Вучићу прашта недемократске потезе
И председник Србије Александар Вучић је такође читаву малу вечност у политици: дугогодишњи великосрпски националиста и опозиционар, па шеф владе, а данас председник, ватрени Европљанин. Запад, било да је реч о Вашингтону, Берлину или Паризу, у том, упркос дугој каријери тек 47-годишњаку, види свог најважнијег партнера. Брисел Вучићу опрашта све недемократске потезе код куће, само ако не провоцира нове сукобе и залаже се за помирење са Косовом, албанском покрајином која се пре десет година отцепила, каже социолог Јово Бакић.
Омиљени партнери Брисела су и у Босни и Херцеговини такође деценијама на власти, попут муслиманског лидера Бакира Изетбеговића. Али и он, као и лидери Срба и Хрвата у БиХ, већ дуго замајава ЕУ обећавајући реформе, критикује Срђан Благовчанин. „Приче о реформама су бајке“, жали се директор невладине организације „Транспаренси“ у Сарајеву. Штавише, „странке су криминалне организације“ и функционишу „као мафија“.
Опозициони политичар Предраг Којовић то види слично.
„Страначке клике само желе да обезбеде своје илегално стечено богатство, без икаквих правних, политичких или социјалних последица“, каже председник Наше странке за немачку новинску агенцију дпа. Скоро сви страни експерти слажу се да су странке у свакој земљи Југоисточне Европе – „бог и батина“: њих нико не контролише, а оне владају сваком облашћу привреде и друштва, медијима и правосуђем, подстичу професионалне и предузетничке каријере, или их уништавају.
А с ким да преговарамо?
Западне дипломате понекад и саме увиђају колико су проблематична та њихова партнерства са моћним људима на Балкану. Те везе они правдају чињеницом да је опозиција у тим земљама расцепкана, посвађана и често организационо неспособна. Кажу да једноставно немају другог партнера за разговоре и преговоре. И заиста, опозиција је у свим тим земљама обично дубоко подељена, без икакве перспективе за заједничку политичку активност.
Веома слично је и у другим земљама који желе чланство у Европској унији, као што су Албанија, Македонија и Косово. Свађе, блокаде, бојкот и корупција најважнији су појмови њихове унутрашње политике. Свих шест потенцијалних кандидата укључено је у десетине граничних спорова.
Дипломате ЕУ се надају да ће тим земљама, упркос ситним корацима, једном ипак успети да изврше пробој ка демократији и тржишној економији. Али становништво не жели да чека. Многи разочарани људи траже излаз за себе и емигрирају из своје земље, пре свега у Немачку и Аустрију. То су добро образовани млади људи, на Западу добродошли инжењери, лекари и неговатељи. Они својим домовинама недостају и то само још више уназађује тамошња друштва.
