Прочитај ми чланакГост медијске куће СРБИН.инфо је Владимир Пајић, председник београдског одбора Покрета слободних грађана, мастер конзерватор рестауратор. Повод за разговор је крађа па потом спаљивање заставе СПЦ и ломљење јарбола који су се налазили на манастиру Грачаница. Подсећамо, непознати починиоци су, у ноћи између 29. и 30. јуна, скинули тробојку Српске православне цркве и поломили јарбол код улазних врата у двориште манастира Грачаница. Фотографије оскрнављене црквене заставе освануле су на друштвеним мрежама, на којима се види како Албанац маскиран у црно и са заставом "Велике Албаније" гази тробојку, наводи Канцеларија за КиМ.
Пајић каже да се махом бави заштитом културног наслеђа и конзервацијом и рестаурацијом зидних слика. “Један одређени животни период сам провео у манастиру Студеница и прилично сам везан за то културно наслеђе. Имам један специфичан однос према њему“ – наводи он. У последње време се, каже, бави римским наслеђем у Србији, фрагментованим зидним сликарством и “стицајем околности“ правном заштитом споменика културе.
Коментаришући напад на Грачаницу, Пајић каже да му је “цео догађај изгледао као фитиљ који води у времена у којима смо били и која нам се нико не смеју поновити – времена нетрпељивости и општег сукоба.“ Сматра да ситуација није добро и да је однос према проблему и са стране Србије и са стране привремених приштинских институција неозбиљан ако је реч о дијалогу, преговорима, животима људи на Косову и Метохији – Срба, Албанаца и неалбанаца. Суштински је однос веома озбиљан, каже Пајић, али када је реч о криминалу.
Пајић наводи да постоји пракса у тумачењу културних добара у свету која се базира на међународним резолуцијама и конвенцијама које су већ донесене. Тумачи се да сви покретни елементи тог објекта припадају културном добру и да се не могу без образложеног разлога одвајају од културног добра, објашњава он. С тога и застава, и стуб, надгробни споменик у склопу комплекса, ужива заштиту као и сам објекат. “Грачаница није само црква. Грачаница је манастир и по свим међународним резолуцијама живот манастира се штити на исти начин као што се штити и сам објекат манастира. Није нама у интересу да сачувамо нпр. манастир Дечане, а да нико у њему не живи. Главни интерес је да се очува и живот у манастиру Дечани јер је то део нематеријалне културне баштине која је сажета у том манастиру“ – наводи Пајић.
Када се украде заставе било које земље и изврши било који је акт је дипломатски проблем, када се украде застава у оквиру комплекса који је под заштитом УНЕСКА, или се спали, јарбол уништи, онда ту треба бити веома опрезан и осудити одмах, сматра Пајић. Напомиње да су “политичари у Приштини изгубили прилику о ових пар дана да благовремено реагују“ Али време истиче за правовремену реакцију истиче и политичарима у Београду, јер је требало позвати међународне организације које су по резолуцијама и међународним конвецијама дужне да штите манастире на простору КиМ.
Плаши да инциденти одговарају и једнима и другима, како би себи печатирали гаранте гаранта и сигурности, које је имао и Слободан Милошевић. Битно је не распиривати мржњу, јер то иде одговара тим политичким елитама, док грађани могу много тога да изгубе, каже Пајић.
Манастире на листи светске културне баштине и листи угроженог наслеђа светске културне баштине, штити УНЕСКО, као организација Уједињених нација, који је задужен за радове, реконструкције и очување. За безбедност и сигурност задужена је мисија Еулекса, који има пун мандат да спроводи владавину закона, каже Пајић. “Када говоримо о црквама, гробљима и манастирима који нису на овим листама, а која су културна добра према законима Србије или сада законима Приштине, ту апсолутни ауторитет имају инсититуције у Приштини. Србија се из тог односа потпуно повукла.“ каже он. Србија нема никакве механизме, до неких дипломатских, када су у питању нпр. гробља која су угрожена сваке задушнице, наводи Пајић.
Упитан да ли Србија користи међународне и дипломатске механизме на добар начин, одговара “да зависи где и зависи када.“ Каже да комуникација стручњака из области безбедности и заштите култуног наслеђа из Србије и тзв. Косова скоро да и не постоји. Чак и кад пробају да је остваре, држава је блокира, јер се каже да само држава може да спроводи дипломатске мере. “Мислим да треба оставити људима да спроводе ниску дипломатију. Познаства, сарадње на пројектима. Није све на том највишем нивоу. Готово сам сигуран да се из разлога криминала то држи само на највишем нивоу, спречавајући све остале нивое живота између Срба и Албанаца да функционишу. Ако вам је интерес криминал, онда гледате да све то затворите у соби, да се преговори воде под велом тајне. Онда грађани немају јасну свест куда идемо, која је преговорачка политика, шта да очекују и онда се држе у страху. А то одговара тим политичким елитама.“ – сматра Пајић.
Мартовски погром 2004. године је, по подацима са званичног сајта Владе Републике Србије, однео је неколико десетина живота, рањено је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба и других неалбанаца, запаљено више од 800 њихових домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе. На питање да ли смо нешто научили из мартовског погрома, везано за заштиту културно-историјског наслеђа, да ли се нешто побољшало, Пајић одговара да није. То доказује, каже Пајић, и проблем Грачанице, Дечана, гробаља, као и проблем повратнице Драгише Гашић. Пајић напомиње да су светиње СПЦ приватна имовина, власништво СПЦ. “Држава Србије је предала много своје имовине без консултације са јавношћу. Над споменицима на Косову и Метохији може да се преда надлежност, али је власништво СПЦ. Од погрома па надаље, идејно нисмо имали јасан став како желимо то да се реши. Шта Србија жели са споменицима на КиМ, јер су у специфичној ситуацији. Притом та прича се сузила са 140 угрожених манастира и цркава, на само четири – Грачаница, Богородица Љевишка, Дечани и Пећка патријаршија, јер то су манастири на листи УНЕСКО. За ових четири године смо престали да разговарамо о преко 140 споменика.“ – каже Пајић. Додаје да под изговор да чувамо Дечане, предата је надлежност над много манастира и црквама приштинским властима. Боји се да не дођемо у ситуацију да се проблем на Косову и Метохији регулише без питања струке, међународних фактора, па и самих грађана, већ да ће се решити као “затворен договор између пар људи, што никако не сме да се деси“.
Србија треба да покрене ово питање пред међународном заједницом и да буде иницијатор једне међународне конференције, каже Пајић, која може да буде и конференција Уједињених нација. УН то могу да одбију, али Пајић каже да је “то друго питање“, али да ми морамо то да иницирамо. Пајић даље предлаже да би на тој конференцији требало бити говора о томе како да решимо статус споменика на Косову и Метохији, на шта још немамо одговор.
Боји се да садашња власт “није способна да се тиме бави на прави начин“. Њој су пуна уста одбране Косова, да неће бити предаја, а предаје се нон-стоп дешавају, наводи Пајић. “Предаје које нису везане за надлежности, већ предаја криминалу. Косово се није предало косовским властима, Косово се предало криминалу.“ – сматра Пајић. Каже да у ПСГ-у мисле да они који су рат започели не могу да доведу до помирења, те да мисле да је такав став веома штетан.
Упитан да ли је реална претња да светиње СПЦ и да културно-историјско наслеђе Републике Србије, постане албанско наслеђе, с обзиром на честе такве наводе политичких чинилица и јавних личности албанске националисти с простора Косова и Метохије, каже да то није претња зато што је “сувише банална, неаргументована, политички инспирисана и са стручног апсекта није широко распострања“. Додаје да је то историјска ревизија.
Пајић каже да је систем заштите културних добара постављен релативно давно и да се није много мењао. Престоји му транзији, али том транзицијом држава сама угрожава своју мрежу институција, сматра Пајић. “Јасан сигнал односа према културној баштини је буџет за културу Републике Србије. Он је на историјском минимуму, тако да уопште не морамо да разговарамо о имплементацији нечега када нема довољно средстава за то. Не можемо говорити о политикама, ако нема политичке воље за то. Ако нема буџетских средстава за одређене политике, у овом случају политике заштите културних добара, онда оне неће ни постојати.“-закључује Пајић.
Војин Радовановић
