Pročitaj mi članak
Отворено писмо Покрета Двери Светом архијерејском сабору СПЦ
Сазовите ванредно заседање СА Сабора СПЦ, реците не издаји и продаји Косова и Метохије, а затим у литији поведите народ на Јариње.
Београд, 26.03.2013
Ваша Светости,Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Српска Православна Црква, Мајка нашег светосавског народа, по ко зна који пут у историји је позвана да позове Србе на духовни устанак у одбрану највећих наших светиња, које се, као што сви знамо, налазе на Косову и Метохији, тамо где се земаљска Србија претвара у Србију Небеску и Вечну, одређену речима Светог великомученика косовског Лазара да је „земаљско за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Јер, као што сте и сами сведоци, сецесионисти из Приштине, који су прогласили „независно Косово“, потпомогнути својим покровитељима (Вашингтон – Брисел – НАТО), налазе се на корак до циља – да и власти у Београду, уцењене некаквом магловитом „ЕУ будућношћу“, признају њихову сецесију тако што ће, после успостављања царине између Србије и Србије, укинути сваки траг наше државе на северу Косова и тиме се одрећи Свете Земље Србинове, за коју су наши честити сународници, од 1389, преко 1912. до 1999. године лили своју крв, бранећи крст часни и слободу златну.
Ми верујемо да се наша Мајка Црква са тим не може сагласити и да ће се тим намерама супротставити, добро знајући да је увек кроз нашу историју СПЦ била на бранику вере и нације, не дозвољавајући туђину да отме оно што није његово.
Кратка историја ставова СПЦ о КиМ
У другој половини двадесетог века, када је србомрзачки режим Јосипа Броза подржавао комунистичке шиптарске сецесионисте да прогоне православне Србе са Космета, храбри владика рашко-призренски Павле је, делом и речју, сведочио зулуме који се тамо дешавају, а Сабор СПЦ је, по мери својих сила, тражио заштиту права своје пастве.
Тако је било и почетком осамдесетих година прошлог века, када су Шиптари запалили Пећку патријаршију, када су се најбољи синови наше Цркве оглашавали у одбрану истине и правде. Године 1989, поводом шест векова Косовског боја, патријарх српски Герман је истакао да смо сви ми Срби „са Косова и Метохије, јер смо сви следбеници Косовског завета и опредељења за Царство Небеско и правду Његову“.
На заседању Сабора у мају 1992. донет је Меморандум у коме је јасно стајало: “Подсећамо све на власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце/…/ Такође апелујемо на све власти у Србији и све чиниоце у Европи и свету да се поштују права и дужности свих који живе на Косову и Метохији, али и да се не намећу решења под притисцима са било које стране, него да се истински подржи хумани и праведни демократски поредак, који ће дати заштиту свим људима и народима на том простору, који је,з бог свог духовног, националног и културног значаја, за Српски народ оно што је Јерусалим за Јевреје“.
Године 1999, уочи преговора у Рамбујеу, врх СПЦ је тражио да и Црква учествује у овим преговорима, о чему је одлука донета на епископском саветовању почетком фебруара. Тада је истакнуто да се од преговора очекује „правда Божја и правда људска подједнако за све, без разлике“, пошто су Косово и Метохија „вековно живо средиште српске државе и Цркве, извориште српске духовности, културе, државотворног и црквено-народног самосазнања“, при чему српски народ без Космета постаје „обезличена биолошка маса, без прошлости и праве будућности“. Тада су епископи питали светске моћнике ко им је дао за право „да српском народу одузму памћење, државу, духовно биће и да угрозе његову судбину и место под сунцем“.
Црква је тада подсетила да је народ на Космету преживео пет векова турске окупације, при чему су нацисти и фашисти за време Другог светског рата протерали преко 200 хиљада људи са својих огњишта, титоизам је ту окупаторску политику наставио, а албански сепаратистички покрет је трајао од 1945. до часа када је НАТО окупирао Космет. Архијереји су нагласили да план Контакт групе, као основа за преговоре у Рамбујеу, личи на ултиматум сила Осовине из 1914. године, и упитали:
“Косово је не само душа и судбина српског народа, него је и име за оно најважније што је српски хришћански народ дао Хришћанству и унео у ризницу светске културне баштине и цивилизације.
Да ли ће хришћанске и друге земље, у навечерје 2000-те годишњице од рођења Господа Исуса Христа жртвовати земљу на којој је тај народ подигао највише храмова на хришћанском Истоку, земљу на коју има вековне тапије један народ и једна Црква, да ли ће је, запечаћене људским костима и мученичком крвљу – дати за оснивање једне друге државе?“
Септембра месеца 2004, Сабор СПЦ је, поводом захтева да и Срби учествују у изборима на Косову и Метохији, истакао: ”/…/У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“
Нарочито је важан Меморандум Светог архијерејског сабора СПЦ, објављен 2006. године, у коме се истиче да је неопходно „да се потврди став Српског народа и цркве, и унесе у нови Устав државе Србије: да нико и никада нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Српске Светосавске Цркве, те да се испоштује до краја принцип неповредивости и непроменљивости државних граница, гарантованих међународно признатим правним државноправним актима, а и резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Косовскометохијску Свету Земљу и њене светиње и њен страдални народ, нико нема право да изда, прода или истргује за било какве положаје или интеграције.“
Народ очекује јасан глас и став Цркве
После свега што нам је тзв. „међународна заједница“, то јест НАТО Империја, учинила одузимајући нам Космет и, преко својих послушника, доносећи срамне пресуде у Хагу Готовини, Маркачу, Харадинају и другим злочинцима против српског народа, цео српски православни народ очекује од своје Свете Цркве да дигне глас у одбрану Косова и Метохије у саставу Србије и да не дозволи било коме, па ни политичарима који су тренутно на челу државе, да потписују било какве споразуме на штету наше државе и народа.
Зато Вас, наши духовни оци и учитељи светосавске и светолазаревске храбрости, молимо: саберите се, под окриљем архиепископа пећког и патријарха српског, господина Иринеја, на ванредно заседање СА Сабора СПЦ, и реците не издаји и продаји земље Лазареве, а затим нас у литији поведите ка Јарињу, где су направили гранични прелаз и изградили царину, да целом свету покажемо да то није и не може бити граница.
Тако је патријарх Павле учинио о Савиндану 1997. у Београду, пробијајући полицијски кордон који је спречавао народ да брани своју изборну вољу. Иза њега је, у литији, ишло више стотина хиљада људи, и то је била сила коју ништа није могло да заустави. Нека тако буде и данас, када бранимо оно најсветије што нам је остало. Српски народ то од Вас очекује.
Недавно је, марта ове, 2013. године, на трибини Правног факултета у Београду, патријарх српски Иринеј рекао: “Признавање је за нас потпуно стран појам. Не долази у обзир ма какво признавање, као ни деоба Косова…
Садашње стање на Косову и Метохији је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно… Косово је било и мора остати наше… Нисмо ми Косово изгубили, ми се за Косово и Метохију боримо и надамо се да ћемо се изборити. Први услов за очување Косова и Метохије је да будемо јединствени… На Косову и Метохији 17. марта 2004. године преорана су српска гробља што је разарање – врхунац некултуре и злочинства… Желе да нам униште трагове, да не оставимо ништа иза себе, а то све пред очима и са благословом културне Европе“.
Ове речи Његове Светости патријарха Иринеја дале су нам наду и охрабрење за овакво обраћање.
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, поведите Србију према Косову и Метохији и обнародујте све одлуке Сабора које се тичу Косова и Метохије управо тамо где покушавају да Србију одвоје од њеног Јерусалима – у Београду и Влади Србије. Реч наше Цркве одавно се није чула, а нове власти отишле су предалеко и изговориле оно што ниједан Србин у историји није: да Косово није наше.
Време је да им СПЦ одговори у име читавог српског народа. У том случају, сав народ српски биће уз вас и ви ћете, по ко зна који пут, показати и доказати да је Светосавска Црква најдубља чуварка нашег памћења и нашег државотворног предања.
У супротном, „су чим ћемо изаћ пред Милоша” и како ћемо објаснити својој деци где је наша Црква била кад су нам – не као кроз историју туђини окупирали Косово, него када су наши властодршци предавали и одустајали од Косова и Метохије, а ми ћутали у страху од њихове власти или, не дај Боже, саглашавајући се са њима?
У Београду, на Недељу Православља и у дане новог великог историјског искушења српског народа 2013. Лета Господњег,
Покрет Двери
