Pročitaj mi članak
За председника градског одбора Демократске странке Србије у Чачку и координатора Извршног одбора ДСС-а за Моравички округ Милана Бојовића кажу да су га поплаве политички избациле на површину – у мутним временима се одлично и смирено показао.
Следствено темпераменту тврди да су предизборне коалиције неминовно, и, стиче се утисак, непотребно повисиле страсти и да ће, очекивано, након новогодишњих и божићних празника тензија извесно да замре. Сматра да резултати избора у Мионици и Лучанима не могу да доведу до прекомпоновања власти у околним општинама, а камоли на републичком нивоу, али додаје и да је веза између политичке атмосфере у Моравичком округу и републичког парламента посве специфична.
„Чињеница да на овим изборима учествује пет листа, а да многе странке уопште не учествују, довољно говори о природи политичких односа у Србији. Једна странка доминира и сваку локалну трку почиње с 50 одсто гласача, а остале тек прикупљају средства и предизборни материјал. То је мач са две оштрице – одједном имате тимове од тридесеторо људи који обилазе најзабаченија драгачевска села, што изазива и негативне реакције гласача. Толики притисак ће можда неке људе одвратити од изласка на изборе. Али, то није ново када је реч о појединачним локалним изборима, и раније се то радило.
Људи из Београда ће отићи, а грађани ће остати с политичарима за које су гласали. Стицајем околности, у Лучанима су исти људи око деценију на власти и немају завидне резултате, иако су им предизборна обећања одлична. Слика и прилика је што прилаз насељу Лучани никако да се среди, путеви се укрштају и несреће се свако мало догађају“, предочава Бојовић.
По њему, актуелној републичкој власти, поприлично монолитној, конструктивна критика је добродошла, јер то постаје један од ретких начина да се потребе грађана уопште чују. Подсећа да пат позиције између, примера ради, просветара и адвоката с једне стране и државе с друге, може да разреши једино власт. И заиста, ако скупине људи пред зградом Владе не могу да изврше довољан притисак на ресорна министарства, маневарски простор неког радника, предузетника или сељака у унутрашњости делује мизерно.
Истини за вољу, град Чачак делује живо, пуних је улица и блесаво спорог, густог саобраћаја. Ипак, опште је познато да је његова веза с политичком централом вазда био Велимир Илић. Међутим, свега двадесетак километара даље, у светској престоници трубе Гучи, зимски месеци као да су замрзли свакодневицу. Дакле, ако у буџете локалних самоуправа и кане који динар из Београда, заслуга се приписује појединцу с добрим везама или политичару с јаким београдским леђима. Шта се, међутим, догоди када два појединца инсистирају да су управо они заслужни за исту ствар?
(Цео текст можете прочитати У НОВОМ БРОЈУ НЕДЕЉНИКА НИН)
