Прочитај ми чланак
Искористио бих прилику, да без великих речи и фраза покушам да дам конкретан предлог у вези садашњег политичког и друштвеног тренутка у којем се налази Србија и српско питање у целини.
Посебан повод би могао бити и одлично писање и предлози г. Жељка Цвијановића у неколио његових последњих текстова, кога можемо вероватно сматрати (по)најбољим српским аналитичарем кад је у питању унутрашња политичка сцена српских простора. Такође ту је и првих сто дана владе.
Прво, уз све полемике, за које ће простор свакако увек остати и за преиспитивање ставова по овом питању, мислим да можемо сматрати реалним успехом и првим озбиљним кораком ка излазу Србије из тунела, пораз Бориса Тадића и Цветковићеве владе на мајским изборима ове године. У том контексту остаје жал што није довољно испитан низ примедби о нерегуларностима на парламентарним изборима и првом кругу председничких избора, који су између осталог, вероватно допринели, да две атлантистичке (и врло мало српске странке) ЛДП и коалиција око Г 17, за мало пређу цензус, а да са друге стране две начелно патриотске странке Двери и СРС за мало не пређу цензус.
После свега дакле, не само да је г.Томислав Николић изабран за председника Србије уместо Бориса Тадића, што је успех сам по себи за целокупну патриотску и демократску јавност Србије и српског фактора у целини, већ је убрзо након много притисака и страних мешања и мешетарења, формирана влада без ДС.
Истина је да то по свом саставу ипак није она влада за коју би се патриотска и већинска Србија залагала при оваквом односу снага у парламенту – СНС-СПС-ДСС, већ заправо неметнута влада – СНС-СПС-Г17, што је ипак реална промена и важан корак напред у односу на претходну владу. Једна од алтернатива овој влади је била од стране дела страног фактора наметана комбинација ДС-Г17-ЛДП, што је влада коју Србија вероватно у пракси не би могла преживети.
Друго, пракса политичког живота показује да је без обзира на крупне разлике у идеологији, схватању идентитета, приоритетима, па и геополитичком опредељењу између смењене гарнитуре око ДС и Бориса Тадића, постојећа гарнитура политичара на власти, чини се из ове перспективе у најмању руку мање имуна од очекиваног и потребног (за ову врсту одговорности и историјског тренутка), на стране притиске и условљавања по питању веома важних државних и националних питања.
Поред тога у прагматици вођења власти, политичари се често опредељују за кадровска решења и политику мањег отпора, која често није адекватна ситуацији и у сваком случају представља непотребан луксуз и жртве, који ионако тешку друштвену, економску и политичку ситуацију, пропуштају да битно поправе и преокрену брже и ефикасније набоље.
Међутим, и за овакав закључак о раду нове владе је још прерано у потпуности доносити суд, пошто би по најважнијем питању, а то је Косово и Метохија, требало сачекати реакцију Уставног суда на жалбу ДСС.
Тек ако позитивна реакција изостане, могло би се говорити о несразмерно великом уступку у правцу прихватања континуитета са Борковим договорима, који реално нису ни прошли потребну процедуру да би то обавезивало у потпуности нову владу, а представљају такву жртву, посебно око тзв. ИБМ граница, којим би се чак и северно Косово озбиљно удаљило од матице Србије.
Треће, без обзира на даљи правац развоја ситуације, остаје укупан утисак, да је СНС, па и ова влада у целини, далеко повољније решење од ДС и могућности да се ова (жута) странка поново врати на власт. У том случају се апсолутно и овде слажем са г. Цвијановићем, да би било паклено опасно и непромишљено од патриотских и демократских појединаца и странака услед будућих евентуалних незадовољстава развојем друштвене и политичке ситуације, тражити било какву сарадњу са ДС, а посебно не са странкама које су реално део вишеструке окупације Србије протеклих година, попут ЛДП, СПО, Чанкове странке и др.
Што се тиче Г 17, ова странка иако је формално у новој влади, требало би идентично да се третира са напред наведеним ЛДП, СПО, Чанком и осталим квислиншким групацијама, а да се њено тренутно присуство у влади сматра изнуђеним и великим злом.
Четврто, све ово напред није довољно за озбиљну будућност Србије, јер постоји опасност да странци, а то је управо оно што је навео г. Цвијановић, покушају да подупру фактички бипартизам у Србији где би се бирало између од њих и медијски и на сваки други начин фаворизоване групе око ДС и са друге стране СНС, која је за њих и антисрпске снаге „нужно зло“. Ту би се вероватно чак настојало да у ситуацији када ДС и сателити не могу да формирају владу, да се иде на коалицију ДС-СНС, која би за овако убогаљену Србију била веома лоше решење.
Пето, сматрам кључним, залагање г. Цвијановића за јачање „трећег пола“, који би имао ставове ближе интересима широких маса потлаченог становништва Србије, а што је веома важно, био имун на диктате и притиске Империје.
Заправо Империја и Брисел, диктирају делање и позиције ДС и сателита, као и дела инструментализоване и инсталиране друштвене „елите“, а у односу према СНС и СПС имају „претерани“ утицај, од оног који би у датој ситуацији био адекватан државним и националним интересима, као и интересима широких слојева вишеструко обесправљеног становништва у Србији, које је тако бројно, да и поред све медијске блокаде и превара које је доживело у задњих дванаест (двадесет) година, може да „извуче“ сваке иоле поштено организоване изборе.
Шесто, тај трећи пол, и ту се слажем са г. Цвијановићем, би чинили интелектуалци, пре свега грађанског национализма, али по мени, а мислим да сам ту истомишљеник г. Жељка, и сви они други који осећају потребу (а више су него потребни) да у овако тешком тренутку за земљу, уложе своју позитивну енергију и добру вољу за излазак из ћорсокака у којем се налазимо. Ту су наравно и све патриотске странке и покрети, наравно укључујући ДСС и г. Коштуницу, затим споменуте Двери, радикали и сви остали, где би се сви могли повезати на врло јасној платформи.
Та платформа би по мени могла да садржи следеће важне тачке:
Прва је да је за постојеће стање у земљи, а то је пре свега тотални економски крах, друштвена криза, медијски мрак, и вишеструка издаја по питању важних државних питања (данашњи положај у вези Косова и Метохије, разбијање заједничке државе са Црном Гором, покушај федерализације Војводине, недовољна сарадња са Републиком Српском и др.), најодговорнији део однарођене и корумпиране марионтеске елите, политичке и друштвене, који је заправо ту инсталиран и без адекватних способности и квалитета води на даљински земљу и народ у пропаст, и то у интересу оних страних сила (пре свега Империје), које су нам најмање наклоњене у лепези других великих сила и посебно актуелног преласка монополарног светског поретка ка мултиполарном.
Као персонификацију те марионетске, корумпиране и неспособне политичке елите, означили би смо ДС, а посебно Г 17, ЛДП, остатке СПО, и комби странке попут Чанка и др. Тзв, „Друга Србија“ је у друштвеном смислу отелотворење тих тенденција, и њено тврдо језгро.
Друго, да је после дванаест година свакодневне тираније коју слушамо о развијању демократије у Србији, заправо наша земља и друштво антидемократско, са најнеслободнијим медијима у региону, где не постоји чак ни симулирани покушај дијалога о мноштву проблема које реално имамо и за која можемо наћи и у сваком случају потражити оптимални излаз, које би становништво на демократским изборима подржало. Дакле сам по себи изборни процес не значи много, без јавног дијалога и полемике о горућим питањима земље и друштва, којег заправо са оваквим медијима и нема.
Дакле, ослобођење – слобода медија, је предуслов свих услова за покушај тражења излаза из кризе, а тај излаз се свакако може и мора наћи, јер у земљи постоји још увек критична маса и квалитет дела друштвене и политичке елите који није учествовао и није упрљан претходном окупацијом Србије, која нас је довела у практично најтежу друштвену и политичку ситуацију у нашој новијој историји. Такође широки слојеви обесправљених маса, а то је највећи део становништва у Србији, не подржава ово стање и тражи излаз из кризе.
Треће, да је питање Косова и Метохије, важно државно, идентитетско и шире друштвено питање читаве Србије и целокупног српског народа, да би се тек тако решавало у ужем кругу политичке елите. Нема разлога за преку журбу по овом питању како намећу неки политичари, јер се однос снага у свету мења на штету иницијатора и организатора отмице Косова (Империје пре свега). Србија, Црна Гора, Македонија и Грчка имају консензус стратешких државних интереса за сузбијање повампиреног албанског ревизионизма, и својим капацитетима лако могу да га обуздају.
Међутим, Империја стоји над Балканом и покушава да вишеструким притисцима питање Косова и Метохије реши крајње неповољно по српске интересе. Империја је у опадању, нема разлога за журбу, албански ревизионизам не може на дуже стазе да се носи са свим својим суседима, према којима има нескривене територијалне претензије.
Четврто, никако не сме се давати предност, а поготово не пиједастал за „пут ка ЕУ“, посебно по питању статуса Косова и Метохије и даљих жртви по том питању.
Пето, мора се из основа променити економски модел, јер је овај досадашњи, иначе у свету практично и теоретски пропали неолиберални, нанео велике штете нашој привреди и практично се налазимо пред економским колапсом. Концепција, продај, потроши, задужи се, чија је персонификација протеклих година у извршној власти Г 17, Млађан Динкић, али и Ђелић, Влаховић и други неолиберални полустручњаци (ниједан нема ни докторат ни научну монографију или запажен научни рад у овој области) чијим потезима се противила практично целокупна српска економска и интелектуална елита.
Неомонетаристичка теорија која нигде у свету међу неразвијеним земљама није донела резултате, са прецењеним курсом, увозничким лобијем, стагнацијом производње и извоза, донела је између осталог, велику добит страним привредама, пошто се увозило све и свашта, рачуна се и за преко 70 милијарди $ у ових дванаесет година. Није ни чудо да страни фактор ове економске дилетанте и друштвене штеточине тетоши на различите начине, политичком подршком и различитим наградама и признањима.
Читаве гране српске индустрије које су стварале генерације су распродате, најбоље што смо имали, од чега је искасирано мање од 3 милијарде еура, и све је дато у потрошњу, без озбиљнијих инвестиција. Банкарски сектор се такође нашао у рукама странаца у највећем, пољоприведа и поред свих предности које има на нашем поднебљу, тавори и чак назадује. Дакле, дисконтинуитет са оваквим економским концептом је неопходан, а српску економску и интелектуалну елиту укључити у јавну дебату о даљем привредном путу земље, која је тренутно по свим важнијим економским параметрима (задуженост, стање привреде, ефикасност и др.), пред колапсом.
У том правцу се обрачунати и са главним носиоцима криминала и друштвене штете у Србији протеклих година, које опет из политичких разлога штите делом неке стране силе, а делом су због сопствене моћи, изузети из закона.
Шесто, пошто притисци великих сила на Србију и српско друштво, често не праве разлику од спољне и унутрашње политике, начелно би требало стриктније примењивати од Цветковићеве и Тадићеве власти постулате четири стуба спољне политике Србије, а заправо користити пораст утицаја мултиполаризма, и више сарађивати са земљама и силама које уважавају основе српских државних и националних интереса. Према Републици Српској и Црној Гори, као традиционално српским земљама, спроводити политику са снагама и покретима који делују у српском интересу.
У сваком случају радити на за почетак културном, а затим и економској сарадњи и обједињавању српског народа у региону. По питању НАТО друштво у Србији је опредељено изричито против уласка у ову алијансу, док по питању ЕУ, што је веома важно питање се може начелно прихватити став, који је свакако већински у Србији, а који је недавно изрекао и председник Николић, да се не прихвата даље придруживање ка ЕУ, ако је услов жртва по питању Косова и Метохије.
Стање у друштву и политици је такво да је земља и популација доведена на ивицу осптанка и са врло мрачним перспективама. Ваљда је чак и добром делу људи из Друге Србије и постојеће политичке елите која је била на власти то јасно и да је задњи тренутак да се тражи одлучан и ефикасан дисконтинуитет. Дакле, у даљњем би по овој опцији егзистирала начелно говорећи три велика субјекта на политичкој сцени Србије:
– ДС и сателити (ЛДП; остаци СПО, Г 17, Чанак), који у исто време представљају пету колону у земљи и сателитете Империје и странаца;
– СНС, СПС, које би условно могли да означимо као „здраве снаге“, којима је потребан партнер и помоћ да их притисци и уцене Империје, странаца, контролисаних медија и „компрадорског дела елите“ не би временом усмеравали на стазе на којима би се могли „оклизнути“ у односу на базу која их је изабрала, укључујући чак и да се потенцијално у перспективи уђе у постизборни дил са ДС и њеним сателитима.
– Трећи пол, који је састављен од преосталих патриотских снага које иначе нису на власти, али су у парламенту (ДСС), тренутно нису у парламенту (Двери и радикали) и оне друге странке и покрети, (укључујући и оне који би се евентуално формирали) и посебно интелектуалци, доказани стручњаци, привредници, уметници, једном речи елита, синдикати, струковна удружења, која је као и читаво друштво угрожена и потиснута протеклих година (од страног фактора, нво, компрадора, али и хаоса и урушавања институција у земљи).
Ове патриотске и плуралистичке снаге би се могле груписати приближно око напред наведених тачака, односно тематских целина, где би се нашао договор око њихове формулације. Ја сам само изнео свој став, како очекујем да би се у главним цртама то могло формулисати приближно, а свакако да ће бити и друкчијих ставова.
Стога бих волео да овај текст буде схваћен само као један самосталан предлог у правцу операционализације предочене иницијативе о трећем полу, окупљању, у вези текста г. Цвијановића „Зашто је важно спасити напредњаке, или идеја за ново окупљање“. На овај начин би патриотске, стручне и демократске снаге у земљи стратешки пружиле руку и подршку напредњацима (па и СПС), што би било добро и за једне и за друге, а највише за Србију. То је далеко боља комбинација, него да потенцијално напредњаци (па и СПС) буду у ситуацији да се боре сами са ДС за наклоност странаца, који би се трудили да их усмеравају у њима одговорајућем правцу (који свакако не би био пре свега у интересу Србије).
А сасвим је могуће да када се једном конституише овај национални патриотски блок, то постане релевантна снага коју ће морати свако да уважава и која би вероватно имала перспективу даљег (можда и неслућеног!?)
