У Србији је формирана влада, која са једне стране има велику већину посланика у Народној скупштини. Састав владе, њен наговештен програм, попут оног економског, и најава усвајања Закона о раду, уз катастрофално постигнуто решење њених челника у Бриселу по питању Косова и Метохије у виду усвајања решења основног суда за север (додавањем северу још четири албанске општине јужно од Ибра, чиме се у том домену поништава замишљена аутономија српског севера, чак и по Бриселском споразуму), не дају нимало утешне правце даљег пута Србије у предстојећем периоду.

О АУТОРУ

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Србија се нашла у великом изазову након незапамћених поплава које су је задесиле протеклог месеца, и тешких штета, укључујући и изгубљене људске животе у тим елементарним непогодама, које до сада у овом обиму практично никад нису погодиле земљу.

Иако нам је свима потребно јединство у борби против последица овакве катаклизме, што је на срећу у највећем и показано и што изузетно охрабрује нарочито кад је реч о тзв. обичном човеку, у наставку године, нарочито од јесени земља и њено становништво ће се суочити са мноштвом изазова.

Привреда Србије се након четрнаест година континуиране и ничим ометане примене концепта који се уз повремене модификације може назвати неолибералном економијом, налази сада практично пред банкротом и крахом.

Овај сет привредних реформи, који су подстицали и надгледали странци, довео је до распродаје највећег дела привредних капацитета земље у сумњиво спроведеним пљачкашким приватизацијама, где је капитал у највећем исисан и изнесен из земље, радници углавном отпуштени, а предузећа су често угашена или у тешкој ситуацији. Банкарски сектор је у преко четири петине прешао у руке странаца, па уз промашену и од странаца наметнуту неомонетаристичку доктрину Народне банке, банкарски сектор уз високе камате и зеленашку политику уместо дофинансирања привреде, доприноси њеном умртвљавању и рецесији.

Инвестиционих планских улагања у претходних четрнаест година спровођења неолибералног концепта у тзв.. Постоктобарској Србији готово да није било, тако да је данас индекс индустријске производње у односу на 1989. испод 40 %, док најслабије пласиране земље у транзицији у источној Европи имају тај индеск преко 140 %, што јасно показује да је привредна деструкција у нашој земљи урађена темељно и плански, а што тешко може бити последица само неког случајно неуспешног концепта.

Стога са великим подозрењем можемо посматрати наставак неолибералне економске политике у Србији које наставља Вучићева влада и кадровска министарска решења наметнута од истих страних нама најмање наклоњених центара моћи – у виду Крстића, Удовички, Вујовића. Довољно је рећи и то да је за шефа канцеларије за сабирање помоћи за поплаве постављен атлантистички експонент и директор Цесид Марко Благојевић. У том следу потеза, може се посматрати и натеравање од стране актуелних власти у Београду дела Срба са Косова и Метохије да изађу на тамошње «парламентарне изборе». О томе извештавају и страни извештачи «да први пут на Косову се одржавају избори, али на читавој његовој територији, укључујући и север, што до сада никада није био случај» да се схвате размере капитулације званичних власти у Београду.

Насупрот томе постоји велика одговорност макар за неефикасност, целокупне опозиције у Србији која је изашла на мартовске изборе под врло неповољним условима и околностима, неуједињена и дезорганизована, често без јасно истакнутих прогармских решења и тако дала легитимитет постојећој власти. Заправо у стварности бар половина грађана земље, а свакако и знатно више од тога, се противи постојећим неолибералним економским концептом постоктобарске Србије који се наставља и са новом (старом) владом и који земљу води ка банкроту и потуној девастацији, усвајања Закона о раду који запосленима смањује највећи део права и чини их обесправљеним честицама наметнутог хаотичног привредног и друштвеног система земље, капитуланским решењима за Косово и Метохију, безалтернативног пузања ка ЕУ, где су одавно сазрели услови макар за озбиљну дебату у оквиру српског друштва, потпуне блокаде медија, да наведемо само најважније параметре владајуће политике, а да са друге стране у новом сазиву Народне скупштине, нема ни једног посланика који репрезентује такве ставове.

То је велики успех страног, Србима ненаклоњеног дела западног (англо-америчког, у мањој мери и немачког) фактора који земљу држи у условима меке окупације и који ће преко наметнуте гарнитуре на власти, само наставити да спроводи политику постоктобарске Србије. Ту владајућу гарнитуру сада чине бивши најближи сарадници Шешеља и Милошевића који су «ревидирали» и ради личног комфора и из других, обичном човеку тешко докучивих разлога, прихватили фактички у потпуности концепцију «жутих», на чијој наводној критици су, у условима медијског мрака и слабостима патриотске опозиције и дошли (остали) на власти.

У том правцу је неопходно стратешко и програмско профилисање опозиције, њена међусобна сарадња и по могућности уједињење, у покушају стварања алтернативног фронта постојећој лошој (катастрофалној) ситуацији у земљи. Посебно је важно да се формира и ојача опозиција у односу на режим у кључним факторима попут економске и социјалне политике, али и државотворног програма који би се могао у датим околностима остваривати. Дакле, акценат би требало бити на стручности и програмима, поштењу и етици опозиционих делатника, а мање на самој критици власти, која ће, како време буде пролазило, све више показивати своју неефикасност и доводити земљу дубље у проблеме, уместо да се они решавају.

Постојеће политичке странке патриотске опозиције су у дубокој кризи и у некима од њих, попут ДСС предстоји и унутрашње преструктуирање, након што је г. Војислав Коштуница као њен лидер од оснивања поднео неопозиву оставку. СРС и Двери такође нису успели да пређу изборни цензус на парламентарним изборима у марту месецу.

Са друге стране јављају се и нови политички субјекти на патриотској опцији, којој је неопходно јачање и преструктуирање, пошто овом делу политичког спектра тангира значајан део бирачког тела, а у парламенту нема представника. Тако је од пет покрета и више истакнутих појединаца и удружења формиран Свесрпски народни фронт који ће се представити јавности на трибини у Новом Саду 13 јуна, а формирамање своје политичке странке најавио је и угледни драмски писац Синиша Ковачевић. Уколико странке начелно патриотске опције и са деснице и са левице успеју да нађу адекватан економски и социјални програм, државотворну стратегију адекватну овом тренутку и окружењу, а у исто време успеју да се повежу и створе квалитетну сарадњу, управо оне би у новонасталим околностима могле да представљају алтернативу постојећем стању у Србији и актуелној власти.

Власти и режиму који је на изборима и успео да при половичном изласку бирача добије већину и то чак надполовичну, али који по свему судећи нема адекватна решења за излаз земље из дубоке кризе. Јер уз сву реторику и маркетинг у блокираним медијима, постојећа влада заправо представља континуитет са погубним неолибералним концептом Постоктобарске Србије и другим политичким решењима које иначе иницира и надгледа Србима најмање наклоњени део међународног фактора. У том правцу, је данас главни проблем Србије пре свега демократско питање, јер због блокаде медија, система суженог суверенитета, и не могућности функционисања адекватног демократског система, земљи је наметнут концепт који је суштински уперен против интереса највећег дела њеног становништва. Патриотска демократска опозиција има задатак да се избори за такве могућности да представи јавном мњењу своја програмска и кадровска решења и да се на демократски организованим изборима у иоле ослобођеном медијском простору надмеће са постојећим властима и другом опозицијом.

Након готово деценије и по боравка у «слободном друштву» и «демократији», где су грађанима свакодневно обећавани просперитет и материјално богатство, духовни препород, становништво се буди у осиромашеној и опљачканој земљи, где заправо егзистира једно духовно и културно, те на сваки начин руинирано друштво. Недостаје чак и оно што су грађани сматрали да су добили још много раније – сада смо у Србији без основних медијских и делом и демократских слобода. Парадокс је да стање у земљи и друштву није било никад горе, а опозиција у виду странака и покрета никад слабија. Ово је уједно и веома тежак задатак, али и велика шанса за преостали део страначки организоване опозиције и посебо за још у политику недовољно укључен део друштвене елите: да створе квалитетну програмску и кадровску алтернативу постојећем стању у Србији.

(Српска акција, СРБИН.ИНФО)

 

Ознаке: Влада Србије, Драган Петровић, српска опозиција