Протести опозиције у Црној Гори покренути 25 септембра представљају важан моменат не само на црногорској политичкој сцени. Због важности геополитичког престројавања на читавом простору Евроазије који је у току, те најављеног од стране актуелног режима покушаја увлачења Црне Горе у НАТО, они имају посебан значај и у ширем региону.

Још од времена распламсавања кризе у Сирији почетком септембра 2013, када је најављена војна интервенција САД и која је потом одложена до даљњег због става Русије и Путина, а потом развоја украјинске кризе, погоршавања односа између Москве и Вашингтона, али и увођења дела санкција земаља ЕУ према Русији, траје погоршавање ситуације на читавом простору Евроазије, шире посматрано и читавог света. Украјинска криза у овој календарској 2015, је у пат ситуацији, на неки начин конзервирана. Ипак предност у овој години остварила је проруска страна: ратна дејства почетком године, донела су померање статуса кво у прилог Новорусије, војном победом и освајањем Дебаљцевског џепа, као и лаганим померањем линије фронта на још неколико праваца, чему треба додати и знатно веће губитке прокијевских снага. Томе треба додати да је Минск 2, успешнији за прорусе и Русију од Минска 1, јер су његов гарант управо силе Францске и Немачке уз Русију. То је везано за примарне геополитичке интересе Москве да се због погоршавања односа са Америком не кваре радикално односи са ЕУ, и посебно са тзв. Старом Европом, оличеном пре свега у Берлину и Паризу. Како је сада месец октобар, због временских услова, тешко је замисливо да би се у овом периоду до краја године, радикално кршило примирје и отпочињала било каква офанзива на простору Новорусије.

По питању Сиријске кризе, Асад се одржао и у овој календарској години, а Русија се од скора ту дирекнто војно умешала. Кључни успех за Русију и силе које теже мултиполаризму и тзв. континенталној геополитици, насупрот атлантистичкој, су постигле у јулском заседању БРИКС и ШОС у Уфи. Поред квалитативног јачања економског домена БРИКС, који као такав представља озбиљан изазов досадашњим глобалним економским структурама, а могућности кредитирања трећих земаља које нису чланице БРИКС, фундаменталан фактор ширења меке моћи (и јачања тврде моћи) ових сила. Улазак Индије и Пакистана у пуно чланство ШОС, као и примање низа земаља у статусу посматрача и партнера, представља фундаменталан моменат у развоју мултиполаризма у свету, у овом случају у домену безбедности.

На самом Балкану, Грчка је под Сиризом пружила снажан отпор даљем притиску примене неолибералне економије од стране ММФ, ЕУ и глобалистичких снага. Грчки референдум који је по том питању рекао снажно не, представља нови демократски пораз глобализма, слично резултатима других изражавања воље грађана широм Европе протеклих година (Француска и Холандија 2005, следећих година Данска, Ирска, Португалија и др.). Иако је Ципрас потом попустио под притисцима глобалних структура Грчка и даље у развијеној и нерешеној економској и политичкој кризи остаје симбол земље жртве и наставка отпора неолибералној економији и мондијалним притисцима. Орбан у Мађарској развија сопствену политику, сарађује и са Русијом између осталог. Македонија се под Груевским на моменте придигла у знак отпора наметању глобалистичке политике, па се потом јавила вишеструка криза, која још није превладана. Иако је српски фактор под великим и вишестуким притиском, а у Београду на власти лојалне снаге, које извршавају тешке налоге атлантистичких снага према српском народу, отпор постоји посебно у Републици Српској, опозиција у Црниој Гори је још увек снажна, а у самој Србији, незадовољство широких популација је изражено, истина уз за сада скромно организовање и деловање патритотског дела опозиције.

Свуда у Европи је криза ЕУ и владајућих режима, што нарочито долази до изражаја у евроскептицизму према Унији, и отпору атлантизму. То је посебно изражено у Француској са Националним фронтом, али и на левици, попут Меланшона, као и по питању више других странака и организација (Доменик Де Вилпен, Франсоа Бајру, једно крило у традиционално најјачој партији у земљи – неодеголистичкој УМП и др.). Продор миграната са Југоистока Европе, и изостанак организоване и јединствене политике Уније, криза поверења у њене могућности решавања и овог проблема, условили су додатан пад поверења у Брисел и наднациолналне структуре.

У том контексту Вашингтону и атлантистичким снагама је изузетно важно да забележе одређени успех на Балкану који би сам по себи био неупитан. То се односи на даље слабљење српског фактора, између осталог имплементацијом погубних решења и операционализације Бриселског споразума, који и на средње стазе угрожава опстанак српске структуре севера Косова, даљег развијања процеса признавања Косова у међународним телима, те користећи изразите слабости и подобност режима у Београду, покушај умањења моћи Републике Српске.

Међутим нарочит успех за НАТО и глобалистичке снаге би представљало увлачење Црне Горе у НАТО, паралелно са покушајем одузимања моћи СПЦ на овим просторима, односно Митрополије Црногорско-приморске, што је покренуто нацртом новог закона о верским заједницама. Уколико би се реализовао само један од ова два замишљена циља, а посебно ако би се то остварило у оба случаја, Црна Гора би се за дужи период отргла од битних обележја свог миленијумског српског идентитета, односно у случају уласка у Алијансу, фактички усмерила у правцу потпуне доминације САД и НАТО структура. Замишљени процеси су изразито недемократски и у супротности са већинском вољом становништва и наилазе на свакодневне и оштре протесте и супротстављања.

Остало је још врло мало времена за реализацију и заокруживање једног континуитета концепта Ђукановићеве стратешке вишегодишње политике увлачења Црне Горе потпуно у орбиту атлантистичких снага. То је замишљено остварити покушајем увлачења земље у Алијансу и без референдума и изостанка већинске подршке грађана у том правцу и поред бесомучне кампање и различитих притисака. Заправо актуелни црногорски режим, оличен у Демократској партији социјалиста, и њиховом коалиционом партнеру Кривокапићевим социјалдемократама, је најмање наклоњен есенцијалним српским националним интересима, од свих политичких странака у Црној Гори. Стога протести опозиције започети 25 септембра представљају изразито неугодан тренутак не само за Ђукановићев режим, већ и за планирани суперфиниш атлантистичких снага, увлачења Црне Горе у НАТО, и то по могућности без референдума и иоле већинске подршке грађана.

Ови протести Демократског фронта се одвијају већ другу седмицу у континуитету свакодневно испред зграде црногорске владе, а последњих дана се шире и на остале градове земље. Интересантно је да се представници СПЦ укључују повремено у протесте Демократског фронта, иако се од стране самих организатора протеста ставља у други план тако крупна питања као што је однос према НАТО и делом питања која се односе на нацрт новог закона о верским заједницама. Поред Демократског фронта и Социјалистичка народна партија на чијем је челу Милић, се солидарисала са протестима, напустила рад Парламента, а њени функционери и активист долазе међу окупљене (до сада нису се обраћали народу на бини, не учествују активно у организацији протеста).

Приближава се дан када ће предствници више земаља чланица НАТО доћи на скуп у Подгорицу везано за ову организацију а простор испред владе и самог центра града (Булевар Светог Петра Цетињског, раније Немањина обала) је испуњен протестантима, који ту делом спавају у шаторима. Ширење протеста и на остале градове у Црној Гори представља даљи развој протеста, па се ово све заједно може сматрати озбиљном кризом не само Ђукановићевог режима, који је на власти практично читавих четврт века, већ и озбиљним унутрашњополитичким заплетом, који озбиљно доводи у питање два крупна потеза, које је режим планирао, и који имају и шири значај за регион.

Демократски фронт има у свом саставу Нову српску демократију, као најјачу политичку стрнку у земљи, са израженим српским префиксом (рецимо СНП се традиционално може сматрати као просрпска странка), странка Покрет за промјене Медојевића има умерено црногорски префикс, са уважавањем начелно и основних српских интереса, а трећа чланица ДФ, окупљена око бившег крила СНП на челу са Предрагом Булатовићем, има благи не посебно наглашени просрпски префикс, а окупља и бираче са дуалним црногорско-српским и благо израженим црногорским идентитетом. Од осталих српских странака, ван протеста је оштро и критички Српска листа на челу са Дедеићем и на један одмеренији начин Народна странка. Неке врло мале српске странке, попут СРС за Црну Гору су начелно подржале протест. Једина парламентарна опозицион странка која не подржава протесте је Позитивна Црна Гора, која је остала у Парламенту, дакле није напустила његов рад.

Не бих се могао сложити са неким проценама, да су актуелни протести Демократског фронта, можда пројекат «обојене револуције». Иако је Медојевић веоватно можда и најпопуларнији политичар ДФ, а за неке је то Мандић, сувише су просрпске снаге у ДФ изражене, протесте је подржала и СПЦ, односно Митрополија црногорско-приморска, и у постојећем односу снага, где је са режимом известан кардинално лош пут и завршни скок планиран да се догоди у ових пар месеци везано за улазак у НАТО и нацрт новог Закона о верским заједницама уперен против СПЦ, овакав развој ситуације са протестима може значити само нешто добро, контра постојећем стању. Зешко је поверовати да ДФ који је гласао против опредељења Црне Горе ка НАТО недавно у Парламенту, сада може представљати фактор који би вукао у том правцу, и то посебно без референдума, како инсистира режим.

По пописима становништва на српски део популације отпада приближно трећина становништва Црне Горе, а када се погледа и број оних који се поред тога што су се изјаснили као Црногорци изјаснили да говоре српским језиком као матерњим, и који су у пракси верници макар декларативно Митрополије Црногорско-приморске СПЦ, онда тај просрпски део укупне црногорске популације износи око половине.

Истина због бесомучног притиска режима у том правцу, потенцијално отпољавањем ситуације у земљи и променом режима тај удео би био извесно већи. Стога оптужбе и жеље лидера Српске листе и неких аналитичара да ДФ и протестанти, поред просрпске изражавају и процрногорски, а и учешће практично свих националних група у Црној Гори, су неаргументовани, јер се само тако може у постојећим околностима демократским путем заменити постојећи пронато и антисрпски режим Ђукановићаи Кривокапића.

У Србији актуелни режим има свој «дил са Ђукановићем», чак за разлику од рецимо режима Бориса Тадића, који је знао да се конфронтира по низу питања са њима својеверемено. Уосталом и по питању Косова актуелни режим није показао у пракси боље лице од бившег Тадићеве и Цветковићеве власти иако се у медијима читав апарат упиње да покаже да актуелна власт води рачуна о српским итнересима. Црногорски заплет се недовољно прати у медијима у Србији који не дају ни иоле адекватну слику постојећих протеста опозиције према режиму, који геополитички ради у континуитету против есенцијалних српских интереса, како у самој Црној Гори тако и у региону. Стога није ни чудо да је ДСС, Патриотски блок, Српски препород, СНП, и низ других странака, интелектуалаца њима блиским, дао саопштења подршке протестима против диктаторског, атлантистичког и антисрпског режима Ђукановића и подршку ДФ и опозицији.

Успех протеста у Црној Гори је везан и за егзистенцијалне интересе просрпског дела становништва у земљи, за шире демократске идеје, за мир у региону.Иако нас искуство учи да будемо опрезни са многим процесима и покретима који су се одвијали последњих година на нашим просторима, и где је често било скривеног залеђа, а као у случају рецимо пројекта СНС и директних превара, постојеће протесте против режима у Црној Гори никако не можемо посматрати са неутралне тачке, или чак као теорију завере и изразито негативно, што рецимо чини Српска листа и део српског дела јавног мњења у Црној Гори, као и неки аналитичари у региону. Ови протести се могу посматрати као нешто што је свакако позитиван елеменат, где један део питања и опредељења ДФ још до краја није откривен, али свакако све је то далеко пожељније и боље од постојећегг режима, његове идеологије, антидемократског префикса, и конкретне политике коју спроводи. Ако би ДФ дошао потенцијално на власт, он свакако не би увео Црну Гору у НАТО ван референдума, а тај процес би свакако морао бити макар одложен и даље третиран у демократичнијем процесу и амбијенту где су разлози за балансиранију спољну политику Подгорице, и задржавање неутралне позиције свакако далеко јачи.

Такође и по питању нацрта Закона о верским заједницама, би дошло до или обустављања овог процеса, или до његове битне измене у сарадњи са верским заједницама, конкретно СПЦ. Како највећи део православног живља у Црној Гори има просрпски карактер, било какво отопљавање постојећег антисрпског система много би значио да се тај притисак ослаби и чак одагна, што би и у кратком, а посебно дужем року, паралелено са демократизацијом, битно иземенио набоље читав идентитетски фактор у земљи са српског интереса у складу са миленијумском традицијом ове српске земље, са најдужом и континуираном државношћу на Балкану у историји, од свих српских, а посматрано по овом питању (континуитета државности) и југословенских земаља. Чињеница да Црна Гора има конитнуитет државности кроз историју, не би требало сама по себи да доводи у питање њен српски идентитет, мада треба поштовати и чињеницу да један део становништва кроз титоистички концепт, и посебно монтенегринство последњих година се одвојио од свог вековног идентитета, чему из геополитичких интереса дају пордшку и покровитељство атлантистичка снаге, па врло пажљиво треба водити политику демократизације, уважавања, мира, ослобађања медија и дијалога, где би одлазак постојећег режима био важан предуслов и изузетно важан корак.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: геополитика, др Драган Петровић, протести, Срби, СРБИН.инфо, Црна Гора, црногорци