Прочитај ми чланакПреглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.
Том приликом др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, се упитаио да ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питања узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана, те у којој мери идеја о разграничењу јесте пут ка његовој реализацији?
Одговарајући на ову дилему Ђурковић сматра да идеја о разграничењу, изузев код једног дела енглеске елите која истрајава на томе да се на било који начин Цвијићева врата предају Албанцима, готово не постоји. Једина легитимна, морална, међународноправно оправдана и по његовом мишљењу реална позиција Србије је да по слову Резолуције 1244 тражи пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије са свим његовим грађанима.
„Оно што ми дуго радимо, покушавамо да формулишемо јесте идеја да Србија направи модерну националну државу. По мом дубоком убеђењу нама то никада неће дозволити. Покојни Добрица Ћосић је маштао о томе, да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно можемо да знамо где је и шта је наше. Одговорно тврдим, то нама никада неће дозволити – не само наши западни пријатељи него и друге империје које делују на овим просторима. Зато би требало размишљати у категорији српског комонвелта. За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, комонвелт је нешто што флуктуира – има границе које су мање-више отворене и има оно што је битно а то је идентитет који се развија на неколико нивоа. У том смислу део српског корпуса на неки начин данас чине и Власи, делови Македонаца или муслимана који су свесни свог словенског порекла, чак и корпус везан за Хрвате.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 22, 2020
Прича се враћа на тезу Балкан балканским народима. Београд је и даље магнет за највећи део омладине на Балкану. Ово је правац за размишљање како ми можемо да користимо наше потенцијале и нашим комшијама понудимо модел где би они видели себе укључене у ту ширу заједницу. Јер борба за то где су нам границе и како живимо са људима око нас остаје једна од кључних детерминанти у будућности“, истакао је др Ђурковић.
А шта је још у вези ове теме рекао др Миша Ђурковић, погледајте у видео прилогу горе, па сами о свему донесите свој суд.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 22, 2020
