Прочитај ми чланакПротести у Србији трају већ два месеца и лако се клизи у поређења са протестима од пре двадесет и кусур година. И режим и демонстранти рабе мотиве деведесетих и неко се ту гадно прерачунао, коментарише Немања Рујевић.
Родни ми се Пожаревац у петак прикључио градовима у којима се протестује против свевласти Александра Вучића. Симболички то није мала ствар. Тих тристотинак људи окупило се на Старом Корзу, само неколико стотина метара од дворишта у којем под чувеном липом почива један ранији аутократа који је претендовао на поседовање живота и смрти сваког у земљи.
Њих триста као у Термопилском кланцу шетали су градом у којем социјалистички кадар никада није уклоњен од казана из којег се деле намештења и послићи, градом толико огрезлим у партијске књижице да ено Напредњаци тамо имају две јаке струје које се међусобно не подносе па се, како чујем, млате по чаршији кад се случајно сретну.
То може да буде заводљива метафора, још једна у низу која би да ову варљиву зиму представи као жељно чекани наставак битке из деведесетих. Сценариста је српске новије историје био запао у хибернацију као творац „Игре престола“ Џорџ Р. Р. Мартин па се сада тргао да коначно напише наставак. Само, главни негативац више није из Пожаревца него из новобеоградског Блока 45 где можда исто има липа.
На протестима који сада у 25 градова окупљају десетине хиљада људи збиља провејава дух деведесетих. Њега као да обе стране желе да пригрле. Демонстранти указују на глајхшалтовање мејнстрим медија, призива се мотив „ТВ Бастиље“, тражи разјашњавање убистава и батинања критичара власти и осуђују „контрамитинзи“, бодри се сећањем да је и деведесетих режим пао иако је деловао недодирљиво, да је и тада кључ био у уједињењу и упорним протестима.
Знаковито је да Вучић, етапни губитник Петог октобра, радо пристаје на ову игру. Заједно са својим мажореткињама у оптицај враћа вокабулар о „шачици плаћеника“, „снагама хаоса и безумља“ које су еволуирале у одреде за „линч, силовање, насиље“, о „опозиционим“ или „америчким“ медијима и томе да се неће дозволити ново „паљење и пљачкање Скупштине“ што је шифра за онај дан када су вучићи били у мишјим рупама.
То што се са обе стране фронта симболички рабе деведесете нам говори да и једни и други, ако су иоле рационални, верују да тако најбоље могу да мобилишу људе. А то нам опет говори да ће се у тој рачуници најмање једна страна преварити.
Али „Дан мрмота“оно да се „историја понавља као фарса“ нису ништа више од јефтиних лајт-мотива покоје колумне. Историја се никако не понавља и боли је дупе за људе и њихову романтичну жељу за реваншом.
Заправо је мало шта исто. Тек психолошки механизам који чини да данашњи проблеми увек изгледају веће од јучерашњих може уопште у исту реченицу довести ово и деведесете са вишком крви, избегличких колона и нула на новчаницама, а мањком хране и пелена у продавницама. На очајни бес критичне масе опозиција данас не може да рачуна.
Једнако као што неконсолидована не може да рачуна ни на лепе речи, а камоли на паре међународне заједнице што је еуфемизам за Запад. Уверени у тезу да тај исти Запад држи Вучића како би завршио Косово, данас и бивши убеђени европејци у Србији левитирају између циничног односа према тзв. западним вредностима и куповине карте у једном правцу ка том истом Западу.
У томе је виц – данас се протестује против апатије макар онолико колико се протестује против режима. Протестује се, што је у микрофон јасно поручио и глумац Бранислав Трифуновић, и у име скепсе да баш они опозиционари скривени у другом или трећем реду могу да мењају Србију иако су за то имали више од деценије после Петог октобра.
Те ’96 која се ових дана често зазива су иза транспарента „Београд је свет“ ступали људи који су знали за кога су гласали и за кога ће надаље гласати, убеђени да се бубњевима и пиштаљкама иде у боље сутра. Данас у то нису сигурни и многи табанају улицама мање ношени оптимизмом, а више жељом да у ујутру огледалу не угледају кукавицу која је седела код куће.
У томе је невоља простог сабирања на улицама. Има извесне епике у томе што се руске заставе вијоре поред застава дугиних боја, али та констелација која подражава (или коју подражава) склепани Савез за Србију води у ћорсокак општег места о већем и мањем злу – дај да сви заједно скинемо ове па ћемо да видимо за даље. То неће бити довољно.
Може бити да ми се клиначка сећања мешају са накнадним интерпретацијама, али делује ми да све побројано води кључној разлици између протеста деведесетих и данас: тада је маса била спремна да, ако треба, прегази кордон. Данас се чува од гажења травке и инсистира на накарадно појмљеној пристојности – само да не дамо повода Информеру да напише да смо рушитељи. Као да таквима поводи требају.
Шетати се може дуго, али не може вечно. Пред демонстрацијама је неколико раскрсница без сигнализације – нико не може са сигурношћу да зна куда ваља скренути. Мора ли организована опозиција да изађе на бину и каже гласајте за нас због тога и тога? Да ли треба радикализовати протест? Како пробити медијску блокаду и пробудити успаване? Одговори извесно нису исти као деведесетих јер, је ли, ово нису деведесете
А кордона на улицама и нема. Вучић зна за тај јадац.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
