Pročitaj mi članak
Чак и за „куповину времена“ скоро да више нема времена.
Када се догађаји убрзају, две недеље постају огроман период, унутар којег је тешко чак и набројати, а камоли реаговати на све што реакцију заслужује. Колатералну корист од те чињенице овај пут ће извући Небојша Крстић, с обзиром на то да – сем индиректно – нећу моћи шире да се осврнем на његову критику моје претходне колумне.
Са Крстићем се, иначе, слажем само у констатацији да нам је о Космету потребна озбиљна дебата и подржавам његову намеру да се у њу укључи – иако сам склон да у том ставу препознам нешто накнадне и закаснеле памети.
Било како било, мислим да је важно да се не допусти да плима заборава и нових недаћа прекрије „заслуге“, тј. одговорност претходних политичких гарнитура. Али сам, исто тако, и велики противник приступа да се, под фирмом „ма, све су то они прошли упропастили“, гледа кроз прсте овим новима, односно, да се игнорише оно што се актуелно догађа и што се, евентуално, спремају да учине нове власти.
Просто не знам да ли ме последњих недеља више иритирају „непристојне понуде“ и увредљиви захтеви све бројнијих европских званичника, известилаца и комесара, или, пак, неадекватне реакције нашег председника и премијера који на ове провокације одговарају по принципу реторичке торте – ред љутитих патриотских изјава, па онда ред повлачења и (о)тужних релативизација сопствених речи.
А за то време, обратите пажњу на нешто што ће можда бити веома важно за разумевање српске политике наредних месеци, Динкић „вредно“ спасава државу од банкрота, а Вучић се, пишу таблоиди, вредно бори против корупције (док се у погледу Косова само повремено огласи упозорењем да нас чекају „болна решења“).
Хоћу рећи да је више него очито да се у овом тренутку Вучић и Динкић „незаинтересовано“ држе по страни од косовске приче, док су Николић и Дачић у руке добили преврео кромпир (додуше, он им углавном и формацијски припада), са којим, изгледа, још увек ни сами не знају шта да раде.
А дилеме, у суштини, готово да више и нема. Политика „и Косово и ЕУ“ је дефинитивно мртва (тачније, мислим да је она била мртворођенче од самог почетка), а изгледа да Вашингтон, Брисел и – нарочито – Берлин више не желе српским властима да дају чак ни најмањи смоквин лист којим би оне, макар за унутрашњу употребу, ту чињеницу могле и даље прикривати и чувати веру у басну о „паралелним процесима“.
Сви су сагласни да је више него „зрело“. За западне амбасаде, зрело да се коначно заврши са „косовском фикцијом“, „паралелним институцијама“ и уставном преамбулом која Србију „кочи на европском путу“. А за мене, опет, зрело да се западним пријатељима и евроинтеграцијама, какве нам се нуде, каже једно љубазно, али одлучно „Не – хвала“. Заправо, последњи је тренутак и последња прилика за тако нешто.
Другим речима, операција одузимања Косова је у завршној фази, чак и за „куповину времена“ скоро да више нема времена. Све је спремно за завршни чин и само се још чека да се актуелна власт са тим јавно или прећутно сложи. Или да – што је мање вероватно, мада не и сасвим немогуће – Дачић, Николић, Вучић… сви заједно, или, рецимо, макар неко од њих, стегне зубе и ове више него понижавајуће уцене одбије.
А индикативно је да у тако одсудном тренутку и неке нове и неке старе снаге које се представљају као „патриотске“, уместо да из све снаге врше притисак на власт, позивају на протесте и „устанак“, о Косову данас углавном ћуте, или се окрећу другим, „животнијим“, односно политички исплативијим темама. Или, пак, о читавој ситуацији говоре млако, са готово мајчинском благошћу и разумевањем. То јесте чудно, али се лично томе, заправо, уопште не чудим.
Империји су овде потребне и „конструктивне патриоте“, а не само оне делом већ истрошене „реформске“ и евро-атлантске НВО снаге које су се залагањем за косовску независност прилично компромитовале у очима српске јавности. Потребни су им и „разумни конзервативци“ и „десничари“, „НАТО-четници“, ватрени „ћириличари“ и борци за „срБску обнову“ – али да не излазе изван свог резервата и не скрећу са зацртаног (гео)политичког курса.
Морам признати да бих можда чак и сам лакше подлегао тој атмосфери „све је пропало“ која се у вези са Косовом ствара да не видим колико је свима екстремно стало да Србија то прихвати и призна. Па онда помислим – можда ипак и није све баш толико изгубљено чим се разни „пријатељи“ толико труде да нас, милом или силом, убеде да јесте.
Поред осталог, и уз помоћ ТВ панела на косовске теме, којих или нема, или се – на српским телевизијама – воде са „просечним“ односом снага од 3:1 у корист косовске независности. Или уз помоћ специјалних емисија у којима се патриотизам континуирано повезује са криминалом и лоповлуком, што је отприлике основано исто колико и када бих ја сада, на пример, аферу са Оливером Дулићем и оптичким кабловима довео у везу са залагањем за улазак у ЕУ и онда направио и бучно рекламирао серијал под називом „велика европска пљачка“. Није ни духовито, ни праведно – зар не?
(Политика)
