Прочитај ми чланак
Стицајем околности, у истом дану требало је да пишем ову колумну и представљам резултате најновијег истраживања јавног мњења Нове српске политичке мисли.
Тема колумне, логично, ребаланс буџета, шестомесечни биланс (најновије) владе Александра Вучића и актуелна збивања на политичкој сцени. А закључак критички, са тезом да је актуелна власт, као и у претходном периоду, била изузетно успешна у сејању и пролонгирању обећања, мрвљењу опозиције и урушавању остатака слободне јавности – а неуспешна, мање-више, у свему осталом. У том контексту, намеравао сам да поменем и ово најновије смањење плата и пензија као контрапродуктивну меру, која неће донети жељено макроекономско побољшање, а представља нови удар на средњи слој, који је – знамо то још од Аристотела – темељ друштвене стабилности и доброг политичког уређења.
Ипак, поставља се питање нису ли ти моји закључци у потпуној колизији са резултатима поменутог истраживања, које показује да је рејтинг СНС-а и Александра Вучића готово неокрњен, а да се на убедљивом другом месту налазе Дачић и СПС, дакле, коалициони партнери СНС-а (Драган Марковић Палма и Расим Љајић су други и трећи на листи најбоље оцењених личности), док опозиција, како она „грађанска”, тако и она „национална”, постоји још само у већим или мањим траговима? При чему је, да подсетимо, реч о истраживању НСПМ-а, дакле, нашем сопственом, и рађеном на исти начин као и она претходна, која су се, узгред речено, врло добро показала у предвиђању изборних резултата и неких дугорочнијих друштвених тенденција.
Другим речима, сви они којима се допада мој критички и антивладин став – укључујући и мене самог – неће бити задовољни резултатима поменутог истраживања, и обрнуто. Али и још горе од тога. Може се поставити питање да ли ја можда грешим када сам толико критичан према власти коју, како се чини (бар за сада) подржава апсолутна већина грађана ове земље, чак и онда када им та иста власт, овим најновијим мерама, директно завлачи руку у џеп?
Разуме се, већина може и не бити у праву. Ближа и даља прошлост пуне су примера како народ уме да погреши и ради (гласа) у корист сопствене штете. Глас народа није увек и „глас бога”, али га не треба ни олако отписивати. Најлакше је рећи како је народ „глуп” и „непросвећен” – али тај „аргумент” обично највише потежу они („елита”) који су и најкривљи што се народ налази у таквом стању.
Зато бих, у недостатку више простора, понудио само два могућа и, рекао бих, најважнија објашњења за поменути фрапантни раскорак у јавномњењском вредновању ове власти и њених стварних учинака. Са једне стране, огромно и тешко разочарење и огорчење претходном влашћу, а које се углавном протеже на све оне који су били на власти након 5. октобра 2000. А поврх тога, велика вештина спиновања, манипулације и медијске репресије, којом се актуелна власт користи и непрестано „вади” на штету коју су им претходници направили.
Ова власт, наиме, непрекидно живи од критике претходника – истини за вољу, то су радили и они претходни, непрестано се вадећи на деведесете и Милошевића – чак и када ради исто, или горе од њих. Живи се од обећања до обећања, од реконструкције до реконструкције, или од реконструкције до избора, тако да мислим да би, са овом најновијом, коју медији најављују за крај године, то билачетврта реконструкција, односно четврта „нова влада” за ове две и по године Вучићеве власти.
Наравно да то делује неозбиљно, али за сада не само да га није коштало рејтинга, него можда управо захваљујући тим силним „реконструкцијама” тај рејтинг значајније и не опада. Јер, како да критикујете владу када је она тек „на почетку мандата”, није напунила „ни сто дана”, „ни шест месеци”, „треба јој дати шансу” итд? А онда опет реконструкција, можда и неки нови избори – макар локални или покрајински, којима ће се придати натприродни значај – па опет Јово наново. То, наравно, не може да траје вечно, али до сада је довољно велики број гласача на то гледао позитивно, или бар није кажњавао.
Да се вратимо истраживању. Кад је реч о геополитичким оријентацијама, ЕУ стоји очекивано стабилнои добро, са неких 54-55 одсто (што је последица декларативног раста еврофилије међу присталицама СНС-а), али, још боље, тачније, изузетно добро стоји сарадња са Русијом, за коју оптира више од 70 одсто испитаних. Међутим, када смо тражили од грађана да се определе за једну или другу опцију, већина њих, више од 50 процената, волело би да, ако је могуће, то буду „и Русија и ЕУ”, тако да изгледа, то „седење на две столице” све више (п)остајене само омиљени спорт српских политичара, него, чини се, инајвећег дела грађана Србије.
Друго је, наравно, питање да ли је то и у којој мери могуће. Сем онако као што је вођена, и као што се номинално још води, политика „и Косово и ЕУ” – недоследно, неискрено и неуспешно. Али, као и у случају „бољег живота” и економског опоравка, грађани, изгледа, као и њихова власт, много више воле шарене и лепо упаковане бајке, него опоре истине. Па док траје – траје.
(Политика)
