Сер Макс Хејстингс верује да највећу одговорност сноси Немачка. Како каже, „ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност за избијање рата, али Немачка – чини ми се – заслужује највише”.

По његовим речима, само је Немачка имала моћ да заустави „улазак у катастрофу” у било којем тренутку јула 1914. повлачењем подршке Аустрији за напад на Србију.

Истичући да га „нису уверили аргументи” против Србије, Хејстингс каже да не верује ни да је Русија желела европски рат те 1914. године, јер су руски лидери знали да би били у много јачој позицији за борбу две године касније, кад окончају програм наорузавања.

Професор историје на Кембриџу сер Ричард Џеј Еванс, међутим, уверен је да је Србија главни кривац.

„Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима ‘Црне руке’ била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабсбуршког трона”, сматра он.

По Евансовом мишљењу, Француска је истовремено охрабривала „агресију Русије према Аустроугарској и Немачкој”, док је Британија пропустила да посредује, као што је чинила током ранијих балканских криза, због страха од европских и светских амбиција Немачке.

Др Хедер Џонс главним кривцима сматра Аустроугарску, Немачку и Русију, чији су ратоборни политички и војни лидери изазвали Први светски рат:

„Убиства личности ‘плаве крви’ била су прилично уобичајена пре 1914. и рат обично није био последица таквих догађаја. Али, аустроугарски војни соколови – главни кривци за конфликт – видели су сарајевско убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге, које је извршио босански Србин, као изговор да освоје и униште Србију, нестабилну суседну државу која је тежила да се прошири ван својих граница, на аустроугарске територије. Србија, исцрпљена после два балканска рата, 1912-13, у којима је играла главну улогу, није желела рат 1914. године.„

По њеним речима, „шири европски рат уследио је пошто су немачке политичке и војне личности подстицале свог савезника, Аустроугарску, да нападне Србију”, што је „узнемирило Русију, која је подржавала Србију, и која је ставила своју војску у борбени положај пре него што су исцрпене све могућности за постизање мира”.

Професор Џон Рол као кривце означава Немачку и Аустроугарску, наглашавајући да „Први светски није избио случајно нити зато што је заказала дипломатија”, већ „као резултат завере влада империјалистичких Немачке и Аустроугарске, које су се надале да ће Британија остати изван сукоба”.

Рол, професор Универзитета у Сасексу, подсећа да је у том тренутку већ 25 година на трону у Немачкој био цар Вилхелм други, аутократа који је био уверен да је „немачки бог” и који је са двадесетак сарадника проценио да је добар тренутак за рат, јер су постојећи статус кво у Европи за њега, као и за аустроугарске савезнике, били „понижавајући и неодрживи”.

„У пролеће 1914. та мала група људи у Берлину је одлучила да ‘скочи у мрак’, јер су знали да ће подршка аустријском нападу на Србију скоро сигурно то значити”, истиче он.

Професор Универзитета у Штутгарту Герхард Хиршфелд сматра да одговорност дели шест земаља: Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

„Много пре избијања непријатељстава, пруско-немачке конзервативне елите биле су убеђене да ће европски рат помоћи испуњавању немачких колонијалних и амбиција за војним и политичким престижом у свету”, каже немачки професор.

„Одлука да се ступи у рат због релативно мале међународне кризе каква је био сарајевски атентат је, у сваком случају, била резултат кобне мешавине погрешних политичких процена, страха од губитка престижа и тврдоглаве посвећености на свим странама веома сложеном систему војних и политичких савезништава европских држава.„

Др Аника Момбауер сматра да су кривци Аустроугарска и Немачка.

„Рат није био случајна незгода и могао се избећи јула 1914. У Бечу, владини и војни лидери желели су рат против Србије. Моментална реакција на убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. била је да траже обештећење од Србије, за коју се сматрало да стоји иза завере за убиство и која је претила положају Аустроугарске на Балкану већ неко време. Кључно је то што је дипломатска победа сматрана безвредном… очетком јула, људи који су одлучивали у Аустрији, изабрали су рат.„

За то им је, подсећа, био потребан главни савезник, Немачка, која је одмах понудила безусловну подршку и извршила притисак на Беч да искористи своју „златну шансу“: „Обе владе знале су да је скоро извесно да ће Русија доћи да помогне Србији и да ће то претворити локални сукоб у европски, али били су спремни да преузму тај ризик.„

Како примећује Момбауер, аустроугарски ултиматум Србији од 23. јула намерно је направљен тако да буде неприхватљив, пошто се Немачкој и Аустроугарској чинило да је „тренутак савршен” – иако се касније показало да је то био почетак њиховог пада.

Шон Мекмикин са универзитета у Истанбулу, као и његов колега из Штутгарта, сматра да је одговорна „шесторка” у саставу Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија. „У људској је природи да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, па је зато теза о немачкој кривици за рат опстала до данас”, сматра.

По њему, Први светски рат не би избио да није било подршке Немачке Аустроугарској, али је „једнако тачно да у одсуству терористичке завере смишљене у Београду ни Немачка нити Аустроугарска не би морале да се суоче са ужасним избором”.

Мекмикин верује да су и Немачка и Аустроугарска покушале да „локализују” балкански сукоб, али да су Русија и Француска учиниле тај конфликт европским ратом, а уласком Британије и светским.

„Русија, а не Немачка, прва је почела мобилизацију”, тврди и закључује: „Рат у којем су Француска и Британија подржавале Србију и Русију против Централних сила, био је исход који је прижељкивала Русија, а не Немачка. Пет зараћених великих сила, заједно са Србијом, ослободиле су Армагедон.„

Професор Гари Шефилд криви Аустроугарску и Немачку.

„Рат су започели лидери Немачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику која се указала убиством надвојводе да покуша да уништи свог супарника на Балкану, Србију. То је учињено иако су сви знали да ће заштитница Србије, Русија, тешко остати по страни и да би све могло да води општем европском рату”, каже Шефилд.

„Немачка је тежила да прекине француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да ризикује улазак у велики рат. Неки представници немачке елите поздрављали су могући почетак експанзионистичког, освајачког рата”, додаје и закључује да су Русија, Француска и касније Британија само реаговали на то, одбрамбено: „Најбоље што може да се каже за немачке и аустријске лидере у јулској кризи је да су злочиначки ризиковали светски мир.„

Др Катриона Пенел такође криви Немачку и Аустроугарску чије политичко руководство и дипломатија „морају да сносе терет одговорности за ширење балканског сукоба у европски и, касније, светски рат”.

„Немачка, која је патила од комплекса ‘млађег детета’ у породици европских империја, видела је могућност да реконфигурише однос моћи у своју корист агресивним освајачким ратом.„

Како наглашава, не сме се потценити ни улога Аустроугарске, јер је „ултиматум Србији од 23. јула био формулисан тако да је било практично немогуће прихватити га”.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула, тачно месец дана после атентата, а Русија је дан касније наложила мобилизацију…

Професор Дејвис Стивенсон као главног кривца означава Немачку, за коју каже да „сноси највећи део одговорности”, подршком Аустроугарској да нападне Србију, иако је знала да ће сукоб ескалирати.

„Без немачке подршке, Аустроугарска не би деловала тако драстично”, уверен је:

„Они су такође започели шира европска непријатељства ултиматумом Русији и Француској, као и тиме што су прогласили рат чим је ултиматум одбијен – заправо фабрикујући изговор да је француски авион бомбардовао Нирнберг. И, на крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то касније сигурно ‘увести’ и Британију.„

По мишљењу Стивенсона, немачка одговорност није једина, јер је „Србија приредила Аустроугарској изузетну провокацију”, па је „двема странама био потребан оружани сукоб“: „Иако су Централне силе преузеле иницијативу, руска влада је, уз охрабрење из Француске, била спремна да одговори”. Одговорност Британије је, по Стивенсону, била „више пасивна него активна”.

У Првом светском рату више од 70 милиона људи је било под оружјем, убијено је више од 15 милиона, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су огромна разарања.

(Танјуг)